Kosovo po meri Trampa (2. deo): o mirovnim i drugim sporazumima

Piše: Dragutin Nenezić

Protekla nedelja na međunarodnom planu je bila u znaku mirovnih sporazuma, za razliku od domaćeg, na kom je bila u znaku eskalacije sukoba i nasilja. Iako na prvi pogled nema direktne veze, mislim da je jedan od ključnih uzroka svega što se dešava na ulicama Srbije u onome što se u proteklih 12 godina desilo na Kosovu, i što će možda biti predmet nekakvog novog sporazuma. Tome je i posvećen ovaj serijal. Kao i uvek, krenimo redom.

Azerbejdžan i Jermenija

Prošlog ponedeljka je objavljen nacrt mirovnog sporazuma između Azerbejdžana i Jermenije, parafiran u nedelji pre toga u Beloj Kući, o čemu sam pisao u prošlom delu. Radi se o klasičnom mirovnom sporazumu, koji po svemu sudeći ne ostavlja prostora za razmenu teritorija (čl. 2), već samo za razgraničenje (čl. 7). Ne sadrži odredbe o povratku raseljenih, kao ni o manjinskim pravima, ili statusu kulturne baštine. Zanimljiva je odredba kojom se zabranjuje da se neizvršavanje obaveza iz ovog sporazuma ne može pravdati pozivanjem na nacionalno zakonodavstvo (čl. 12).

Imajući to u vidu, ovaj sporazum teško da može da bude merodavan za kosovsku situaciju, kako se ponegde u našoj javnosti moglo čuti. Okolnosti su posve drugačije, kako istorijske, tako i vojne – Azerbejdžan je pobedio u ratu, i zaokružio sopstvenu teritoriju, i na Jermeniji je da to, na ovaj ili onaj način, prizna. Parafiranje ovog sporazuma je jedan korak u tom pravcu. S druge strane, Srbija nije vodila rat s Kosovom ili Albanijom, već sa NATO paktom, a rezultat toga su Kumanovski sporazum i Rezolucija 1244. Sve što je usledilo posle toga, uključujući i samoproglašenje nezavisnosti, kao i briselski proces, vodi u nekom drugom pravcu, gde jermenski primer može eventualno da služi kao podsetnik kako se ne treba odnositi prema sopstvenom narodu i crkvi (koji su i dalje prisutni na Kosovu), kao i ustavu i međunarodnim saveznicima (uključujući tu i razumevanje ko su zapravo saveznici).

Rusija, SAD i Ukrajina

Krajem nedelje, u petak, održan je sastanak Putina i Trampa, toliko medijski propraćen da nema potrebe da detaljnije pišem o samom sastanku. Sporazuma nije bilo, ali se na njemu radi, i insistira se na tome da i on bude mirovni. Opet, okolnosti su drugačije i od Nagorno-Karabaha i od Kosova, pa nekim dubinskim poređenjima nema mesta, o čemu sam i pisao ranije.

Ipak, par činjenica može biti od značaja za eventualni kosovski sporazum:

• SAD su prvo pristupile obezbeđivanju sopstvenih ekonomskih interesa, kroz zaključivanje posebnog sporazuma (uz sve ograde o npr. stvarnim rudarskim potencijalima Ukrajine – gde vidimo još jednu sličnost sa Kosovom u mitologizaciji rudnih bogatstava);
• (ne)postizanje sporazuma će biti u velikoj meri zavisiti od vojne podrške koju Ukrajini pruža politički zapad; i
• Sporazum će zaključiti Rusija i Ukrajina, uz posredovanje SAD.

Na jednom drugom nivou, kosovski sporazum možda zavisi od ukrajinskog – ako se ukrajinski ne postigne, a Tramp i dalje želi svoju Nobelovu nagradu, možda će insistirati da se kosovski sporazum zaključi, jer mu je tu zagarantovan uspeh, s obzirom na drugačiju kooperativnost strana.

Mogućnost sporazuma o Kosovu

U tom smislu, izbor je binaran – kosovski sporaum može da bude zaključen, a i ne mora.

Ako bude, on će verovatno biti zaključen polazeći od sledećeg:

• Apsolutne ravnopravnosti strana tj. Srbije i Kosova, bez razmene teritorija, podele Kosova itd. Apsolutno nijedan primer iz ovog i prethodnog dela ne ukazuje na neku drugu mogućnost, pogotovo imajući u vidu aktuelnu bezbednosnu situaciju u Srbiji;
• Ekonomskih interesa SAD, koje po meni, kako sam pisao u prošlom delu, treba tražiti u oblasti rudarstva, pre neko vodnih resursa (kao npr. u primerima Egipta i Etiopije iz tog dela, odnosno Indije i Pakistana) – pogotovo jer je Kurti zauzeo Gazivode bez ikakve reakcije sa Srpske strane; i
• Bezbednosne arhitekture koju je Kosovo izgradilo uz pomoć svojih saveznika, uključujući tu vojni savez Hrvatske, Albanije i Kosova (koji dosta liči na savez Rumunije, Moldavije i Ukrajine), jedinstvenu vojnu politiku Albanije i Kosova, kao i stalnu podršku SAD naoružavanju KBS. Za svrhe ovog teksta, zanemarićemo turski pokušaj stvaranja regionalnog foruma, iako “mir” u njegovom nazivu zvuči zlokobno.

Drugim rečima, takav sporazum za Srbe na KiM, kao i Srbiju kao državu, nikako ne može biti dobar.

Ako ga pak ne bude, to će, bar za neko vreme, značiti da su SAD zadovoljne sa aktuelnim stanjem na Kosovu (te da je zapravo Trampova priča o miru između Srbije i Kosova poruka Srbiji) – čemu će biti posvećen naredni.

Svi navodi iznešeni u ovom tekstu su lični stav autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije. KoSSev nije autor teksta.

Kosovo po meri Trampa, i druge zablude srpske politike (1. deo)