Kosovska taktika “opasnog momka” neće ga odvesti daleko

Foto: EPA-EFE/Valdrin Xhemaj

Izvor: Balkan Insight (tekst je izvorno preveden sa engleskog)

Piše: Marucs Tanner, urednik Balkan Insight

Kosovska vlada je raspoložena za borbu, i to porezima na srpsku robu i obećanjima da će formirati svoju “vojsku” – ali radi na pogrešnim ciljevima.

„Osveta je jelo koje je najbolje kad se posluži hladno,“ glasi stara engleska poslovica. Jasno je da nije došla do Kosova. Nekoliko sati nakon što je Srbija blokirala pokušaj Kosova da se priključi INTERPOL-u, Kosovo je udarilo porez na srpsku robu od 100 odsto, od ranijeg povećanja od 10 odsto. Pogodak!

Samo što to nije pogodak. Kosovski mač je tup i zarđao, njegov pištolj je prazan.

Kosovo ne može da pretvori uvoz iz Srbije u oružje.

Od ukupne vrednosti izvoza od preko 13 milijardi evra godišnje, Srbija zarađuje manje od 500 miliona evra godišnje od prodaje robe na Kosovu.

Drugim rečima, otprilike jedan od 26 evra koje Srbija zaradi izvozom dolazi sa Kosova.

Oko četvrtine srpskog izvoza ide u Italiju i Nemačku, a potom slede Bosna, Rusija, Rumunija, Crna Gora i Slovenija. Kosovo zauzima nisko deseto mesto.

Gubitak kosovskog tržišta je važan za Srbiju, ali nije dovoljno važan kako bi je naterao da odustane od jedne od njenih ključnih politika – nepriznavanje nezavisnosti Kosova.

Činjenica da je Srbija i dalje najveći izvoznik na Kosovo samo naglašava koliko je i dalje mala kosovska ekonomija. [Njen ukupan godišnji izvoz iznosi oko 300 miliona evra.]

U međuvremenu, odbijanje Srbije da prizna Kosovo je „kec“ koji je odlučna da zadrži. Možda bi ga upotrebila u zamenu za zlatnu nagradu članstva u EU. U ovoj fazi neće ga upotrebiti, samo kako bi pomogla nekoliko srpskih proizvođača.

U međuvremenu, Srbija može da se predstavlja kao oštećena stranka. EU kritikuje Kosovo, a ne Srbiju zbog kršenja uslova članstva u zoni slobodne trgovine, CEFTA-i.

Takse nisu jedini loše promišljen potez kosovske vlade. Njen drugi veliki plan, da unapredi sadašnje bezbednosne snage, KBS, u redovnu vojsku, daleko je luđi.

To je razljutilo Srbiju, Srbe na Kosovu i NATO. Alijansa je nedvosmisleno osudila ovaj potez.

Zemlja koja ima tako mali broj prijatelja, kao što je Kosovo, mora da bude sigurna da je cena istovremenog otuđenja od EU i NATO-a vredna plaćanja.

Da li vojska vredna toga? Diskutabilno je da li je državi veličine Kosova potrebna vojska ili da li je može priuštiti.

Mnoge manje države u Evropi praktično su napustile svoje oružane snage, osim u dekorativne svrhe.

Luksemburg, koji je daleko manja država od Kosova, ali mnogo, mnogo bogatija, lako bi mogao da priušti vojsku pristojne veličine ako bi to želeo. Mogao bi da unajmi vojsku, kao što su male italijanske države radile u periodu renesanse.

Umesto toga, održava simboličku silu od oko 340 vojnika po poslednjem proračunu – skoro dovoljno da se postavi ceremonijalni stražar ispred palate vojvode.

Ideja da će mala, nedovoljno finansirana kosovska „vojska“ biti od ikakve realne koristi u odbijanju invazije je hirovita.

Ovakva invazija mogla bi doći samo iz Srbije, pošto su svi ostali susedi prijateljski nastrojeni, ali neće doći ni iz nje.

Sa fizičkim prisustvom NATO-a na Kosovu, Srbija bi bila luda da rizikuje fizičku konfrontaciju sa njim ili drugi dugotrajni gerilski rat na neprijateljskom terenu.

Međutim, nominalno postojanje kosovske vojske će stvoriti nove mogućnosti za trzavice sa Srbijom, koje bi Beograd mogao dobro da iskoristi, i iznervira NATO – koji jasno neće da je finansira ili opremi.

Kosovski ministar … BIRN-u je ležerno pričao o mogućim „donacijama“ oružja i opreme.

On bi trebao da razjasni ko su ti donatori. Čak bi i prijateljska Turska verovatno dvaput razmislila o doniranju oružja Kosovu protiv izričitog saveta NATO-a – čiji je član.

Naravno, Kosovo je željno da se osveti Srbiji zbog njene beskrupulozne upotrebe CEFTA sporazuma za deponovanje robe na Kosovu i uopšte zbog njenih taktika blokiranja.

Ali efikasniji oblik osvete bi bio da potrošači na Kosovu kupuju negde drugde, od svojih proizvođača ili iz drugih CEFTA zemalja.

Postavljanje ogromnog poreza na srpsku robu samo je dovelo do toga da Kosovo izgleda kao kršitelj pravila kojem se ne može verovati da će se ponašati odgovorno.

To u potpunosti Srbiju oslobađa odgovornosti, zbog čega Beograd nije preduzeo recipročnu akciju, takođe, i činjenica da Srbija u svakom slučaju skoro ništa ne kupuje sa Kosova.

Osnovna greška kosovske vlade – a nije kao da su opozicione stranke išta drugačije – je opsesija u ukrasa državnosti, a ne suštine.

Kao kralj koji brine o tome da nema krunu – kada pravi problem leži u tome što nema kraljevstvo – ovo vodi ka manje bitnim ciljevima.

Ovo pridaje veliki značaj dobijanju priznanja od strane sitnih država u Pacifiku ili Centralnoj Americi čije su usluge – iznenađenje – na prodaju, a može ih lako kupiti Srbija ili Rusija.

Pokušaj da prevaziđe Srbiju ili Rusiju za njihovu pažnju je čisti luksuz i onaj koji Kosovo ne može sebi da priušti.

Ono što bi stvarno predstavljalo osvetu Srbiji jeste stvaranje ekonomije i obrazovnog sistema koji bolje funkcionišu – kako mladi ljudi ne bi automatski napuštali zemlju – i kako bi neke strane kompanije premestile svoju proizvodnju tamo.

Danas su velike evropske kompanije zauzete pomeranjem operacija sa zapada sa skupom radnom snagom na istok zemlje, u zemlje poput Slovačke, Češke, Mađarske i Rumunije.

Kada je Jaguar Land Rover najavio da ove godine prenosi celokupnu proizvodnju iz Velike Britanije u Slovačku, jedva da je dospelo u naslove medija; tako su mnoge druge kompanije krenule istim putem.

Kada je neko čuo da bilo koja velika kompanija premešta deo svojih operacija na Kosovo? Ako se ne radi o proizvodnji, start-up-u, IT-u ili turizmu, koji sektor pokazuje realne znakove napretka?

Odgovor je: nijedan posebno. Ono što je još više zabrinjavajuće jeste to što političke stranke na Kosovu ne izgledaju zabrinute.

Bilo je tipično za kosovsku politiku da opoziciona partija Samoopredeljenje prošle godine bude manje zainteresovana za [nepostojeću] ekonomiju nego za mogućnost gubitka nekih livada u Crnoj Gori u sklopu dogovora o granicama.

Kosovo mora da se uozbilji i prestane da preduzima korake koji nikoga ne impresioniraju i samo iritiraju njihove partnere.

Ako želi da oporezuje srpsku robu, trebalo bi da napusti CEFTA sporazum. Ako je odlučno da formira „vojsku“ – u suprotnosti sa željama NATO-a i Srbije – mora da bude sigurno da može da je finansira i opremi.

U međuvremenu, možda bi moglo da se zapita zašto Srbija – sa četiri puta većim stanovništvom od Kosova – zarađuje 45 puta više od izvoza nego Kosovo.

To bi mogla da bude korisnija tema na koju bi moglo da se usredsredi od formiranje vojske.

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.