Piše: Saša Janković
Dragi Iljire,
Srbija se ovih dana sećala početka NATO bombardovanja 1999. godine. Kao i o većini velikih događaja, ni o ovom ne postoji saglasnost. Za jedne – ničim izazvana agresija; za druge – nužna intervencija.
Iako imam svoj stav o tome ne pišem da bih ga iznosio javnosti, pogotovo ne onima koji žive na Kosovu. Argumenti danas retko prelaze linije naših podela, a još ređe menjaju stavove neistomišljenika. Podela o kojoj želim da govorim čak i nije između naših društava. Ona je duboko unutar svakog od njih.
Među sobom, a kamoli s drugima, više nemamo ni minimum zajedničkog razumevanja prošlosti, niti smo saglasni o ključnim pitanjima sadašnjosti, a ni budućnosti koje priželjkujemo nisu slične. Ta temeljna dezintegracija do nivoa jedinke – društvena atomizacija, koju mnogi brkaju sa slobodom ličnog izbora i slobodom uopšte, čini nas lakim za upravljanje, a teškim za okupljanje.
Čini nas politički impotentnim.
Ali ne sve.
Ljudi koji su sada na vlasti u Srbiji i na Kosovu imaju svoju organizaciju, disciplinu i jasne ciljeve. Bez obzira na to da li rade u opštem interesu ili, kako smatram – na njegovu štetu, imaju presudnu prednost: organizovana grupa uvek je jača od rasutog ostatka, posebno kada pod svoju kontrolu stavi državne institucije i javne resurse. Oni danas nama vladaju.
I zato moja dilema danas nije ko je bio u pravu 1999. godine, već da li sada postoji dovoljno ljudi koji još uvek mogu da prepoznaju zajedničke opasnosti i interese i da, uprkos nekim razlikama, deluju zajedno? Imamo li kritičnu masu potrebnu za uspeh? Jesu li istinske demokrate politički impotentni? Pogled na region me navodi da je to pitanje veće od nas dvojice, šire od Kosova i Srbije. I još mnogo, mnogo šire.
Organizovati se ne znači imati isti pogled na sve. Znači deliti iste temeljne vrednosti, imati saglasnost o ciljevima i metodama za njihovo ostvarivanje i lidersku strukturu koja sve u organizaciji čini razumno zadovoljnima. Da bi se uspelo i promenio tok događaja, potreban je i minimum poverenja – kakvo smo ti i ja razvili – i hrabrost za iskorak iz političkog populizma, konformizma i stereotipa. Ovo poslednje prepoznajem, npr. kod Zorana Milanovića u Hrvatskoj.
Zato verujem da ljudi poput nas treba da razgovaraju manje o tome kako da postignemo konsenzus o svemu, a više o tome kako da delujemo zajedno i kada nam se pogledi na nešto razlikuju.
U suprotnom, mi i milioni poput nas ostaćemo svako na svom usamljenom ostrvu, u sve slabijim društvima, a pod sve jačim režimima.
S nadom da možemo bolje,
Saša J
Pročitajte još:
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
