Ko blokira put, a ko pravi vojsku

Fadilj Ljepaja i ja, posle devetomesečne pauze, a zahvaljujući ljubaznosti KoSSeva, nastavljamo naš dijalog o Kosovu.

Pre toga godinu dana smo razmatrali mnoštvo neuralgičnih tema za srpsko-albanske odnose na Kosovu (ali i na Balkanu). Recimo, da li su interesi Albanaca i Srba u vezi s Kosovom u toj meri nepomirljivi da se naše međusobice mogu rešiti samo ratom?; da li kosovski Albanci zapravo žele (ali se to ne usuđuju da kažu) da sve Srbe proteraju s Kosova?; mogu li se Srbi i Albanci pomiriti jedino utapanjem u EU i u NATO?; postoje li prava srpske manjinske zajednice na Kosovu koja su apsolutna i ničim nisu uslovljena?; postoji li, uopšte, ijedno kolektivno pravo Srba na Kosovu?; itd.

Nismo se složili u vezi s najvećim brojem pitanja, ali to nije bilo samo do nas lično. Nije bilo tako niti zbog odsustva dobre volje da se razume druga strana, ni zbog nacionalističke zagriženosti, već zbog ogromnih razlika koje objektivno postoje između srpske i albanske pozicije u vezi s Kosovom, zbog razlika koje su stvarane i produbljivane decenijama, pa je, možda, isto toliko vremena neophodno da se one svedu na nivo „prijateljskog pluralizma mišljenja“.

Vidim da je agilni KoSSev upriličio još jedan par intelektualaca koji vode dijalog – Ljiljana Smajlović i Baton Hadžiu. I vidim da i oni prolaze kroz ono kroz šta smo Ljepaja i ja već prošli – tu je takođe dobra volja da se razgovara, tu su iste teme sporenja, ali tu je i isto očekivanje od sagovornika da, suočen sa argumentima koji nam se čine neupitnim, prizna da smo u pravu.

Ali, taj argumentativni touché protivnika retko kad nastupa. Zato što naš partner u dijalogu, čak i kada se čini da je sateran u stupicu, pokreće novu temu, bez koje se, kako on misli, ne može razumeti prethodna, i zbog koje, po njegovom mišljenju, naši argumenti nemaju snagu neporecivosti za koju mi mislimo da je ti argumenti poseduju.

Najnovija kolumna mog uvaženog sagovornika Fadilja Ljepaje to lepo ilustruje. On je nezadovoljan što Srbi iz opštinskih vlasti na Severu Kosova neće da dočekaju kao premijera Isu Mustafu i pita se kako bih ja ocenio postupak Albanaca iz Preševa ili iz Bujanovca koji bi postavili barikade na putu tako da Aleksandar Vučić ne može da prisustvuje svečanom otvaranju mosta koji služi upravo albanskoj zajednici.

A Srbi su zaista blokirali put Priština–Raška kod mesta Rudare, kako bi sprečili Mustafu da dođe na otvaranje mosta na reci Bistrici, – iako će taj most znatno olakšati saobraćaj između srpskih opština Zvečan i Leposavić na Severu Kosova.

Na prvi pogled touché – paralela izgleda dosledna, a primer uverljiv. Ali, ja ipak neću osuditi Srbe iz Zvečana već ću morati da kažem da se taj slučaj ne sme posmatrati izolovano. Srbi su na Kosovu zastrašeni, oni veruju da Priština samo čeka povoljan trenutak da formira vojsku i da dobije dozvolu iz Vašingtona, pa da po uzoru na hrvatsku „Oluju“ protera Srbe s Kosmeta.

Stoga, svi ti putevi i mostovi koje „međunarodna zajednica“ danas benevolentno gradi na Severu Kosova, u takvoj atmosferi, za Srbe ostaju samo saobraćajnice kojima će oni sutra morati da beže kad krene „kosovarska Oluja“.

Možda je njihov strah neosnovan, možda je iracionalan, ali Priština gotovo ništa ne radi da Srbe uveri da su na Kosovu i Metohiji bezbedni i da su „svoj na svome“. A osnovno što se u ovom trenutku od Prištine očekuje da na tom planu uradi, a što Priština neprestano izbegava, jeste uspostavljanje Zajednice srpskih opština.

Pogledajte kako to izgleda iz srpskog ugla, gospodine Ljepaja. Srbija je, prema poslednjem šestomesečnom izveštaju Evropske komisije (koji je ove godine uvršten i u izveštaj o napretku Srbije u evropskim integracijama u 2016), u najvećoj meri ispunila sve što je dogovoreno sporazumima Brisel 1 i 2: uklonjene su barikade s mosta u Mitrovici i počeli su građevinski radovi koji će omogućiti automobilski saobraćaj između južne i severne Mitrovice preusmeravanjem u kružni tok, dok će sam centar biti pretvoren u pešačku zonu. Srbija je ispunila dogovor o katastrima, diplomama i registarskim tablicama, omogućila međunarodni pozivni broj za Kosovo itd. Evropska komisija, međutim, navodi da ključni problem ostaje „oklevanje kosovskih vlasti da usvoje status Zajednice srpskih opština (ZSO)“. U Prištini su veoma uticajne političke snage koje su spremne da se protiv uspostavljanja ZSO bore i nasilnim metodama, i to manifestuju kako u skupštini Kosova tako i na prištinskim ulicama. „Odgovornost za takvu situaciju je, prema jasno izraženom stavu Komisije, isključivo na Prištini“.

Dakle, ukoliko bi Srbi na Severu Kosova imali istinsku zaštitu i autonomiju, onda bi njihovo ponašanje prema kosovskom premijeru kao kod Rudara bilo nerazumno i za osudu. Ali, Priština neće da Srbima da čak ni dogovoreni ZSO – koji je slaba zaštita i slaba autonomija, ali ipak nešto na šta bi oni mogli da računaju kao na elementarni minimum. Zato njihova odbojnost prema zvaničnoj Prištini i njenim predstavnicima nije ni nerazumljiva ni iracionalna.

Pogotovo to nije u opštini Zvečan u kojoj je bila planirana gradnja naselja za Srbe povratnike („Sunčana dolina“), a što je Priština blokirala (Edita Tahiri: „To je politički projekat sa ciljem izmene strukture stanovništva severa”; Isa Mustafa: „Neću dozvoliti gradnju u tom kraju”). I nakon toga se čudimo što zvečanski Srbi ne žele posetu Ise Mustafe.

A sada jedno pitanje za vas, uvaženi sabesedniče. Šta mislite o ubrzanom stvaranju vojske Kosova? Prema analizama koje čitamo u Beogradu, američki kongres je u maju 2016. godine uputio administraciji SAD zahtev da se Kosovo uključi u program NATO-a `Partnerstvo za mir`, Hašim Tači je najavio „završnu fazu transformacije Kosovskih bezbednosnih snaga u Oružane snage“, uspostavlja se „državno partnerstvo“ Oružanih snaga Kosova i Nacionalne garde Ajove (Srbija takvo partnerstvo ima s Nacionalnom gardom Ohaja), a na terenu se izgrađuje „prava armija, obučena za diverzantsko-terorističke, kao i kaznene operacije“, čiji je krajnji cilj da se obezbedi vojni „pad četiri srpske opštine na severu Kosmeta“.

Kakvo je Vaše mišljenje u vezi sa tim scenarijem?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.