Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog)
Piše: Augustin Paljokaj (Palokaj)
Umesto da u Srbiji bude velika proslava povodom 25. godišnjice svrgavanja diktature Slobodana Miloševića, danas se ovaj dan uglavnom ili prećutkuje, ili se obeležava diskretno od strane manjine, ili ga vlast i dominantni mediji pominju u negativnom kontekstu. Danas na vlasti u Srbiji su oni koji su bili deo Miloševićevog režima. EU, koja je pre 25 godina verovala da je „Srbija ostavila mračnu prošlost i okrenula se svetloj evropskoj budućnosti“, sada podržava vlast u Srbiji i vidi je kao „pouzdanog partnera“.
Pre 25 godina verovalo se da je došlo do najočiglednije promene u Srbiji, u regionu Zapadnog Balkana i na celom kontinentu Evrope. Građani Srbije su posle masovnih protesta uspeli da svrgnu režim Slobodana Miloševića. Srbi su to učinili jer im je Milošević doneo međunarodnu izolaciju, sankcije, masovnu nezaposlenost i gušenje slobode izražavanja. Za susedne narode Srbije, Milošević je bio taj koji je započeo razarajuće ratove u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, a njegove snage počinile su ratne zločine, zločine protiv čovečnosti i genocid.
2000. godina u Evropi bila je godina kada se velikom brzinom realizovao novi ideal ujedinjene Evrope. Zemlje bivšeg istočnog bloka, sovjetskog komunističkog, pregovarale su o članstvu u NATO-u i EU. Gvozdena zavesa je pala. Demokratija i sloboda medija širile su se i u zemljama koje su pola veka bile pod komunističkom diktaturom. Jedini region koji nije bio uključen u ovaj proces bio je Zapadni Balkan. Taj region se još suočavao sa posledicama ratova i fizičkog, društvenog i ekonomskog razaranja koje su oni ostavili. Zato je svrgavanje Miloševića viđeno kao veliki preokret na celom evropskom kontinentu.
Samo nekoliko nedelja nakon pada Miloševića, u Zagrebu u Hrvatskoj održan je po prvi put zajednički samit zemalja EU i zemalja Zapadnog Balkana. Taj „Zagrebački samit“ otvorio je put integraciji zemalja regiona u EU, a bio je i prilika da se proslavi pad Miloševića u Srbiji kao poslednja epizoda balkanske tragedije, koju je sam Milošević započeo govorom na Kosovu polju 1989. godine, nastavio agresijom u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, i završio 5. oktobra 2000. posle protesta u Beogradu.
Iako je u jesen 2000. godine još bilo mnogo nerešenih pitanja – status Kosova, sudbina unije Srbije i Crne Gore, unutrašnji problemi u Bosni i Hercegovini, sudbina brojnih nestalih osoba tokom rata – verovalo se da će region dostići korak sa drugim zemljama i pridružiti se EU.
Niko nije verovao da će 25 godina kasnije samo jedna zemlja regiona, Hrvatska, postati članica EU, a još manje da će u Srbiji na vlast vratiti najbliži saradnici Miloševića.
Danas u Srbiji, u glavnim medijima dominira retorika iz Miloševićeve ere, zapaljiv jezik protiv Albanaca sa Kosova, zatim Hrvatske i Zapada.
Zapad se optužuje da organizuje „obojenu revoluciju“ kako bi svrgnuo vlast i instalirao „lutkarsku vladu koja bi delovala po diktatu stranih gazdi“.
Omiljeni gosti u medijima su osuđeni ratni zločinci Vojislav Šešelj, Veselin Šljivančanin i drugi. Kao u vreme Miloševića, razvija se linč protiv „unutrašnjih i spoljašnjih neprijatelja“, dok se negira bilo kakva odgovornost Srbije za zločine počinjene u ratnom periodu.
Danas i veliki deo medija u Srbiji više pamti 5. oktobar 2000. kao negativan događaj nego kao pozitivan. Nazivaju ga „najcrnjim danom u istoriji Srbije“.
Na primer, portal „B92“, koji je 2000. bio među najpouzdanijim medijima i aktivno podržavao demokratske promene u Srbiji i pad Miloševićevog režima, danas piše da su događaji 5. oktobra 2000. bili „perverzna igra Zapada“, dok su „predsednik Milošević i mnogi heroji Srbije bez milosti predati političkom sudu za Srbe u Hagu“.
Umesto da u Srbiji bude velika proslava povodom 25. godišnjice svrgavanja diktature Miloševića, danas se ovaj dan uglavnom prećutkuje, obeležava diskretno od strane manjine, ili ga vlast i dominantni mediji pominju u negativnom kontekstu. Danas na vlasti u Srbiji su oni koji su bili deo Miloševićevog režima. EU, koja je pre 25 godina verovala da je „Srbija ostavila mračnu prošlost i okrenula se svetloj evropskoj budućnosti“, sada podržava vlast u Srbiji i vidi je kao „pouzdanog partnera“.
EU ćuti kada današnji predsednik Srbije, Aleksandar Vučić, naziva Miloševića „velikim liderom“, kada glavni partner u vladajućoj koaliciji, Socijalistička partija Srbije, kaže da je „Milošević bio prva žrtva obojene revolucije“, kada Ivica Dačić preti onima u Srbiji koji govore o masovnim grobnicama u Srbiji u kojima se nalaze tela Albanaca i Hrvata. Partije koje promovišu osuđene ratne zločince i hvale se vezama i obaveštajnim službama Rusije članice su glavnih evropskih partijskih grupacija. Danas ni EU nema lidera sa idealima i vizijom kakve je imala 2000. godine. Demokratske vrednosti su smanjene i u EU, dok su autoritarni režimi postali prihvatljivi partneri i za Evropsku uniju.
Entuzijazma za EU više nema ni u Srbiji. U Srbiji samo 38 odsto građana ima pozitivan stav prema EU. Građani Srbije više veruju Rusiji i Kini nego EU. EU veruje samo 38 odsto, dok Rusiji 59 odsto, a Kini 57 odsto. Poverenje u Rusiju mnogo je veće nego podrška Vučićevoj vlasti, što znači da mnogi od onih koji danas protestuju protiv Vučića nemaju proevropsku orijentaciju. Takva Srbija danas je dalje od evropske Srbije i više podseća na Miloševićevu Srbiju, za koju se verovalo da je nestala pre četvrt veka.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
