U SAD predsednička kampanja, Kurti preko Njujork Tajmsa poručuje Amerikancima: Ne sumnjajte u NATO

U SAD predsednička kampanja, Kurti preko Njujork Tajmsa poručuje Amerikancima: Ne sumnjajte u NATO…

Usred američke predizborne kampanje, u kojoj trenutno dominiraju ocene o Trampovoj prednosti nad sve više neuverljivim i posustalim Džozefom Bajdenom, u Njujork Tajmsu je objavljen autorski tekst Aljbina Kurtija „Ne sumnjajte u NATO. Spasio je moj narod“.

Na nedavno održanoj debati dvojice predsedničkih kandidata, od kojih je jedan aktuelni, a drugi bivši, ovaj je potonji ponovio svoj dobro poznati stav u vezi sa ulogom SAD u misiji NATO-a.

Tramp ponavlja ocene da američki saveznici u ovoj alijansi nameću preveliko budžetsko opterećenje Sjedinjenim Državama, dok njihov udeo nije plaćen, i pri tom je to za čuvanje njihovog sopstvenog dvorišta. Kritikovao je način na koji je vođena i američka spoljna politika, pre svega prema pitanju ruske invazije na Ukrajinu, kao i izraelsko-palestinskog sukoba.

Sada, eksperti i mediji koji pokušavaju da utiču na javno mnjenje naglašavaju da Trampov „skepticizam prema saveznicima i savezima datira više od tri decenije“.

„Čini se da Tramp ne deli stav drugih predsednika da Sjedinjene Države imaju vitalni nacionalni interes u stabilnoj i bezbednoj Evropi, što NATO pomaže da se obezbedi. Dalje, baze u Evropi omogućavaju američkoj vojsci da rasporedi snage bliže žarištima na Bliskom istoku i Africi (Komanda Sjedinjenih Država za Afriku, na primer, ima sedište u Nemačkoj“, piše institut „Brookings“ iz Vašingtona.

Kurti: Pojedinci u SAD umanjili su značaj NATO

Pokušavajući da uveri američko javno mnjenje u nezamenljivu ulogu NATO-a, premda ne spominjući američke predsedničke izbore, kosovski premijer Aljbin Kurti, piše:

„Pojedinci u Sjedinjenim Državama su umanjili značaj NATO-a. Mnogi evropski partneri brinu da će nakon američkih predsedničkih izbora u novembru, američka posvećenost Alijansi da oslabi. Ali dok se NATO priprema za početak svog samita u Vašingtonu u utorak, obeležavajući 75 godina postojanja, želeo bih da podsetim svet kako je NATO urezan u kulturni i politički identitet jedne zemlje u Evropi: moje zemlje – Kosova“.

U daljem će delu teksta Kurti objasniti da većina zemalja „sada priznaje naciju poznatu kao Kosovo“, iako on „više voli albanski termin – Kosova“.

Spomenuo genocid, ali sada za Njujork Tajms izostavio za Kosovo

„Godine 1999, nemilosrdna srpska kampanja koju je vodio srpski lider i jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević dovela je do masakra, silovanja i proterivanja oko polovine većinskog albanskog stanovništva sa Kosova. Bila je to humanitarna katastrofa. Kontinuirano bombardovanje iz vazduha srpskih snaga i položaja od strane NATO-a zaustavilo je ovaj horor. Alijansa je odmah zatim poslala skoro 50.000 vojnika“, piše Aljbin Kurti.

Spominjući genocid u Ruandi i u Bosni i Hercegovini, ovog puta je izostavio da spomene i „genocid na Kosovu“, što inače redovno ističe:

„Za nas je bilo malo sumnje, imajući u vidu sveža sećanja na genocid u Ruandi i Bosni, da bi se situacija na Kosovu brzo pogoršala bez NATO-a. Kao Kosovaru, bolno je i zamisliti koliko bi situacija mogla da bude i gora“.

„Koji pripadnik mog naroda bi mogao da zaboravi prizor slavlja sa kojima su NATO vojnici dočekani? Tokom proteklih 25 godina, dok je NATO pomagao u oslobođenju Kosova i održavanju mira, mi smo zauzvrat izgradili demokratiju kako bi iznutra ojačali ovaj mir. Proglasili smo nezavisnost 2008. godine – ideja sa kojom će se Amerikanci poistovetiti, a koji su upravo proslavili svoj Dan nezavisnosti“.

Oda NATO-u, pogrda Rusiji i Srbiji

On nema sumnju da je od samog početka, „intervencija NATO-a bila humanitarna“ i da humanitarna intervencija „služi i nacionalnim interesima“, koliko god „mi želeli da ih smatramo odvojenim“.

„Mir u Evropi i zaustavljanje ljudske patnje služili su nacionalnim interesima članica NATO-a“, navodi dalje.

Iznoseći svoje pouke američkoj javnosti, i iako zauzima stav da vojna intervencija uvek treba da bude poslednje sredstvo, Aljbin Kurti tvrdi da je ono što je NATO uradio, na Kosovu to i bilo.

„Sastanci na visokom nivou su iznova bili neuspešni, uključujući razgovore u zamku Rambuje u Francuskoj između srpskih i albanskih predstavnika i američkih, evropskih i ruskih zvaničnika. Diplomatija je bila iscrpljena dok su ljudi ubijani. Rat na Kosovu bio je četvrti koji je Milošević vodio u bivšoj Jugoslaviji. Obim okrutnosti zahtevao je snažan odgovor“, piše dalje.

Ocenjujući da se radilo o najvećem vojnom napadu Alijanse od njenog osnivanja 1949. godine, konstatovao je da su se srpske oružane snage povukle.

Konstatujući da je NATO ostao na Kosovu, te da je usledio povratak izbeglica pod kontrolom administracije i zaštite Ujedinjenih Nacija i Evropske unije, nije spomenuo egzodus srpskog naroda, takođe građana Kosova, koji je usledio upravo u vreme kada su na Kosovo ulazile međunarodne snage, kao ni same srpske izbeglice, odnosno interno raseljena lica, kakav su im status dodelile tadašnje jugoslovenske vlasti.

„Prisustvo NATO-a je osiguralo mir i omogućilo nam obnovu. Vojnici su štitili našu granicu, ali su nam takođe pomogli da se zaštitimo, uključujući i kroz formiranje naše vojske, Kosovskih bezbednosnih snaga. Početna misija bila je podeljena između Francuske na severu, Italije na zapadu, Nemačke na jugu i Sjedinjenih Država na istoku, sa Ujedinjenim Kraljevstvom na centralnom istoku. Tokom godina, kako je naša stabilnost rasla, NATO je drastično smanjio broj svojih vojnika sa početnih 50.000 na svega nekoliko hiljada“.

„Zapad treba da se ponosi ovim dostignućem“, naveo je dalje Kurti, uz listanje razloga, kako ih on vidi i za sadašnju situaciju:

„Kosovo je sada priznato kao najviše rangirana demokratija na Zapadnom Balkanu. Ovoj transformaciji nije doprineo samo NATO; ona je zahtevala napore mnogih strana i, što je najvažnije, odlučnost kosovskog naroda koji je učestvovao u političkom procesu. Ali NATO je omogućio ovu realnost, i nije slučajno da je rat u Ukrajini prvi veliki evropski rat u više od 100 godina u kojem zemlje Zapadnog Balkana nisu učestvovale. Mir je težak posao i dinamičan — mora stalno da se održava“.

Kroz dalje kritičko i negativno odslikavanje uloge Srbije tokom 25 godina, sve do Banjske, koju predstavlja „pravoslavnim manastirom“, naglašava pretnje po bezbednost Kosova i ulogu aktuelnog srpskog predsednika Aleksandra Vučića, dok Srbe sa Kosova portretiše isključivim žrtvama Vučičeve politike.

„U septembru su teško naoružane srpske paravojne trupe za koje verujemo da su dolazile iz Srbije zauzele položaje u pravoslavnom manastiru Banjska u onome što je američka vlada nazvala veoma organizovanom poduhvatu koji je uključivao sofisticirano oružje. Srpske vojne snage su se mobilisale u blizini naše granice, što je potez koji Sjedinjene Države opisuju kao ‘destabilizujući’. Prošle godine, usred sve većih pretnji miru, NATO je povećao broj svojih vojnika sa 3.770 na oko 4.500.

„Aleksandar Vučić, bivši ministar propagande u Miloševićevoj vladi, postao je predsednik Srbije 2017. godine. Njegov uspon označio je povratak Miloševićevoj autoritarnoj, etnonacionalističkoj politici, posebno ekspanzionističkoj. Autoritarna politika Beograda posebno je otežavala život Srbima na Kosovu. Morali su da se snađu u svojoj ulozi manjine u novoj zemlji sa približno 93 procenta etničkog albanskog stanovništva i 7 procenata koje čine druge manjine, uključujući Rome i Turke. Srbija je ometala ovu integraciju. Bila je potrebna hrabrost da Srbi postanu deo institucija i aktivni učesnici u zemlji“.

Na samom kraju pisma govori o vezama Srbije i Ruske Federacije, kao pretnji po bezbednost, odnosno „agresije“.

„Četvrt veka nakon njegove intervencije, uloga NATO-a na Kosovu dokazuje da je ta organizacija ključnija nego ikad. Njeni snažni rezultati u zemlji pokazuju da su demokratija i institucionalna podrška koju je ona pomogla da se uspostavi, zajedno sa spoljnim pretnjama koje je sprečila, uspešno održali mir“, poručio je.

„Nažalost, 25 godina kasnije, ponovo se suočavamo sa ratom i ratnim pretnjama u Evropi. Ovde se mir održava samo zahvaljujući našoj sposobnosti da ga branimo kada je pod direktnim napadom, a pretnja da do takvog napada dođe je sada više realnija nego ikad“.

U pismu za Njujork Tajms, Kurti je i upozorio na to da „konflikt na Balkanu“ povećava rizik da se prelije na Zapadnu Evropu.

„Ne samo kroz izbegličku krizu, već i kroz uvlačenje stranih igrača u ovo istorijski značajno geopolitičko područje, ugrožavajući bezbednost u Evropi“, poručio je kosovski premijer u autorskom tekstu za ovaj američki list.

Samoopredeljenje ranije

U prošlosti su i Samoopredeljenje, i sam Aljbin Kurti, bili kritični prema ulozi KFOR-a/NATO-a. Štaviše, osim što su godinama zastupali stav da međunarodne misije odu sa Kosova, pre svega UNMIK i EULEX, oni su i dodatno KFOR prozivali za pristrasnost u svom postupanju.

Primera radi, u jednoj od kampanja, koju je Samoopredeljenje vodilo 2010 godine, poručili su, gotovo pre tačno 14 godina (14.jula):

„KFOR vas posmatra. Čak i ako imate intimne sesije sa svojim partnerom kao u reklami. On je svuda. I dolazi helikopterom. Gleda te dogledom. On je Veliki brat. Iako je manje strukture sada, KFOR je brži nego ikad. KFOR brine o vama do najsitnijih detalja. Vidi drvo, ali ne vidi šumu. Ako organizujete miting negde u zabačenom selu Kosova, KFOR će biti iza vas. Ali kada Srbija spali granice Kosova, KFOR zapušava uši. Ne vidi i ne čuje, kao noj. KFOR-u nije svejedno kada paralelne strukture Srbije zaposednu sudove na severu. Čak ni kada bacaju ručne bombe i pucaju iz kalašnjikova da spreče Albance da tamo grade svoje porušene kuće. KFOR vas ponekad posmatra i sluša. Zavisi. Ako ste Albanac, on se ponaša kao Veliki brat. Ako ste paralelna struktura Srbije, onda deluje kao partner. Sva oglašavanja KFOR-a su upućena samo Albancima. Čak i ona gde su prikazani mišići. Ponekad su upućeni obema stranama – mački i psu. KFOR je čuvar Kosova koji ga je pretvorio u zoološki vrt. KFOR je za stabilnost regiona. Stabilnost koja zahteva razoružanje Albanaca i toleriše militarizaciju Srbije. To je stabilnost Rezolucije 1244. Stabilnost postojećeg stanja. Stabilnost slabih, siromaštva, stabilnost rasprodaje kosovske imovine. Ali, prema KFOR-u, trebalo bi da ostanete mirni. Ne radi to. Zato što Veliki brat gleda!“

Na njihovom oficijelnom sajtu, u rubrici Dekonstrukcija, na kako su izlistali uobičajena pitanja Samoopredeljenju u vreme dok je još bio opozicioni pokret, na pitanje „Kako možete sa Srbijom bez prisustva KFOR-a?“, odgovorili su:

„Kfor je na Kosovu upravo zato što ne dozvoljavaju našu vojsku. Kosovo treba da ima svoju vojsku. Kfor nije tu da se suprotstavi Srbiji, jer da jeste, onda ne bi dozvolio paljenje granica Kosova 19. februara 2008. Vojska Kosova nikada ne bi dozvolila ovakvu agresiju na teritorijalni integritet naše zemlje. Kosovski političari se varaju kada kažu da Kosovo ima partnerstvo sa NATO-om. Bez vojske Kosovo ne može imati partnerstvo u NATO-u. Jer NATO ne može imati partnerstvo sam sa sobom! KBS nije vojska. To je humanitarna agencija KFOR-a. Ali partnerstvo zahteva dve vojne strane“.

U odgovoru na drugo pitanje „Zašto ste protiv stvaranja multietničkog Kosova“, posredno su odgovorili i nekadašnjem komandantu KFOR-a Ivu de Kermabonu:

„Jer Kosovo treba da bude država većinskog albanskog naroda i svih ostalih manjina. Ako se Kermabonu toliko sviđa, zašto svoju Francusku ne učini multietničkom? Ako je multietničnost veoma moderna, a nacionalna država veoma primitivna, zašto je to samo za nas, a ne za sve. Multietničnost kao fenomen nije nameravani kredo, već činjenična realnost. Kosovo je nacionalno veoma homogeno. Politički i pravni sistem mora odražavati volju naroda i interese građana. Na ovoj državi je da garantuje sva evropska prava nacionalnih manjina“.

Više puta su naznačavali, kao i sam Kurti da je na Kosovu „previše stranaca“, te da Kosovo zbog međunarodnih misija „nije suvereno“, da su mu stranci „nametnuli“ ustav i simbole i da narod Kosova ne odlučuje slobodno o svom uređenju.