Koštunica je sprečio razgovore o podeli Kosova još 2007.

Foto: Profimedija

Piše Željko Pantelić

Nekadašnji predsednik Srbije Boris Tadić je preko svojih poverljivih ljudi poslao poruku tadašnjem visokom predstavniku EU Havijeru Solani da bi on bio spreman da podrži predlog o podeli Kosova, ako bi taj predlog došao iz Brisela. Iz Solaninog kabineta su mu odgovorili da su oni spremni da razmotre tu soluciju uključujući i ekspertizu kako bi ta podela izgledala, ali da predlog mora da stigne iz Beograda.

Priča o podeli Kosova u prethodnih 20 godina nikada nije bila ozbiljna tema u američko-evropskim diplomatskim krugovima. Samo je jednom uzeta ozbiljnije u razmatranje mogućnost da „podela“, kao predlog, stigne na meni dodatnih pregovora o statusu Kosova u leto i jesen 2007. godine.

Tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić je preko svojih poverljivih ljudi poslao poruku tadašnjem visokom predstavniku EU Havijeru Solani da bi on bio spreman da podrži predlog o podeli Kosova, ako bi taj predlog došao iz Brisela. Iz Solaninog kabineta su mu odgovorili da su oni spremni da razmotre tu soluciju uključujući i ekspertizu kako bi ta podela izgledala, ali da predlog mora da stigne iz Beograda. Odgovor Tadićevog kabineta je bio da, iz taktičko-političkih motiva, predsednik ne može da izađe javno s tim predlogom jer bi ga njegov koalicioni partner, tadašnji premijer Vojislav Koštunica, upotrebio protiv Tadića i proevropskih snaga u Srbiji. U Briselu su uzvratili da razumeju Tadićevu poziciju, ali da oni ne mogu da pokrenu tu inicijativu. Tu priliku su u Briselu iskoristili da upozore da će nezavisnost Kosova biti proglašena vrlo brzo i da vreme ističe. Iz Beograda nije bilo follow up-a.

Od momenta usvajanja tzv. principa Kontakt grupe za rešavanje statusa Kosova 2005. i posebno posle saopštenja od 31. januara 2006. godine, američki i evropski zvaničnici su ponavljali srpskim partnerima da su pregovori o statusu Kosova u suštini pregovori o položaju Srba na Kosovu. „Zaštitite vaše ljude, crkvu, spomenike kulture: sačuvajte Srbiju na Kosovu, kad već ne možete da sačuvate Kosovo u Srbiji,“ bila je poruka zapadnih diplomata.

Beograd je ignorisao te signale lansirajući formule tipa Olandskih ostrva, Hongkonga, Tajvana, Južnog Tirola za status Kosova. Solucije koje niko nije hteo da uzme u razmatranje, a kamoli da pregovara. To je išlo u prilog albanskoj strani jer nije morala da pregovara o oblastima u kojima bi je njeni sponzori naterali na bolne ustupke. Zahvaljujući vladi Koštunica-Tadić, pregovarački tim Prištine nije morao da žrtvuje ništa: bilo je dovoljno da čeka. Beograd nije hteo da pregovara o položaju Srba na Kosovu, a Albanci, po savetu zapadnog dela Kontakt grupe, nisu hteli da pregovaraju o statusu.

U Vašingtonu i Briselu su bili uvereni da će Srbija, do momenta proglašenja nezavisnosti Kosova, imati barem status kandidata za članstvo u EU. To je bilo važno da bi moglo da se paralelno izađe sa planom za članstvo Srbije u EU, odnosno njeno stavljanje na brzi kolosek i hvatanje priključka za Hrvatsku: mapa puta za ulazak u EU, sa okvirnim datumom, vizna liberalizacija, pristup povoljnim kreditnim linijama za razvoj Srbije, plus zaštita Srba na Kosovu, uz međunarodne garancije za kulturnu i istorijsku baštinu, uključujući i SPC, trebalo je da doprinesu da Srbija proguta de iure nezavisnost bivše južne pokrajine.

U Stejt departmentu, Londonu, kao i u delu briselskog establišmenta EU, bili su uvereni da će sve „leći na rudu“ u roku od par meseci, maksimalno par godina. Kao u savršenoj oluji svi negativni faktori su se podudarili: nespremnost vlasti u Beogradu da sarađuju sa Haškim tribunalom, rigidnost Holandije oko saradnje sa Haškim tribunalom, promena vlasti i smera politike u Nemačkoj, negativno raspoloženje u starim članicama EU prema novom proširenju, robustan povratak Rusije na geopolitičku pozornicu i stav Španije koji su u Briselu i Vašingtonu diletantski potcenili.

Poslovična nepromišljenost i kratkovidost američke spoljne politike posebno po pitanjima od manjeg značaja za administraciju u Vašingtonu kreirala je Kosovu nekoliko teških, ako ne i nepremostivih problema. Pre više od deset godina, kada je Kosovo proglašavalo nezavisnost, i kada su Vašington i London ubeđivali sve da je Kosovo slučaj sui generis, podrška za nezavisnost Katalonije među građanima najbogatijeg regiona Španije iznosila je tek 15 odsto, ruske snage nisu ušle u Gruziju iako smo imali tzv. revoluciju ruža, a ni u Ukrajinu, i pored „narandžaste revolucije“, u Južnom kineskom moru bilo je „kinesko“ samo ime a u Hongkongu je još uvek išla u osnovnu ili srednju školu generacija koja će „otvoriti kišobrane“ 2014. godine, pobuna Ujgura će uslediti tek godinu dana kasnije (u julu 2009.), a na Tajvanu će doći na vlast otvoreno secesionističke snage.

Američke i EU diplomate su tokom cele 2005. i 2006. godine ponavljale da će Rusija ostaviti Srbiju na cedilu zbog Kosova i da neće staviti veto na ulazak Kosova u UN. O Španiji, Kini i drugim važnim zemljama, sponzori jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova nisu ni razmišljali.

Rusija nije promenila svoj stav prema Zapadu i SAD zbog bombardovanja Srbije – Vladimir Putin je 2002, tri godine posle bombardovanja Srbije, potpisao sa NATO-om istorijski sporazum o uspostavljanju partnerstva i kreiranju Saveta NATO-Rusija – ali Kosovo jeste imalo ulogu u promeni politike Kremlja prema NATO-u. Non paper iz 2006. godine posvećen konačnom statusu Kosova je prvi dokument kojim nova Rusija „izaziva“ Vašington. U njemu je jasno stavljeno do znanja da Moskva neće priznati nezavisnost Prištine, niti dozvoliti ulazak u UN.

Paralelno, Madrid je slao poruke da bi za Španiju bilo neprihvatljivo rešenje koje ne bi poštovalo ustavno-pravni poredak Srbije. Volfgang Išinger – sa Viznerom i Harčenkom član „trojke“ koja je vodila dodatne pregovore o konačnom statusu Kosova – u više navrata je podvlačio da je za EU jednako važno rešenje za status Kosova koliko i jedinstvena pozicija unutar EU. Danas se malo ko seća proročkog upozorenja bivšeg italijanskog šefa diplomatije Masima D’Aleme da EU neće imati jedinstven stav o nezavisnosti Kosova bez Španije. Stejt department nije uopšte smatrao da je vredno razmisliti o poziciji Kine imajući u vidu njene unutrašnje probleme: od onih na krajnjem zapadu u pokrajini Sinkjang, gde su Ujguri prosta većina, do Hongkonga i Tajvana, na istoku, u kojima nove generacije ne žele ništa da imaju sa Kinom.

Svi oni koji rade na rešenju pitanja Kosova, trebalo bi dobro da provere sa Kinom, Rusijom i Španijom da li će eventualno rešenje biti dovoljno za prve dve zemlje da dozvole Kosovu ulazak u UN, a trećoj da otvori put ka EU i NATO-u.

Nedeljnik

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.