Karajlić: Kritika postoji, samo je previše bučno. U drugoj je sobi, a ovde smo pustili muziku do daske

nele karajlić
FOTO: KoSSev

„Mi smo stalno zaglibljeni u jednom trenutku u kome smo u podmornici, a nemamo periskop da vidimo napolju šta se dešava, pa onda stičemo utisak da narod slepo prati vođu. Ali nije baš tako, narod ima taj veliki potencijal koji pokazuje i veliki broj umetnika koji se meša u politiku, i to je dobro“, samo je jedna od poruka nakon sinoćne tročasovne diskusije sa Dr Neletom Karajlićem (Nenad Janković) u Kosovskoj Mitrovici.

U mitrovičkom Centru građanske enrgije sinoć se tražilo mesto više. Povod, promocija nove knjige „Solunska 28“ i razgovor sa Dr Neletom Karajlićem.

Karajlić je posle pet godina, ponovo na Kosovu, sa kojim, kako tvrdi, ima duboku vezu još iz doba kada je sa Zabranjenim pušenjem svirao po Jugoslaviji. Prve svirke na ovim prostorima su imali 1984-85.

Kaže da je to tada bila „ljubav na prvi pogled“, a sada tvrdi da je reč o posebnoj misiji, da jednom u četiri godine dođe na Kosovo, poseti neke od manastira i popriča sa ljudima -„poput Olimpijade“.

Od poslednje posete napisao je dva romana, posle ove, kako kaže, u obavezi je da napiše još dva.

„Rekoh monahu iz Dečana ovo je meni kao punjač za baterije. Kada vidiš ono čudo dole i osetiš onu neku energiju koja dole postoji, nasloniš se i dotakneš one zidove, posle toga možeš napisati još dva romana“.

Kako je u izjavi za KoSSev rekao, Kosovo je za njega „ishodište, kolevka, nešto što je možda ideja, mit, jedan od osnovnih koncepata njegovog identiteta“:

„Sve je ovde neko ishodište odavde. To što smo se mi razvili na hiljadu strana, to što imamo veličanstvenu književnost, fantastičnu muziku, popularnu kulturu, filmove, sportiste, fizičare, matematičare, Nikolu Teslu, Andrića, mi smo uspeli da se razgranamo, ali koren je bio ovde“.

O Nadrealistima, Guzonjinim sinovima, demokratizaciji socijalističkog sistema koja je zapravo bila predvorje krvavog sukoba i raspada Jugoslavije, razlozima koji su do toga doveli, kritici društva danas i tehnološkoj revoluciji, društvenom angažmanu umetnika… govorio je sinoć Karajlić više od tri sata.

Uspeo je da privuče pažnju slušaoca i zadrži ih sve vreme prikovane za stolice, a kako je u izjavi za KoSSev rekao, i njemu je bilo zanimljivo, „inače ne bi toliko sa njima ostao“.

nele karajlić
FOTO: KoSSev
Naš humor nije prozivanje, ta vrsta humora ne može da preživi, naša jeste

Jedna od prvih asocijacija na ime Dr Nele Karajlić je svakako kultna sarajevska humoristička serija iz 1980-ih i 90-ih Top lista nadrealista koja je uglavnom u skeč formatu prikazivala političku i društvenu satiru. Nadrealisti ni danas ne gube na aktuelnosti, a ako niste gledali, sigurno ste barem čuli za ovu seriju.

Njihovi tadašnji skečevi izmamiće vam osmeh i 30 godina kasnije. Tajna uspeha, Karajlić kaže da je to što nikada nisu upali u zamku – „eksplicitnog prozivanja vlasti“.

Političare su stavljali u jedan umetnički a ne politički kontekst.

Objasnio je da su imali poseban pogled na problematiku politike. Cilj im nije bio da „ujedaju“ na dnevno političkom nivou već da od likova koje kritikuju izvuku ono što je suštinsko u njima, njihov karakter i mentalitet.

Preko nadsinhronizacije Miloševića, Tuđmana i Izetbegovića, koji su tada bili najpoznatiji njihovi junaci, gledali su kako da izvuku sliku običnog čoveka, i na koji način njega da stave u određeni kontekst.

„Nikada nismo radili da Milošević priča nešto o Hrvatima. Milošević je uvek govorio o razvijanju pite kod kuće, Izetbegović kako da praviš benzin u doba nestašice…Vidite i sad se smejete. Zato što naš humor nije prozivanje, nije pamflet. To rade neki drugi ljudi i jako dobro, ali ja znam da ta vrsta humora ne može da preživi, a naša može“, dodao je.

„Ako danas pogledate one skečeve i fazone koje su pravile moje kolege o Slobi i Miri u ono doba 90ih i pustite vašoj deci njima to neće biti jasno, a ako pustite Slobu sinhronizovanog koji objašnjava kako se razvija pita biće im jasno, jer je pravljeno na otkrivanju mentaliteta naše ‘žrtve’, a ne njegove političke igre“.

Da su radili drugačije, ubeđen je, ne bi dobacili do ovih dana.

„Naša fora završila bi se tri do četiri dana kasnije, kao što završava svaki humor koji se bavi dnevnom politikom“.

To što se njihovi klipovi i dalje gledaju na Jutjubu, znak mu je da je ono što su uradili, sasvim dovoljno sa njihove strane.

nele karajlić
FOTO: KoSSev

Guzonjini sinovi – mitološka institucija naših naroda od Vardara do Triglava

„Kad smo mi napisali Guzonjin sin, to je pesma koja je preživela 100 godina, koja govori o jednoj mitološkoj instituciji naših naroda, jer Guzonjini sinovi postoje od Vardara pa do Triglava. Ona ne bi preživela da smo mi rekli ko je taj Guzonja, nego su se same Guzonje kako je vreme prolazilo pronalazile u njoj. Tako sam ja imao problema za vreme Miloševića na nekom koncertu, koji je uslovno rečeno bio organizovan u nekom partijskom okruženju, imao zahteve organizatora da ne sviram tu pesmu. Ja pitam zašto. Pa kaže, ‘svi će misliti Marko (Miloševićev sin prim.red)’,  ja kažem ova pesma je napisana pre nego se Marko rodio.“

Zašto je ona preživela?

„Prvo zato što je duhovita, drugo zato što se nije vezala za konkretni istorijski momenat. Niko ne zna ko je taj čovek, da je taj čovek bio neki bosansko-hercegovački političar i da smo mi rekli Hamdijin sin,njegovim odlaskom sa političke scene otišla bi i naša pesma.“

Mislili smo da je to rezultat demokratizacije, a u stvari, svi su se počeli pripremati za nešto mnogo gadnije

Iako su stvarali u periodu jednopartijskog sistema koji je lako mogao da vrši cenzuru, desilo se nešto što im je dalo prostora. Iznenada sredinom 80-ih u medijima se stvorila jedna mala rupa, jer je sama partija počela da između sebe diše na „pluralistički način“, prisetio se Karajlić.

„Kako je država Ustavom iz 1974. već izparcelisana na određene tačke odnosno republike i autonomne pokrajine, i kako su lokalne partijske vođe dobile tim Ustavom prilično velika ovlašćenja, tako je unutar svih tih partija, od Slovenije do Makedonije, počeo da pulsira taj pluralizam, odnosno svako u svojoj partiji imao je neku vrstu opozicije koja se protiv njega bori“.

Tvrdi da se prvi pravi pad komunizma, desio se dve godine pre pada berlinskog zida i to u BiH.

„Kao rezultat jedne takve borbe unutar saveza komunista BiH došao je onaj čuveni slučaj Agrokomerc 1987. To je bio taj prvi potez kada je komunizam počeo da pada. Tad su Nadrealisti počeli da bivaju najjači. U trenutku kada je ta santa leda uspostavljena posle Drugog svetskog rata polako počela da se urušava i topi u tom momentu je taj procep bio tako slobodan, da kad smo počeli da radimo u 2. i 3. sezoni, naročitoj 3. koja je snimana maltene u ratnim okolnostima, nije postojao nijedan urednik koji je stajao nad glavom, dolazio, gledao, kritikovao, zahtevao, a ne dao Bog, zabranio“, objasnio je.

Ono što su oni videli kao demokratizaciju društva, ispostavilo se da je bilo predvorje rata.

„Mi smo mislili da je to rezultat demokratizacije, a u stvari nikoga više za nas nije bilo briga, svi su se počeli naoružavati, pripremati za nešto mnogo gadnije od političke borbe unutar partije“.

U međuvremenu stvari su se promenile. Danas je, prema njegovim rečima, novac odlučujući faktor.

„Danas je stvar potpuno drugačija. Imamo demokratski pluralizam, ali imamo i novac koji 80-ih godina nije postojao kao faktor, a danas je odlučujući. Ako hoćete da pravite Nadrealiste na način na koji smo ih mi pravili nekad, morate da platite 50-60 hiljada eura po epizodi. U doba socijalističkog samoupravljana dovoljna je bila odluka socijalističkog saveza radnog naroda koji je osnivač televizije da TV Sarajevo ima humorističku emisiju. Tom odlukom vi dobijate sve pare ovoga sveta. Danas je nemoguće da jedna televizija, čak i državna, za takav jedan spektakl izdvoji toliki novac, jer se taj novac kroz tu vrstu humora nikada ne može vratiti. Može ali za 30-40 godina koliko traju Nadrealisti.“

Raspad Jugoslavije: Ako se automobil skrši dva puta, nije problem automobila nego vozača

Ako se automobil skrši dva puta nije problem automobila, nego vozača, glasio je Karajlićev odgovor na „najteže pitanje“ – raspad Jugoslavije.

„Da li se mogla sačuvati? Naravno da jeste, teoretski, ali praktično ona je napravljena na procepu između Istoka i Zapada, ustanovljena raspadom crkve na istočnu i zapadnu,  i to što nam se desilo išlo je kroz moju kuću.“

Na tvrdnje da su „Srbi najviše izgubili“ odgovara da zavisi sa koje tačke se gleda.

„Ako gledaš sa tačke nekoga ko gleda poslednjih 40-50 godina, ti možeš reći jeste, izgubili su, ali ako gledaš ukupnu istoriju srpskog naroda, prvo, začudičeš se kako ti Srbi uopšte postoji. Između pada Novog Brda i povratka srpske patrijaršije prošlo je 100 godina. Nikakve međunarodne zajednice, nikakvog KFOR-a UNPROFOR-a, u potpunom mraku i posle toga smo se vratili. I to se vratili posle 200 godina kasnije ustankom, posle 200 godina totalnog mraka“.

„Nema gubitnika i pobednika u istoriji, istorija je reka koja teče, nema krajnju instancu. Iluzija svakog velikog vladara je da je sa njim istorija završena, a narod to voli, kaže konačno da napravimo rešenje“.

Ipak, navodi da je kultura jedino što je važno i što ostaje.

„Kad posmatraš posle 50 godina, a ovo smo dobili, ovo smo izgubili, ali šta je ono što ostaje? Ostaje kultura. Ono što danas vidimo i što ćemo videti, i slušati, i gledati.“

Suštinski još uvek nemamo svest o tome koliko je kultura važna. Mislim na narod u celini, vlast, opozicija, narod koji učestvuje glasanjem, mi ne razumemo ono što su na Zapadu ranije shvatili, da su kulturom oni zauzeli svet

Kritika postoji, samo što je previše bučno. U drugoj je sobi, a ovde smo pustili muziku do daske

Kritika društva, kako kaže, postoji  i danas, ali ju je teško čuti u „buci“.

„Mi smo ušli u jednu tehnološku fazu koja se zove faza buke. Telefoni  su postali nešto što je dostupno svima.“

Setio se jednog intervjua u NiN-u iz 70-ih, gde je direktor Sonija (Sony) kazao da je njihov cilj da svako ljudsko biće ima kameru. U vreme kada je u Sarajevu samo televizija imala kameru, kojoj „niko nije smeo da priđe“ koja je dosta koštala, kada je tek počeo da se pojavluje VHS sistem, to mu se činilo kao ludost.

„Ja sam rekao ovaj frajer je lud. Kako neko može da proizvede nešto što će ceo svet da ima. Kako oni u Africi mogu da imaju para za to“.

„Mi danas živimo taj život“, dodao je. Kako on to vidi, danas svaki čovek na planeti ima telefon, od najnižih do najviših slojeva, a telefon je postao komunikacija do te mere da je napravljena savršena planetarna cenzura, jer je, tvrdi, napravljena buka.

Nikom kritika nije zabranjena, kako on to vidi, ima je gde god da se okrenete, na raznim sajtovima, društvenim mrežama… Međutim, ono u čemu on vidi problem je to što je u masi drugih zaglušena.

Tehnološka revolucija napravila je ono što je savršeno za svaku vlast, napravila je buku. I ta kritika koja danas postoji koja je konstruktivna, koja je duhovita, koja ima i žaoku ali i otrov i med, mi ne možemo da je čujemo – tvrdi Karajlić.

„Meni treba da javi neko iz Božije matere, da mi pošalje neki link, pa sad slušaj imaju neki momci iz Mladenovca koji prave neku šegu, i onda ja to tek vidim ovog Belog i ovu ekipu pre nego što je postao predsednički kandidat, i kažem ovo je genijalno. Ali šta oni mogu u toj silnoj buci“, objasnio je.

Kritika postoji, samo što je previše bučno, u drugoj je sobi, a ovde smo pustili muziku do daske pa se ne čuje, zaključio je.

nele karajlić
FOTO: KoSSev

Stičemo utisak da narod slepo prati vođu, ali nije baš tako

Kritikuje dva imperativna, oprečna stava o društvenom angažovanju umetnika. Jedan da mu je obaveza, a drugi da mu nije mesto da se meša u politiku.

U Srbiji, umetnici su vrlo često bili na prvoj liniji fronta, od Domanovića pa sve do Štulića, kazao je.

I danas, tvrdi da imamo umetnike koji podržavaju poziciju, opoziciju. „Svi brane svoje pozicije vrlo strastveno. S te strane kod Srba nikada nije postojala rezerva“, dodao je.

„Kada pogledate kroz istoriju. Srbi kao narod imaju veliki demokratski potencijal. Mi to ne možemo da vidimo često. Mi smo stalno zaglibljeni u jednom trenutku u kome mi smo u podmornici, a nemamo periskop da vidimo napolju šta se dešava. Pa onda stičemo utisak da narod slepo prati vođu. Ali nije baš tako, narod ima taj veliki potencijal koji pokazuje i veliki broj umetnika koji se meša u politiku, i to je dobro“.

Ipak, dodaje, da to ne znači da je umetnik dužan i da mora da se uključi u politička dešavanja.

„To ne znači da ne možeš da sediš sa strane, poput Bajage. Niti Bajaga to ume, niti njegove pesme nose tu vrstu poruke, niti je to njegov imidž, niti ga zanima, niti on to ume da razazna. Zato je bilo užasno smešno kad su u hrvatskoj pisali peticiju protiv njegovog koncerta. To je najbenignija osoba u istoriji muzike, on je baš muzika i čista muzika“.

O rijalitijima

„U toj buci u kojoj živimo, rijalitiji i te vrste programa su najglasniji“, kazao je Karajlić.

Objektivno, navodi, nisu toliko gledana, ali mediji koji ih prikazuju su najglasniji.

„Vi ćete da mislite da je sve oko vas rijaliti i da svi to gledaju, ali onda odeš na koncert klasične muzike i vidiš punu salu. Nije da nema ljudi koji bi se ugledali na Stefana Milenkovića, a ne na Kiju Kockar, samo što su oni glasni, ti od njih ne možeš doći do reči“.

Fenomen rijalitija: „To ti je kao da na svadbi očajno pijano društvo uzme mikrofon i muziku pod svoje i njih četvorica su zgrabila mikrofon i drve četiri sata krajiške pesme, a mi ostali koji bi se zabavili muzikom sedimo i cedimo sarme što je ostalo“.

Fenomen rijalitija zanimljiv mu je sa sociološke strane, kaže da su ispunili dva amaneta, Endija Vorhola i Novog primitivizma, „da će ti biti dozvoljeno da govoriš kao kod kuće, i mi smo krivi za to, Endi i ja“.

„Nama je neprimeren način ponašanja bio način da skrenemo publici pažnju kako ne treba, a ovi su ponosni što znaju dobro da opsuju i nekog da povrede“, objasnio je dalje.

U Beogradu su sva pozorišta puna, evo i ovde, a ja nisam rijaliti. Svako vreme je obeleženo nečim, ja imam sreće da je moje obeleženo rok muzikom, a ovo tim programima.

nele karajlić
FOTO: KoSSev

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.