KOHA: „Srpska politika viktimizacije – repriza iz srednjeg veka“

FOTO: Policajci napuštaju/AP
FOTO: Policajci napuštaju/AP

Ovaj tekst koji potpisuje Redžep Maljoku (Rexhep Maloku), Koha je objavila u nedeljnom „kulturnom dodatku“

Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog; jučerašnje izdanje)

Srbija se vratila jeziku viktimizacije. Svaki put kada zlonamerni planovi na račun komšija propadnu, iskrivljuje činjenice. Oduvek se razlikovala politikom svršenog čina koji se sprovodi na terenu da bi se koristio kao karta superiornosti za pregovaračkim stolom sa velikim silama. Nikada nije pokazala spremnost na kompromis. Propuste je prihvatala reda radi samo kada bi kapitulirala.

Ona igra žrtvu čak i kada odbija da sprovede dogovore za koje se založila uz kauciju velikih sila. Slično se dešava nedavno nakon odluke Kosova da postepeno sprovodi zamenu nelegalnih srpskih registarskih tablica na severu tablicama sa akronimom Republike Kosovo. Na čelu viktimizacije, kao i uvek, je politička elita Srbije. Podržana, kao i uvek, od pravoslavnog sveštenstva. „Pitanje viktimizacije u srpskoj istoriji uopšte je neodvojivi element njihove istorije“, naglašava istoričar Muhamet Malja.

Telo na Kosovu, um u Srbiji

Uz tvrdnju da ih „terorišu“, institucije zakona i reda na severu de fakto pod kontrolom srpskih političkih i parapolitičkih grupa, koje su do juče imale ambleme kosovskih zastava, a koje dobijaju naređenja iz Beograda, politički, pravni, policijski i drugi službenici napustili su institucije u znak protesta zbog neformiranja Zajednice opština sa srpskom većinom. Zaista, oni se plaše punog obima suvereniteta centralne vlade. Tamo gde ne plaćaju nikakav porez. Čak ni za osnovne usluge. Ovo treba zvaničnom Beogradu: Telo na Kosovu, um u Srbiji. Čak je i odluku o povlačenju iz centralnih i opštinskih institucija – samo u četiri severne opštine – Lista Srpska donela posle sastanka sa srpskom političkom elitom na čelu sa predsednikom Aleksandrom Vučićem. Kosovski Srbi su istorijski bili instrumentalizovani uglavnom od strane srpske državne politike. Još od srednjeg veka, kada bi politika i mentalitet viktimizacije bili institucionalno strukturisani.

„Pitanje viktimizacije u srpskoj istoriji uopšte je neodvojivi element njihove istorije“, naglašava Muhamet Malja, predavač na Katedri za istoriju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini „Hasan Priština“. „Istorijske činjenice govore da su Srbi viktimizaciju, ali ne samo viktimizaciju, već i laž, učinili neodvojivim delom svog kolektivnog identiteta i mentaliteta“.

Ali koji su najvažniji događaji koje su Srbi, posebno njihova politička, crkvena i književna elita, nepravedno prisvojili za uznošenje žrtava i stradanja do neba radi planova i brutalnih ratove na račun svojih suseda?

„Dakle, u ovoj istorijskoj vertikali možemo se vratiti iz srednjovekovnog perioda u vreme prve Kosovske bitke, tačnije 1389. godine, koja se u srpskoj istoriografiji, ali i u srpskom kolektivnom mentalitetu, predstavlja kao svojevrsna bitka u kojoj su Srbi stradali – da su „branili hrišćanstvo i Evropu od Otomanskog carstva“, naglašava Malja, navodeći da su u najzastupljenijoj bici na Balkanu svi narodi poluostrva, koji su u prošlosti bili napadnuti od strane otomanske vojske, učestvovali, a da bi Srbe sa novim osvajačima povezalo vazalstvo.

„Mi smo Jevreji sveta“

Nedžmedin Spahiju (Nexhmedin Spahiu), predavač spoljne politike i diplomatije, kaže da je srpski pravoslavni narod koristio versku filozofiju viktimizacije.

„Hrišćanska filozofija je filozofija viktimizacije. Sam Isus Hristos je žrtvovan radi čovečanstva, prikovan je na krst, a u ovom filosofskom nastavku i Srbi su se, predstavljajući se kao hrišćani, uvek predstavljali kao žrtve, a zapravo sve one stvari na koje su se žalili, planirali su da to urade sami“, naglašava Spahiju.

„To ne govorimo samo mi, koji možda delujemo subjektivno sa stanovišta etničkih podela, već ima i drugih istraživača, čak i Dobrica Ćosić to kaže“, kaže Malja, koji je doktorirao studije srednjeg veka, dok se poziva na reči Ćosića, koji se smatra ocem modernog srpskog političkog mišljenja.

Ćosić kaže da je laž „dokaz naše prirodne inteligencije, laž je činjenica koja nas tera da razmišljamo i delujemo inteligentno“, ističe Malja.

„Mi smo Jevreji sveta, na kraju dvadesetog veka. Našem voljenom Jerusalimu prete nevernici. Ceo svet nas mrzi; prevrtljivi neprijatelj, stoglava hidra je zakleta da će nas uništiti. Sva naša deca već nose nevidljivu žutu zvezdu ušivenu u odeću. Mi smo ti koji su pretrpeli najgori genocid od onog koji su nacisti počinili nad Jevrejima i Jevrejima, i baš kao Jevreji, i mi moramo da počnemo put kroz pustinju, čak i ako će trajati pet hiljada godina“, deo je Ćosićevih spisa, koje je izveo Paskal Brukner u šestom poglavlju „Nevinost mučitelja: žrtva u srpskoj propagandi” u knjizi „Iskušenje nevinosti: Živeti u doba prava”, objavljenoj 2000. godine u Njujorku, u izdanju Algora pablišinga, u kojoj analizira Ćosićev diskurs, kojeg smatra glavnim inspiratorom srpskog nacionalizma s kraja dvadesetog veka.

„Mnogi ljudi i danas nalaze opravdane okolnosti za srpski nacionalizam i ne mogu pristupiti ovoj temi, a da odmah ne upadnu u zamku ukaljavanja Hrvata, Bošnjaka, Slovenaca, Albanaca i Makedonaca“, piše Brukner. „I prevara je funkcionisala. Srpski hipnotizer, tražeći veliko opravdanje za svoje užasne zločine, morao je samo da se preruši u žrtvu da bi mu bilo oprošteno. Gde smo pogrešili sa jugoslovenskom krizom? Isto, kao i sa večnom greškom koju smo napravili sa komunizmom i sa našom podrškom Trećem svetu: dozvolili smo da budemo ucenjeni retorikom žrtve“.

Laži kao duhovna hrana

Malja kaže da su Srbi viktimizaciju pretvorili u duhovnu hranu, dajući joj božanski karakter od strane Srpske pravoslavne crkve. Politika viktimizacije u svom korenu dobila bi blagoslov Srpske pravoslavne crkve, veličajući ratne zločince i osvećujući nacionalističke vođe i heroje od srednjeg veka do devedesetih, kada je Srbija krvavo uništila bivšu Jugoslaviju koja je volela Srbe.

„Crkva je zauzela politički vakuum koji je ostao dugo nakon otomanske okupacije i hranila je mit o Kosovu, prevodeći ga iz političke pozadine u božansku pozadinu, i odgovorna je za stvaranje viktimizirajućeg mentaliteta i naravno nerealnog, te i činjenica da je Crkva „Srpsko pravoslavlje nastavila da neguje i nastavlja i danas ovo pitanje viktimizacije i božanskog prava Srba u konkretnom slučaju Kosovske bitke“, naglašava Malja.

Brukner postavlja pitanje šta viktimizirajući identitet predstavlja za Srbe. „To je tradicija koju su iskovale književnost i pravoslavna crkva, a ima duboke korene u dugoj istoriji stradanja, od vremena turske kolonizacije i habzburškog feudalnog sistema, koji je generisao preterani patriotizam, i koji je podsticao na dramatična junačka dela“.

On piše da je za Srbe viktimizacija osećaj trajne nesigurnosti stvoren stalnim prilivima i promenama granica, ljutim migracijama i progonom građana koji su napustili neprijateljske teritorije. Čak i Brukner tvrdi da je viktimizacija nasleđeni element koji je uzeo maha od poraza kneza Lazara 15. juna 1389. pre Osmanlija u Kosovskoj bici.

„Srbi su bili pred slavnom sudbinom – trebalo je da budu graditelji novog vizantijskog carstva; ali im je sve iskliznulo iz ruku“, piše.

„Antialbansko huškanje“

„Samojudeizacija, kao što su to uradili srpski ekstremisti (ako treba čak i izjašnjavanjem da su veći Jevreji od Jevreja, koji nisu u valjanoj ulozi), obezbeđuje im nepovoljnu situaciju za pobedu, izvesni večni kontinuitet časti za nemoral,“ piše Brukner. „Ovo dovodi do dvosmislenosti etničke teologije koja je zasnovana na identifikaciji, na judeofilskoj strasti da bi internalizovanjem Jevreja u sebe mogli da iznesu sebe na drugu stranu, kao rad prevrnutih rukavica.

Spahiju se seća kako je srpska štampa osamdesetih viktimizirala kosovske Srbe tvrdnjama da ih proteruju i muče većinski Albanci na Kosovu.

„Sve ovo nije urađeno bez cilja, već je svrsishodno urađeno jer su na naposletku, kada su Srbi tokom rata u Bosni i na Kosovu mučili i ponižavali Bošnjake, Albance i druge, to činili sa obrazloženjem da nas optužuju za ono što su dugo vremena oni činili“, naglašava on pored mosta preko reke Ibar u Mitrovici, koji je podeljen na dva dela.

Malja, univerzitetski profesor srednjeg veka, kaže da narodi Balkana sa vizantijskim nasleđem nisu krenuli istorijskim putem zapadne Evrope posle ratova i velikih mržnja.

„Zato su upravo ove vrednosti u navodnicima, viktimizacija, laži i drugi oblici postale neodvojivi deo ovog identiteta, pre svega Srba, Rusa i ostalih“, naglašava Malja.

Čak i Ismailj Kadare u eseju „Nesporazum – o odnosima Albanije sa samom sobom” opisuje ono što on naziva „antialbanskim huškanjem” u domovini Južnih Slovena. Poziva se na pesnika Milana Rakića, koji je u „Očima Simonidinim“ upozorio male Srbe, koji su, prema njegovim rečima, „kraljici izvadili oči u čuvenoj ikoni“ i da će „to isto učiniti i njima“. Zatim spominje „Načertaniju” Ilije Garašaninija iz 1844. i projekat Vase Čubrilovića za proterivanje Albanaca.

Čak i da bi dao srce Vladi Srbije setio se primera svoje najuspešnije egzekucije: deportacije naroda od strane Josifa Staljina“, piše Kadare.

Malja kaže da su se čak i u zapadnoj Evropi vlade služile sličnim viktimizirajućim politikama, ali bi se one izvinile za greške koje su prouzrokovali njihovi prethodni režimi, kao što je to učinila Nemačka posle Drugog svetskog rata.

Ali Srbija odbacuje i odluku Međunarodnog suda pravde da je u Srebrenici počinila genocid nad više od osam hiljada nevinih bosanskih dečaka i muškaraca. Takođe poriče masakr u Račku, koji su dokumentovali međunarodni posmatrači predvođeni Amerikancem Vilijamom Vokerom, u januaru 1999. godine.

Albanci, „odvratni fašisti“ i „divlji teroristi“

„Srbi često plaču da su demonizovani, istrgnuti iz porodice naroda, a tu univerzalnu mržnju vide kao a posteriori opravdanje za svoj rat. U pravu su, jer su sami protiv sveta“, piše Brukner. „Ali ne zaboravimo da je beogradska propaganda od 1986. godine posvećena sistematskom blaćenju naroda koje su imali milosti da poraze: pre svega, svih kosovskih Albanaca, ovih ’odvratnih fašista’, kako se kaže u Memoranduma i ‘divljih terorista’, ‘silovatelja srpskih žena'“.

Srpski istoričar Aleksandar Pavlović proučavao je odnose Albanaca i Srba u srpskoj usmenoj i pisanoj tradiciji, posebno periode saradnje i velikih neprijateljstava. On se ne slaže sa naučnikom Bruknerom. Prema njegovim rečima, velika promena u odnosima dogodila se posle istočne krize i Berlinskog kongresa 1878. godine, kada se Srbija proširila na račun suseda Albanaca.

„Postoje naučnici koji žele da uključe rasu na Balkan i više govore o rasizmu kao pitanju ovde. Kao naučnik, ne koristim mnogo rasu i rasizam da objasnim situacije, jer mislim da je ono na čemu smo zaglavljeni u suštini etnički nacionalizam, jer su religija i etnička pripadnost odigrali veliku ulogu u razvoju ovog antagonizma“, rekao je Pavlović u video – intervju za emisiju KTV „Kosmo“. On kaže da se rasizam ne može uzeti kao pojam koji objašnjava.

„Od heroja do divljeg čoveka“

„Rekavši to, kao što sam rekao, više sam se fokusirao na objašnjavanje predrasuda i stereotipa, i to se u nekim periodima dešavalo sistematski, u drugim periodima nešto manje“, naglašava Pavlovići na pitanje o svom pisanju „Od heroja do divljeg čovekau: Albanci u srpskom herojskom i nacionalnom diskursu od sredine 18. veka do početka 20. veka”, objavljenoj u knjizi „Figura e armik” u izdanju Multimedijalnog centra u Prištini 2016. Tu Pavlovići smatra da je posle stvaranje srpske države, kada se među srpskom političkom i književnom elitom promenio diskurs protiv Albanaca, tada su Albanci iz oko sedam stotina albanskih sela na teritoriji koja je danas deo južne Srbije  – bili proterani.

„Srbija je stalno pokušavala da predstavi Albance kao divljake, kao antihrišćane, kao islamske fundamentaliste i druge, ali je ta propaganda sada pala u vodu, posebno posle rata u Bosni, posle intervencije NATO-a na Kosovu. Ova propaganda više ne pije vodu. Besmisleno je, pogotovo sada kada Srbija odbija da uvede sankcije Rusiji. Dakle, ovo poglavlje je zatvoreno“, naglašava Spahiju pored mosta razdvajanja. Preko puta nje, prošle nedelje je održala proteste Srpska lista, koja je bila prinuđena da doveze desetine autobusa sa Srbima iz srpskih gradova Kosova i Srbije na demonstracije sa ruskom zastavom.

A Radio Slobodna Evropa je javio o nezadovoljstvu pojedinih Srba koji su bili deo kosovskih institucija, koje je Srpska lista naterala da odustanu od posla zbog Vučića, koji pokušava da uceni Zapad destabilizacijom Kosova u vreme kada nad Kosovom i Srbijom raste zapadni pritisak o sporazumu u dijalogu kojem se ne vidi kraj.

Pavlović pokušava da istakne pozitivnu stranu saradnje dva naroda kroz istoriju kako bi pomogao u jačanju narativa koji bi rezultirao velikom promenom u vreme kada su se politički sukobi između Albanaca i Srba, kao nikada posle poslednjeg rata, produbili zbog uticaja Srbije na Kosovu. Posebno na severu.

„Od junaka do divljaka“

„Rekavši to, kao što sam rekao, više sam se fokusirao na objašnjavanje predrasuda i stereotipa, i to se u nekim periodima dešavalo sistematski, u drugim periodima nešto manje“, naglašava Pavlović na pitanje o svom pisanju „Od junaka do divljaka: Albanci u srpskom herojskom i nacionalnom diskursu od sredine 18. veka do početka 20. veka”, objavljenoj u knjizi „Figura e armik” u izdanju Multimedijalnog centra u Prištini 2016. Tu Pavlović smatra da je posle stvaranje srpske države, kada se među srpskom političkom i književnom elitom promenio diskurs protiv Albanaca, Albanci su iz oko sedam stotina albanskih sela na teritoriji koja je danas deo južne Srbije bili proterani.

„Srbija je stalno pokušavala da predstavi Albance kao divljake, kao antihrišćane, kao islamske fundamentaliste i druge, ali je ta propaganda već opala, posebno posle rata u Bosni, posle intervencije NATO-a na Kosovu. Ova propaganda više ne drži vodu. Besmisleno je, pogotovo sada kada Srbija odbija da uvede sankcije Rusiji. Dakle, ovo poglavlje je zatvoreno“, naglašava Spahiju kod razdelnog mosta. Preko puta, prošle nedelje je održala proteste Srpska lista, koja je bila prinuđena da doveze desetine autobusa sa Srbima iz srpskih gradova Kosova i Srbije na demonstracije sa ruskom zastavom.

A Radio Slobodna Evropa je javila o nezadovoljstvu pojedinih Srba koji su bili deo kosovskih institucija, koje je Srpska lista naterala da odustanu od posla zbog Vučića, koji pokušava da uceni Zapad destabilizacijom Kosova u vreme kada raste zapadni pritisak na Srbiju za dogovor u dijalogu koji se ne nazire.

Pavlović pokušava da istakne pozitivnu stranu saradnje dva naroda kroz istoriju kako bi pomogao u jačanju narativa koji bi rezultirao velikom promenom u vreme kada su se politički sukobi između Albanaca i Srba, kao nikada posle poslednjeg rata, produbili zbog uticaja Srbije na Kosovu. Posebno na severu.

Srbiju smiruje samo sila

„I ovim pokušavam da pronađem više predrasuda i stereotipa koji se vide među narodima. To pokušavam da uradim kroz istraživanje, svoj akademski rad, kroz svoja izlaganja, kao sada, kroz rad koji možda nije baš akademski, ali dobija najveću pažnju i kroz sajt i knjige“, ​​naglašava Pavlović. „Sada imamo knjigu sa deset poznatih ljubavi između Albanaca i Srba, koju smo besplatno podelili svima koji kupe novine „Danas“ u Beogradu i „Koha Ditore“ u Prištini“.

Spahiju kaže da je Srbija sa Titovom Jugoslavijom dostigla vrhunac vladavine u regionu, ali da cse srušila globalnim geopolitičkim promenama nakon pada gvozdene zavese i promene pristupa Zapada, predvođenog Sjedinjenim Američkim Državama, prema Balkanu.

I sada Srbija i dalje nastavlja istu politiku koja ju je trasirala 180 godina i nije lako odustati od politike zemlje koja ju je trasirala sa 180 godina svoje istorije“, naglašava Spahiju.

On smatra da bi Albanci trebalo da se fokusiraju na jačanje unutrašnjeg i spoljnog suvereniteta Kosova, sa ciljem da na put Republike Kosovo uopšte ne bi uticala destruktivna srpska politika, koja i dalje nastavlja da otežava unutrašnju kontrolu i spoljnu integraciju Kosova.

Malja insistira da Srbija poznaje samo jezik sile.

„Bez balansiranja snaga na Balkanu, Balkan ne može biti miran“, naglašava on, dodajući metaforički da „prevaranti gledaju preko ograde“.

„A u trenutku kada albanski element – koji je najviše oštećen u ovim prethodnim političkim konstelacijama – bude ojačan i postao faktor, tada će na Balkanu doći do neke vrste zatišja jer su svi nekako jednaki po snazi i ne mogu da pretenduju da donesu bilo šta na silu“.

 



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.