Lament nad Kosmetom

Briselski sporazum kao formalno predavanje severa Kosmeta Prištini, predstavlja poslednju fazu u tragičnom preduzeću nazvanom "politika Srbije prema Kosmetu". Najpre treba istaći da je čista i nedobronamerna laž sve ono što aktuelna srpska politička garnitura priča o sporazumu. Dakle, čitava priča o nekakvoj Zajednici opština koja će biti nalik na Republiku Srpsku je prosipanje magle koja treba da pokrije osnovni posao predaje. Smisao Integrisanog upravljanja granicom je postavljanje prave granice između Srbije i Kosova, dakle pomeranje realnog razgraničenja od Ibra ka Jarinju i Brnjaku. A smisao Briselskog sporazuma je odvajanje severa Kosmeta od Srbije i njegova puna integracija u ustavno-pravni sistem nezavisnog Kosova. Ovaj proces de fakto priznavanja punog teritorijalnog integriteta Kosova i dalje traje, a kad se on bude završio, ostaće samo još pitanje formalnog priznanja. Ono će, kao i ulazak Srbije u NATO, doći kada stranci procene da je "vreme sazrelo" i kada to narede vlastima u Beogradu.

No ovakav ishod nužno nas nagoni da čitavu prethodnu politiku Beograda prema svojoj južnoj pokrajini pogledamo iz jedne drugačije retrospektive. Ako se ova poslednja etapa nesumnjivo odvija pod direktnim diktatom i po scenariju zapadnih igrača, pitanje je da li se možda i ranije faze beogradske politike nisu odvijale po sličnom receptu. Pogledajmo malo istoriju ove politike.

Činjenica je da je Slobodan Milošević imao poziciju u kojoj je mogao da vodi aktivnu politku prema Kosmetu i da na vreme povlači poteze i traži rešenje. Međutim, njemu zbog unutrašnje političkih razloga to nije odgovaralo, isto kao i Albancima koji su napravili paralelni sistem. Vrhovi srpske elite na Kosmetu su svoju poziciju maksimalno zloupotrebljavali, praveći sve veći odijum prema albanskom stanovništvu koje se u potpunosti odvajalo od institucija države Srbije. Kako to obično biva, posle rata su oni prvi izbegli, ostavljajući sirotinju da strada.

Posle rata je ta država još uvek imala snage da uz prihvat stotina hiljada izbeglih, organizuje na terenu jedan niz celina u kojima će se Srbi okupiti i odbraniti svoj opstanak kao zajednice. Posebno važno je bilo dešavanje u Mitrovici, kojim je sever Kosmeta faktički očuvan kao teritorija direktno naslonjena na ostatak Srbije.

Za sve ono što se dešavalo posle 2000. mora se uzeti u obzir činjenica da je smena vlasti u Beogradu predstavljala prvu obojenu revoluciju koju je Zapad organizovao i podržao sa 60 miliona dolara, kao i uz obilnu obaveštajnu podršku, kojom je velike delove Miloševićeve elite pridobio na suprotnu stranu. Dakle, realno gledano, teško je bilo očekivati da Koštunica, koga su zapadnjaci tri puta dovodili na čelo države, ili Tadić, koga su iste te zemlje uzdigle, jer je kao ministar odbrane razorio vrh vojske Jugoslavije, mogu stvarno da vode politiku koja bi se ozbiljno suprotstavila projekcijama velikih zapadnih sila.

Jedini lider koji je to probao da uradi bio je Zoran Đinđić i zbog toga je verovatno i platio glavom. Naime, on je kao i ostali, jasno video da Zapad na Kosovu aktivno pravi nezavisnu državu i da će onda samo biti pitanje kada će to faktičko stanje i da formalizuju. Stoga je, za razliku od svih ostalih, hrabro krenuo sa aktivnim traženjem rešenja, jasno zagovarajući podelu, koja bi se direktno dogovorila sa Albancima, a zatim i priključenje Repulike Srpske Srbiji kao neku vrstu kompenzacije. On je zapravo jedini srpski političar posle 2000, koji je jasno i otvoreno tražio jednak tretman za Kosmet i Republiku Srpsku, odnosno da se ta dva pitanja rešavaju po istim principima i u istom paketu. Sa njegovim uklanjanjem Srbija se vratila u pasivnu poziciju gde je zapravo sve vreme statirala, dok je Zapad nastavljao započete procese.

Ovo ne treba da znači da su svi srpski političari uvek aktivno podržavali sve što je Zapad radio. Čini se kao da je zapravo svakom od njih bilo određeno da završi jednu fazu, i da se zatim ukloni sa vlasti, da bi onaj sledeći završavao narednu. Koštunica je na primer, 2004. odbio da podrži izlazak Srba na kosovske izbore, zatim je zajedno sa Tadićem odbio Ahtisarijev plan, da bi konačno 2008. odbio dolazak Euleksa kao narednu fazu. No, faktički je njegova administracija vrlo malo uradila na terenu za realizaciju stvaranja srpskog entiteta, koji je on nominalno zagovarao. Niko se ozbiljno nije bavio organizacijom života Srba na Kosmetu, Koštunica nikada nije izašao sa jasnim zahtevom za podelu, proces privatizacije na Kosovu je prošao bez tužbe, ili bilo kakvog aktivnog suprotstavljanja države Srbije, i konačno, pitamo se – zašto je do kraja učestvovavo u bečkim pregovorima, ako smo svi unapred znali ishod. Pri tome su međunarodni predstavnici, ne zaboravimo, od srpske delegacije samo tražili da "ostane u procesu". Sever nikada nije bio ozbiljno vođen kao teritorija koja se priprema za podelu, a o Pomoravlju da i ne govorimo. I kada je Zapad proglasio nezavisnost, Koštunica se jednostavno povukao.

Nesrećni Tadić je onda odradio narednu fazu. On je prihvatio da EU preuzme nadležnosti od Ujedinjenih nacija i potpuno je podržao punu integraciju srpskih enklava južno od Ibra. Sećamo se, uz podršku Beograda je čak u to doba na Kosovo doveden Milorad Pupovac, kako bi pomagao čitav proces sa iskustvom lidera Srba u onome što je ostalo od srpske zajednice u Hrvatskoj. Do 2011. velikim delom su Štrpce, Gračanica i Pomoravlje počeli da se integrišu u kosovsko okruženje, iako su međunarodni predstavnici u pokrajini još uvek dozvoljavali finasiranje srpskih institucija od strane Beograda. No kada je frau Merkel, u leto te godine, došla sa zahtevima da se uradi i naredna faza, odnosno da Srbija konačno odustane od pomisli na podelu, Tadić je smogao snage da se odupre. Nakon čuvene rečenice "Ima ko hoće", Tadića su zapadne zemlje 2012, zbog toga i skinule sa vlasti. Poslednju fazu odradili su oni za koje je procenjeno da, kao navodni srpski nacionalisti, imaju legitimitet da rade najgore stvari.

Danas, kada se i Sever brutalno gura ka Prištini, dešava se još jedan veoma opasan proces. Dosadašnji lideri Srba sa severa Kosmeta, koji su uz sve svoje greške, imali i neki legitimitet i iskustvo, uklanjaju se sa scene.  Oni se Ili politički marginalizuju, ili se, poput Olivera Ivanovića, čak trpaju u zatvor pod sumnjivim optužbama. Ovo obezglavljivanje srpske zajednice možda je još opasniji proces od svih ovih koje smo gore opisali…

Dr Miša Đurković
Institut za evropske studije, Beograd

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.