„Srbi su rano shvatili da je percipirani nacionalizam našeg pokreta bio usmeren protiv kolonijalističkog projekta Srbije, a ne protiv kosovskih Srba. Zato me danas tretiraju kao svog premijera“, poručio je tokom svoje posete Velikoj Britaniji, kosovski premijer, Aljbin Kurti.
Kurti je početkom ove nedelje, dva dana proveo u zvaničnoj poseti Londonu, tokom koje je održao govor na Oksfordskoj uniji.
Njegov govor objavljen je na sajtu kosovske vlade. Kurti je govorio o tome kako on sagledava istoriju Balkana, status Albanaca u ovom delu Evrope, o dosadašnjim i trenutnim odnosima sa Beogradom, odnosima sa Srbima na Kosovu, kao i o svojoj stranci Samoopredeljenje.
Osim toga, kako je kazao, fokus svog govora stavio je na „neprijateljsko okruženje i krhke državne kapacitete“.
U delu svog govora o „neprijateljskom okruženju“, Kurti se osvrnuo na srpske političare iz 19. i 20. veka, tačnije na Dimitrija Tucovića i Milana Piroćanca, koji su još tada, kako je on kazao, osudili imperijalističku politiku Srbije prema albanskom narodu i pozvali Beograd da prizna njihovo pravo na samoopredeljenje.
Govoreći o njima, poručio je da se „takvi glasovi tradicionalno ne čuju“, a da političari poput njih u današnjem vremenu nemaju svog naslednika na političkoj sceni Srbije.
„Dok ovakvi političari ne postanu brojniji i uticajniji u srpskom političkom životu, teško je videti kako između naše dve zemlje može biti pravednog i trajnog mira“, poručio je Kurti, dodajući da aktuelni predsednik Srbije i ne priznaje zločine, a kamoli da želi da se izvini za njih.
„Štaviše, on ne pristaje ni da potpiše pakt o nenapadanju između naše dve zemlje, nešto što sam mu predložio pre godinu dana kao prvi korak ka izgradnji poverenja“, tvrdi Kurti.
A dok se ta politika ne promeni, što, kako je kazao, mogu promeniti samo građani Srbije, Kosovo će sa druge strane, ulaganjem u ekonomiju, pravosuđe i odbranu, dokazati da može da „cveta“ i bez priznanja Srbije.
„Da budem jasan, ostajem privržen dijalogu sa sadašnjim rukovodstvom Srbije uz posredovanje EU. Priznanje Srbije je uvek dobrodošlo i što pre dođe, to bolje za sve nas na Zapadnom Balkanu. Ali Kosovo sigurno može da živi i napreduje bez toga“, kazao je.
Govoreći o Srbima na Kosovu, poručio je da je njegova stranka od početka jasno i često naglašavala da Kosovo „pripada svima onima koji ga smatraju svojom domovinom, bez obzira na etničku pripadnost“.
„Štaviše, uvek bismo istakli zajedničke karakteristike koje dele kosovski Albanci i kosovski Srbi. Na primer, istakli bismo da se kao sugrađani suočavaju sa veoma sličnim društvenim problemima: siromaštvom, nezaposlenošću, nedostupnošću zdravstvenoj zaštiti i kvalitetnom obrazovanju itd. Takvi zajednički društveni problemi su daleko važniji od njihovih različitih etničkih identiteta“, naglasio je Kurti.
Tvrdi da redovno dobija pisma i peticije od Srba i održava sastanke kako bi razgovarali o svojim potrebama i interesima.
„Vredi napomenuti da to rade uprkos veoma ozbiljnim pretnjama koje dobijaju iz Beograda“, istakao je.
U nastavku teksta izvorno objavljujemo kompletan Kutijev govor na Okfordskoj uniji:
Teško je ući u ovu debatnu prostoriju i ne osetiti težinu istorije. Tokom godina, Oksfordska unija je postavila jedan od najvažnijih trgova na svetu. S obzirom na viševekovnu istoriju i njen prestiž, tako bi i trebalo da bude. U našem svetu fragmentiranih javnih sfera i virtuelnih eko-komora, ovakvi globalni javni forumi su važniji nego ikad.
Čuvajući i starajući se o ovoj instituciji, služite svima nama. Zato, hvala vam što održavate svoju poštovanu tradiciju živom, i hvala vam što ste me pozvali da danas budem ovde sa vama. Veoma sam počastvovan vašim pozivom.
Pozvan sam da vam govorim kao političar demokratske levice i kao premijer Kosova, najmlađe države u Evropi. Svaki od ovih identiteta, kada se posmatra odvojeno, donosi mnoge sopstvene izazove.
Biti levičarski lider bilo gde u svetu danas, čak i u dobro uspostavljenim i bogatim zemljama, dovoljno je teško. Štaviše, biti kosovski premijer, bez obzira na svoja etička politička ubeđenja, takođe nije lak zadatak. Možete zamisliti šta se dešava kada se kombinuju ova dva identiteta, kao što se to obično dešava u mojoj ličnosti: poteškoće rastu prilično brzo.
Ovde želim da se fokusiram na dva ključna izazova sa kojima se suočava transformativna socijaldemokratska agenda u zemlji kao što je Kosovo – prvo – neprijateljsko geopolitičko okruženje i drugo – krhki državni kapaciteti.
Reći ću nekoliko reči o prirodi ova dva izazova i ukratko o tome kako se naša politička partija (Pokret Samoopredeljenje) nosila sa njima u prošlosti, i kako moja vlada pokušava da ih reši danas.
Može biti nekoliko opštih lekcija za demokratsku levicu uopšte, posebno u ovim nemirnim (turbulentnim) vremenima širokog rasprostiranja demokratskog vraćanja unazad, i od 24. februara ove godine, vraćanje rata na naš kontinent.
Balkan je figurativno poznat kao barutna sila Evrope. Dobro poznata izreka koja se često pripisuje jednom od najpoznatijih premijera, Vinstonu Čerčilu, kaže da Balkan proizvodi više istorije, nego što može da je potroši. Bez sumnje, takav komentar nije bez teške doze evrocentrične kulturne nadmoći.
Kao što je poznato, Balkan je tradicionalno služio kao Unutrašnji Orijent Evrope – poluostrvo na jugoistočnoj periferiji kontinenta, naseljeno poluvarvarskim narodima sa čudnim i zaostalim tradicijama, sklonim nerazumnim etničkim sukobima.
Štaviše, prikazivanje Balkana kao evropske barutne sile ima tendenciju da zaseni još jednu ključnu činjenicu, da je ova vrsta moći retko bila isključivo naša krivica. Velike evropske sile retko su bile nevini posmatrači balkanskih poslova.
U svakom slučaju, suština istine sadržane u Čerčilovoj izjavi je da geopolitika u našem delu sveta teži da bude brutalna. Tokom većeg dela svoje istorije, Balkan je bio na raskrsnici geopolitičkih borbenih linija, svojevrsnoj granici gde su se zapadna i istočna imperija žestoko sukobljavale jedna sa drugom.
U savremenoj istoriji, takva brutalnost se posebno osećala na leđima Albanaca uopšte i kosovskih Albanaca posebno. Veći deo dvadesetog veka, sudbina koja je čekala aktivistu kosovskih Albanaca koji je tražio građanska i politička prava za svoj narod bila je ili ubistvo ili doživotni zatvor.
Iako su Albanci činili samo oko 13 odsto stanovništva Jugoslavije, oni su predstavljali 80 odsto njenih političkih zatvorenika. Adem Demaći, jedan od najpoznatijih političkih zatvorenika u Evropi i šire, proveo je 28 godina u zatvoru.
Ove činjenice treba da navedu na razmišljanje duplo više istaknutih pripadnika međunarodne levice, koji i danas komunističku Jugoslaviju vide kao idilični socijalistički raj, ili kako su neki od njih u pismu Titu pisali 1974. godine, „uvaženi član porodice progresivne i miroljubive nacije“.
Neprijateljsko geopolitičko okruženje nanosi veliku štetu progresivnoj političkoj imaginaciji. Srpski (progresivni) glasovi koji pozivaju na priznavanje prava albanskog naroda na samoopredeljenje tradicionalno se ne čuju.
Socijaldemokrate s početka dvadesetog veka Dimitrije Tucović osudile su imperijalističku politiku Srbije prema albanskom narodu i pozvale Beograd da prizna njegovo pravo na samoopredeljenje.
Iako prilično marginalni u srpskoj politici, socijaldemokratski glasovi poput Tucovića, ili progresivni liberalni glasovi poput zapadnjačko obrazovanog Milana Piroćanca (19. vek), bili su veoma dragoceni. Nažalost, oni danas praktično nemaju političkih naslednika na srpskoj političkoj sceni.
Dok ovakvi političari ne postanu brojniji i uticajniji u srpskom političkom životu, teško je videti kako između naše dve zemlje može biti pravednog i trajnog mira.
Aktuelni predsednik Srbije odbija da prizna da se masakr u Račku (15. januara 1999.) ikada dogodio, a kamoli da se izvini za to.
Štaviše, on ne pristaje ni da potpiše pakt o nenapadanju između naše dve zemlje, nešto što sam mu predložio pre godinu dana kao prvi korak ka izgradnji poverenja.
Dok je progresivna promena u srpskoj politici nešto što samo srpski narod može da stvori, postoje načini na koje možemo da joj pomognemo spolja.
Kao premijer Kosova, mogu pomoći takvoj promeni dokazujući da naša republika može da cveta uprkos nepriznavanju naše nezavisnosti od Srbije.
Jako i prosperitetno Kosovo će pomoći srpskom narodu i njegovoj političkoj eliti da shvate da politika prijateljstva sa nama mnogo bolje služi njihovim interesima. Zato se moja vlada fokusira na razvoj naše ekonomije, reformu našeg pravosudnog sistema i jačanje naših odbrambenih sposobnosti.
Da budem jasan, ostajem privržen dijalogu sa sadašnjim rukovodstvom Srbije uz posredovanje EU. Priznanje iz Srbije je uvek dobrodošlo i što pre dođe, to bolje za sve nas na Zapadnom Balkanu. Ali Republika Kosovo sigurno može da živi i napreduje bez toga.
Sa druge strane, zapadne zemlje treba da učine svoj deo da bi pomogli socijalnim i liberalnodemokratskim snagama u politici i srpskom civilnom društvu. U tom pogledu, čini mi se da je poslednjih decenija zapadna strategija donekle bila pogrešna.
Iako je zapadna podrška koja je pomogla da se zbaci Milošević u oktobru 2000. godine, s pravom hvaljena kao priča o uspehu, iz perspektive dugoročne zapadne strategije, ona je više bila prokletstvo nego blagoslov.
To je zato što je ohrabrilo zapadne saveznike naprednih srpskih snaga da svoju pomoć usmere na kratkoročne inicijative zasnovane na projektima. Verujem da ovu kratkoročnu perspektivu treba napustiti u korist održivijeg i dugoročnog pristupa fokusiranog na vrednosti, a ne na projekte.
Kada smo osnovali „Pokret Samoopredeljenje!“ od juna 2005. godine, Kosovo je još uvek bilo navodno nedefinisana teritorija kojom je uglavnom upravljala neodgovorna međunarodna administracija, takozvana Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu (inače poznata kao UNMIK).
Kažem „većim delom“ iz jakog razloga, najsevernijim delom teritorije su ilegalno upravljale paralelne strukture Srbije. Nakon završetka rata, te strukture su zadržale kontrolu u severnom delu zemlje zahvaljujući brutalnom etničkom čišćenju Albanaca i nekih drugih nesrba iz grada Mitrovice i okoline.
U tom kontekstu, međunarodna zajednica je poručivala narodu Kosova da, kako bi stekli pravo na konačno rešenje svog političkog statusa, u početku su morali da ispune određene standarde. Kao i bivši kolonijalni gospodari, rekli su nam da još nismo zreli za slobodu.
Ovaj međunarodni pristup je formalno izražen kao „standard pre statusa“. Osim toga, rekli bi nam da se o konačnom političkom statusu naše zemlje mora pregovarati sa Srbijom, državom sa dokazanom istorijom strašnih zločina nad kosovskim Albancima i državom protiv koje smo nedavno vodili pravedan rat, oslobađajući rat.
U ovim dominantnim okolnostima, osnivanje jednog pokreta na socijalno-demokratskoj osnovi i anti-kolonijalno bio bi, govoreći sa Eqbal Ahmadom, „kao sadnja semena tokom jedne oluje“; kako je on rekao, „s vremena na vreme, ona daju prinos, ali često ne daju“.
Artikulacija socio-demokratske i antikolonijalne kritike kosovskog status kvo tog vremena suočila nas je sa tri moćna aktera i interesa odjednom: pre svega, neprežaljeni srpski imperijalizam sa sedištem u Beogradu koji još uvek gaji genocidne namere protiv nas; drugo, neodgovorna međunarodna administracija koja vodi Kosovo na neokolonijalni način; i treće, korumpirana (često korumpirana) kosovska politička klasa u Prištini, čiji je glavni cilj bio njen politički opstanak kroz štetne dogovore sa ova dva de fakto centra moći.
Stav Srbije u pregovorima o konačnom statusu Kosova sažet je u formuli „nešto više od autonomije, ali manje od nezavisnosti“. S druge strane, formula kosovske političke elite za konačni status bila je „definitivno više od autonomije i ništa manje od nezavisnosti“.
Suočeni sa ove dve suprotstavljene formule, kompromisno rešenje međunarodne zajednice kretalo se u pravcu „nadzirane nezavisnosti sa znatno smanjenom autonomijom“.
Sve tri formule suprotstavili smo našom frazom, koja je glasila: „bez pregovora, samoopredeljenje!“. Drugim rečima, zahtevali smo da narod Kosova odlučuje o svojoj političkoj sudbini kroz demokratski mehanizam referenduma.
Uprkos njihovim neslaganjima, sve tri pregovaračke strane bile su jedinstvene u odbijanju ovog rešenja. Politička perspektiva koju je otvorila naša kritička intervencija otkrila je njihova neslaganja oko toga šta su – u najboljem slučaju mali, u najgorem lažni.
Naše kritičko mešanje u kosovsku političku realnost tog vremena može se smatrati populističkim. Zaista, politički protivnici i medijski komentatori često su nam pežorativno stavljali ovu etiketu.
Međutim, važno je napomenuti da je čak i naše populističko obeležje bilo demokratsko i inkluzivno, neekskluzivno obeležje zasnovano na krvi i zemlji. Od početka smo jasno stavili do znanja da naš rat nije bio usmeren protiv kosovskih Srba ili bilo koje druge manjine po ovom pitanju.
Naprotiv, često smo naglašavali da Kosovo pripada svima onima koji ga smatraju svojom domovinom, bez obzira na etničku pripadnost. U našim dokumentima i spisima, branili smo pravo na povratak kosovskih Srba – svih onih koji nisu počinili ratne zločine ili koji nisu služili i imali koristi od srpskog režima.
Štaviše, uvek bismo istakli zajedničke karakteristike koje dele kosovski Albanci i kosovski Srbi. Na primer, istakli bismo da se kao sugrađani suočavaju sa veoma sličnim društvenim problemima: siromaštvom, nezaposlenošću, nedostupnošću zdravstvene zaštite i kvalitetnog obrazovanja itd. Takvi zajednički društveni problemi su daleko važniji od njihovih različitih etničkih identiteta.
Kosovski Srbi koji žele da žive u miru i blagostanju sa svojim sugrađanima Albancima uvek su to cenili u našem političkom pokretu. Oni su rano shvatili da je percipirani nacionalizam našeg pokreta bio usmeren protiv kolonijalističkog projekta Srbije, a ne protiv kosovskih Srba. Zato me danas tretiraju kao svog premijera. Redovno dobijam pisma i peticije od njih i oni se sastaju sa mnom da razgovaraju o svojim potrebama i interesima kao članova našeg društva. Vredi napomenuti da to rade uprkos veoma ozbiljnim pretnjama koje dobijaju iz Beograda.
Mislim da ovde postoji šira pouka za naprednjake. Danas je populizam postao termin zloupotrebe, ali moramo zapamtiti da je vrsta populizma inherentna samoj ideji demokratije.
Najosnovniji princip savremene predstavničke demokratije, naime, „jedna osoba, jedan glas“ ima populistički karakter.
Populistička je i čuvena izjava Abrahama Linkolna „Vlada naroda, od strane naroda, za narod“.
U istom smislu, dopadljiva fraza našeg pokreta „bez pregovora, samoopredeljenje!“ može se smatrati i populističkim. Ali ovo je vrsta populizma koju mi demokrate nikada ne bi trebalo da napustimo. U suprotnom, rizikujemo da otuđimo ljude, a desničarski autoritarci su previše srećni da intervenišu kao njihovi portparoli.
Drugim rečima, umesto da idemo u krajnost, moramo insistirati na kritičkom razlikovanju između progresivnog, inkluzivnog populizma, s jedne strane, i isključivog, krvnog i zemaljskog populizma, s druge strane.
Naš sveobuhvatni populizam mora da afirmiše pravo naroda na samoupravu odbacivanjem koncepta naroda kao organske celine ujedinjene krvnim vezama. Organskoj celini desničarskih populista moramo se suprotstaviti klasnom analizom. Samo klasna analiza može razotkriti iluzorni karakter svih tvrdnji organskom totalitetu.
Štaviše, samo klasna analiza može otkriti koliko je toga zajednočog za, recimo, nezaposlenu samohranu majku Srpkinju u severnoj Mitrovici i nezaposlenu samohranu majku Albanku u južnoj Mitrovici ili bilo gde drugde na Kosovu.
Kandidovao sam se sa dva ključna obećanja: zapošljavanje i pravda.
Od stupanja na dužnost pre više od godinu dana, ove dve političke oblasti su u fokusu moje pažnje kao premijera. Pored toga što ide protiv srži neoliberalne dogme, u kosovskom kontekstu, agenda socijaldemokratskih reformi suočava se sa nekim vrlo specifičnim izazovima.
Oni se uglavnom odnose na ograničene resurse ekonomije u razvoju i ograničene kapacitete nove države. Mi smo jedna od najsiromašnijih zemalja u Evropi. Godine aparthejda, rata i lošeg upravljanja našim posleratnim ekonomskim resursima, ostavile su svoje nepogrešive tragove u ekonomiji zemlje.
Kao rezultat toga, ambiciozni socio-demokratski program ekonomskog razvoja zasnovan na paradigmi države u razvoju mora početi sa prilično malo resursa. Osim toga, naša državna birokratija je nova i samim tim, neiskusna.
Zahvaljujući lošoj praksi zapošljavanja prethodnih vlada, i u našoj birokratiji ima dosta nesposobnosti. Međutim, postoje načini za rešavanje ovih problema. Moja vlada je primenila nekoliko različitih strategija da ih reši. Ovde želim ukratko da pomenem samo jedan od njih, a to je uključivanje naše zajednice u dijasporu kao partnera u razvoju naše zemlje.
Kosovo ima veliku i značajnu dijasporu u zapadnoj Evropi i Sjedinjenim Državama. Bez njihove pomoći ne bi bili mogući ni naš miran otpor, ni naša oružana borba protiv Miloševićevog režima.
Od kraja rata, njihove velikodušne doznake su pomogle u ublažavanju siromaštva. Time su nam pomogli da steknemo dragoceni društveni mir.
Međutim, doznake su sredstvo za opstanak, a ne sredstvo ekonomskog razvoja. Ono što moja vlada pokušava da uradi jeste da mobiliše našu zajednicu u egzilu kao partnera u razvoju naše zemlje.
To podrazumeva korišćenje njihovih ljudskih resursa kao i finansijskog kapitala. Njihova stručnost nam može pomoći da reformišemo našu birokratiju, naše sisteme obrazovanja i zdravstvene zaštite i našu ekonomiju.
Umesto da njihova finansijska sredstva služe samo kao humanitarna pomoć, mi pokušavamo da im stvorimo prilike da ulažu u profitabilna preduzeća koja bi otvorila radna mesta za naše mlade. Ovo partnerstvo za ekonomski razvoj polako počinje da se oblikuje.
Na primer, naša vlada je već počela da koristi znanje naših stručnjaka iz dijaspore za potrebe izrade osnovnih zakona i politika koje su nam potrebne da bismo počeli da sprovodimo naš ekonomski program.
Pored toga, naša vlada sada emituje obveznice za našu dijasporu. Takve obveznice nam pomažu da prikupimo dodatna sredstva, a istovremeno pružaju sigurnu priliku za investiranje našim sunarodnicima u inostranstvu.
Po mom mišljenju, ova promena paradigme u odnosu između zemlje porekla i dijaspore – to jest, od humanitarne pomoći ka razvojnim partnerstvima – je velika promena za zemlje u razvoju koje se suočavaju sa sličnim okolnostima.
Iako je prerano suditi o nešto dugoročnim efektima unutrašnjih reformi moje vlade, rani pokazatelji govore mnogo u našu korist.
Uprkos negativnim uticajima globalne pandemije kovid, naša privreda je prošle godine imala dvocifreni rast od 10,53% BDP-a. Značajan deo ovog rasta podstakao je veće poverenje ljudi u našu vladu. Takvo poverenje se pretvara u veću potrošnju, veće investicije i veći prihod od poreza.
U proteklih godinu dana imali smo povećanje stranih direktnih investicija za 22 odsto, dok je izvoz povećan za 83 odsto. Bez ikakvih promena u fiskalnoj politici, naši poreski prihodi su porasli za 34 odsto.
Pored ekonomskog učinka, došlo je i do pozitivnih promena u rangiranju naše zemlje u međunarodno priznatim indeksima koji prate vladavinu prava, slobodu štampe i transparentnost.
Na primer, prošle godine nas je Svetski projekat pravde rangirao na prvo mesto na Balkanu u svom Indeksu vladavine prava. Poboljšali smo naš rang za 17 mesta i na Svetskom indeksu slobode medija (koji su objavili Reporteri bez granica) i na Indeksu percepcije korupcije Transparency International.
Drugim rečima, naš ekonomski napredak ide ruku pod ruku sa procesom produbljivanja demokratije, iako nas istorija uči da ne postoji neophodna veza između njih. Danas smo svi svedoci kako ekonomski problemi dovode do preokreta demokratije čak i u delovima razvijenog Zapada u ovim okolnostima.
Živimo u opasnim vremenima. Godine 2020. Bilten atomskih naučnika je ažurirao svoj poslednji čas sveta sa dva minuta na ponoć na 100 sekundi do ponoći – ponoć znači konačnu nesreću za čovečanstvo. Ovo je bliže ponoći nego što je ikada bilo od njegovog debija 1947.
U svom obrazloženju za ažuriranje, grupa poznatih naučnika i stručnjaka navodi rastuće nepoverenje i nedostatak saradnje u međunarodnoj politici kao ključni faktor koji povećava rizik od egzistencijalne pretnje kao što su klimatske promene i nuklearni rat.
Demokratska reakcija kojoj se prisustvuje širom sveta u velikoj meri doprinosi tako bolnom stanju međunarodne politike. U ovim kritičnim okolnostima, odbrana demokratije dobija mnogo značajnije značenje. Boreći se da je zaštitimo, zalažemo se za više od jednog oblika vladavine: zalažemo se za izglede za dostojanstven ljudski opstanak.
Dakle, očajanje nije nešto sa čime se možemo suočiti u ovom trenutku. Desničarski autoritarni lideri blisko sarađuju jedni s drugima preko međunarodnih granica. I mi demokrate treba da uradimo isto. Moralna osnova je na našoj strani. Pre nego što bude prekasno, hajde da se postaramo da to pretvorimo u visoko političko tlo.
Hvala vam na pažnji i radujem se našoj diskusiji.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
