Katarzis

Versioni i saj në gjuhën shqipe mund të lexohet KËTU

Svestan sam da će doći trenutak kada ćemo se u našem dijalogu morati da suočimo sa teškim stvarima. Kao na primer: Gde je napravljena greška?

Vi pišete da su „Politika i srpska država zajedno napredovale“. Sama teza koju ste izneli, ovakav način formulacije, ima svoje poreklo pre svega u realističnom poređenju recipročnog uticaja Politike sa Srbijom.

Razlika između događaja koji su se desili u najtežem periodu – devedesetih godina – i načina na koji su isti predstavljeni u Politici, čine da narodi Balkana poistovete zvanične državne politike sa listom.

Iz tih razloga „Politika“ je bila na čelu srpskog napredovanja, ali je takođe bila i na čelu podizanja svesti o uništenju drugog. I to ne retko.

Ali bez obzira na to kako je Ljiljana postavila pitanje, ili odgovor koji bude dobila, činjenica je da ovo pitanje i odgovor izražavaju zabrinutost koja se sve više povećava.

Rad na slovima i društvenoj katarzi ne čeka. Previše kasnimo. I, vraćam se na pitanje.

Još jednom sam pročitao tekst kako bih pronašao razlog za to odakle je moja koleginica Ljiljana pronašla sugestiju da u novoj demokratiji nema mesta za njen list Politiku. Nigde. Ne.

Jedna od mogućnosti koju ja najviše cenim u ovom postmodernom vremenu jeste sloboda da stvaram medije, ne dugujući nikome – ni naciji, ni vlastima, ali ni nekom drugom kolektivu koji bi mi tražio ili bi me primorao da postanem njihova moralna instanca.

Kako ja razumem ulogu današnjih medija, takav odnos uopšte nije moguć. I tako je bolje.

Znam da se list „Politika“ već više od jednog veka nalazi među glavnim sferama srpskog političkog mišljenja; koliko poznajem – svakako ne pogrešnu konstataciju onih koji kažu da je Srbija tek sa Politikom postala stvarna politička nacija. To je zaključak koji sam po sebi manifestuje, kako doprinos, tako i odgovornost „Politike“ tokom stvaranja Srbije. Tako je i danas.

Neko njenu ulogu shvata onako kako je sugerisao Aleksandar Poup u Ogledu o čoveku – "svo usputno zlo je svemirsko dobro".

Meni, kao kosovskom Albancu, pamćenje nameće drugu realnost. A to je i razlog zašto sam izdvojio rubriku Odjeci i Reagovanja, jer samo tu, i to ne samo ja, nego i mnogobrojni prijatelji Srbi, Hrvati, Slovenci, Bošnjaci – s nadom smo očekivali probijanje drugačijeg mišljenja, neki proglas svesti protiv mržnje koju su proizvodile druge rubrike Politike pod diktatom tadašnjih vlasti. Jedino smo na tu rubriku gledali kao na zemlju i teritoriju odakle je ta zemlja, možda, mogla da bude proglašena dimenzijom ljudskosti naspram politike. Ovo je bila Politika juče.

Ovo smo bili mi koji smo se odvojili na najstrašniji mogući način: Ubijajući jedni druge! Bežeći jedni od drugih. Mrzeći jedni druge do smrti.

Stoga sam, poštovana Ljiljana, ovu ideju dijaloga među nama smatrao plemenitom i prikladnom, pošto to ne zahteva istorijsku odgovornost od nas.

Međutim, postavlja se pitanje kako mi kao mediji možemo da doprinesemo da naša društva izađu iz depresije gubitnika, trauma, suza i uzajamne netrpeljivosti i blokiranja.

Poštovana koleginice,

Pametni i dobri veruju da čovečanstvo ima dve alternative: ili će istoriju odvesti unapred – na progresivan način, menjajući istorijske obrasce jednih prema drugima na bolje – preko jakih zakona, ili će istu blokirati tako što će zauvek ostati u njoj.

Zakone određuju stvarne generacije – današnje, postojeće.

Koje bi to zakoni i norme mogli samo sebi da postavimo?

Ja verujem da postoje dva centralna problema – zbog čega sam i pokrenuo razgovor sa vama, upravo iz te dve perspektive, a koja onemogućavaju da se naša društva udalje od uzajamne depresije. To su oblik naše komunikacije (posebno na polju masovnih medija) i odnos sa kolektivnim pamćenjem.

Kako bi privukli čitaoce, popularnost i kako bi bili komotni sa vlastima, nama je lakše da mase hranimo psihozom „izgubljenih slučajeva“, kao što su Amerikanci to iskusili u XIX veku. Jer proizvodnja takvih psihoza najbolje obezbeđuje delokrug za naše manijačke lidere na vlasti i nacionalno-šovinističke histerije na našem oskrnavljenom Balkanu.

Na isti način bismo napravili sličnu grešku kao u prošlom veku, koja je mnoge koštala gubitkom stotina hiljada ljudskih života. Naporima da opravdamo prethodno zlo kao pravično i neophodno, istoriju držimo za taoca, onemogućava drugačiju budućnost – budućnost sa većom perspektivom za naše narode.

Nije zadatak nas, medijskih stvaralaca, da stvorimo nadčoveka kao što su to tražili Niče, ili Lav Trocki.

Niko nama ne traži da napravimo čoveka koji gradi narodne palate na vrhu Mon Blana i na dnu Atlantskog okeana. Mi možemo da učinimo dosta, polazeći od osnovne arhitekture ove objektivne realnosti, usmeravanjem našeg čoveka iz XXI veka ka komunikaciji uzajamnog upoznavanja i priznavanja.

Ko može bolje i sa više iskustva učiniti to nego Politika, koja kao što i Vi pišete, jeste deo jednovekovne istorije, kako god je mi ocenjivali?

Stoga, moja sugestija protiv postojanja lista u „novoj demokratiji“ bila bi apsurdna. Ono što ja želim – ne samo Vašem listu, nego i svim albanskim i srpskim medijima – jeste objektivno rasuđivanje, tumačenje bez težnje za ponovnim osvajanjem, kako našeg zajedničkog, tako i odvojenog pamćenja.

Ako je na moj poziv da započnemo komunikaciju s poštovanjem i racionalizacijom istorije – uslov za svrsishodan dijalog među nama to da se ne podsećamo na loše, jer ste se postavili u položaj opravdavanja sebe i lista – onda mi recite u kojim smerovima želite da razgovarate o temi koja je ovde navedena.

Ako se podsetimo jezika politike, onda kao pamćenje koje treba da zaboravimo, dajem Vam jedan pasus greha. I ovde završavam sa grehom slova politike i diskusijom o njenoj prošlosti.

Politika (i kao list, ali i kao sama politika) imala je mnoge grehove na duši u sveopštim ratnim događajima na teritoriji bivše Jugoslavije. Nakon rata pokrenuti su napori na očišćenju, a svi su celokupnu krivicu svalili na Miloševića.

Milošević je svakako snosio veliku krivicu, ali, ipak, to je priča o žrtvovanju. Nije trebalo sumnjati u to da je Milošević žrtvovan, kao što ne treba sumnjati u to da je on kriv, ali isto tako ne treba sumnjati ni u to da veliki deo krivice snose i Srpska crkva, Srpska akademija nauka i umetnosti, kao i intelektualci. Jer, bili su deo politike. I Politike.

Ova priča o očišćenju grehova i žrtvovanju izgledala je veoma ružno. Slobodan Milošević nije zapalio svaku kuću na Kosovu. Srpski pojedinci jesu. Oni su ovo radili planski, svojevoljno, a često, prema dokazima novinara, istraživača ratnih zločina i mirovnih snaga NATO-a – i sa ubilačkim zadovoljstvom.

Bilo je jasno da kampanja terora nije počela 24. marta 1999. godine – dana kada je NATO krenuo da bombarduje Srbiju, niti 28. februara 1998. – kada su počinjeni masakri, čak ni 1989. – kada je vladao period mržnje, rasizma, stimulisanja lažne ideje da su Srbi superiorna nacija naspram Albanaca koja je potrajala najmanje od početka XX veka naovamo. Od Politike.

Prirodno, naspram ove jednovekovne psihičke stihije, Albanci su, takođe, u sebi sačuvali veliku mržnju prema Srbima. Ali je ovo bila mržnja potlačenog, bio je prezir žrtve prema nosiocu arbitrarnosti, što je bila politika. U tome je razlika, možda i suštinska, između mržnje Srba prema Albancima i obratno. Mržnja žrtve prema osvajaču nikada nije ista sa mržnjom osvajača prema žrtvi.

Ovde se završava pamćenje i počinje budućnost. Ja sam otvoren. Želim dijalog. Stoga je i moje pitanje za vas:

Koji bi bio vaš koncept za glavne teme dijaloga među nama?

(Tekst sa albanskog jezika preveo Bruno Neziraj)

KoSSev je, uz podršku Ambasade SAD u Prištini, pokrenuo novu rubriku "Razgovor bez povoda" u okviru naše nove stranice "Dijalog", koju čini i već poznata rubrika "S druge strane barikade", a koja će se takođe uskoro ponovo nastaviti da objavljuje.

U Razgovoru bez povoda, svoje nedeljne kolumne u narednim mesecima objavljivaće doskorašnja urednica Politike iz Beograda, novinarka Ljiljana Smajlović i direktor TV Kljan Kosova (Klan Kosova) iz Prištine, novinar Baton Hadžiu (Baton Haxhiu).

Njihove kolumne se objavljuju i na albanskom jeziku, na portalu "Klan Kosova". 

Kolumna 1 Batona Hadžiua (Baton Haxhiu): "Promena komunikacije za konstruktivno redefinisanje realnosti" Srpski Shqip

Kolumna 1 Ljiljane Smajlović "Kad kažem 'Politika', mislim Srbija" Srpski Shqip Srpski Shqip

Izražena mišljenja i stavovi  predstavljaju mišljenja i stavove  samih učesnika i ne odražavaju nužno stavove donatora.