Odgovornost i region

Piše: Iljir (Ilir) Deda

Dragi Saša,

Hvala na pismu koje otvara pitanje koje prevazilazi dnevnu politiku i dotiče samu srž političkog delovanja u našim društvima.

Teza o “begu od odgovornosti” kao jednom od ključnih obrazaca slabosti političkih sistema čini se posebno relevantnom – ne samo za Srbiju, već i za Kosovo i širi region Zapadnog Balkana. Ne kao izuzetak, već kao pravilo. Ona ukazuje na nešto dublje od pojedinačnih političkih neuspeha: na ukorenjen obrazac političke kulture koji oblikuje način na koji razumemo vlast, opoziciju i samu mogućnost promene.

U različitim kontekstima, ovaj obrazac poprima različite oblike, ali mu je suština ista. Često se manifestuje kroz eksternalizaciju odgovornosti – bilo kroz oslanjanje na međunarodne aktere kao krajnje arbitre, bilo kroz očekivanje da će spoljašnji pritisci razrešiti unutrašnje političke probleme. Istovremeno, prisutno je i unutrašnje raslojavanje odgovornosti – kroz fragmentaciju političke scene, nedostatak strateške kohezije i izbegavanje jasnog političkog profilisanja.

Beg od odgovornosti retko dolazi otvoreno. On se najčešće pojavljuje u “razumnim” oblicima. Kao odbacivanje političkog vođstva – jer “lideri nam ne trebaju”. Kao premeštanje odgovornosti na eksperte – jer “politika je kompromitovana”. Kao oslanjanje na spoljne aktere – jer će “neko sa strane rešiti stvari”. Kao stalno odlaganje – dok se ne steknu “idealni uslovi”. Ili kao verovanje da će energija društva sama po sebi proizvesti politički rezultat. Sve su to razumljive reakcije. Ali nijedna od njih ne menja suštinu: bez preuzimanja političke odgovornosti – nema političke promene.

U tom smislu, važno je naglasiti da ključni politički resursi – podrška građana, kredibilitet, energija društva i međunarodna podrška – retko nastaju kao prethodni uslovi za delovanje. Oni se stvaraju. Naprotiv, oni su najčešće rezultat političke inicijative koja ima jasno definisane ciljeve i spremnost da preuzme odgovornost za njihovu realizaciju.

Ipak, pitanje odgovornosti ne može se posmatrati izolovano od šireg društvenog konteksta. U društvima sa duboko narušenim poverenjem u institucije i političke aktere, “beg od odgovornosti” često nije samo izraz oportunizma, već i posledica sumnje prema samoj ideji da politika može proizvesti stvarnu i održivu promenu.

Zato se izazov ne sastoji samo u pozivu na preuzimanje odgovornosti, već i u njenom osmišljavanju na način koji je društveno uverljiv. To podrazumeva kombinaciju jasne političke vizije, doslednosti u delovanju i spremnosti na preuzimanje političkog rizika.

U tom kontekstu, ideja o pojavi političkog aktera koji jasno artikuliše ciljeve i preuzima odgovornost za njihovu realizaciju ostaje ključna. Međutim, da bi takav iskorak imao transformativni potencijal, on mora biti zasnovan na stvarnom kredibilitetu i prepoznat kao autentičan izraz političke ponude, a ne kao još jedan prolazni pokušaj mobilizacije.

Na kraju, ostaje šira pouka koja prevazilazi granice pojedinačnih političkih sistema: nijedan institucionalni okvir ne može funkcionisati bez ljudi spremnih da preuzmu odgovornost za njegovo delovanje. Pravila su neophodna, ali nisu dovoljna – njihova snaga zavisi od onih koji su spremni da ih sprovode i brane. Ne zato što su se uslovi promenili.Već zato što je neko odlučio da ne čeka. Ako ljudi u tome prepoznaju nešto stvarno, podrška i energija koje danas deluju rasuto počinju da se okupljaju.

U tom smislu, pitanje odgovornosti ostaje centralno pitanje političke transformacije u regionu. Ne kao apstraktna vrednost, već kao konkretan politički izbor. I politički, i lični.

Veliki pozdrav,
Iljir

Pročitajte još:

Beg od odgovornosti