Kako je stvorena Vojska Kosova: od Drenice do NATO komande

Kosovski Albanci imaju razlog da slave vojno strateško-taktičku operaciju kojom su tri maskirana borca UČK, sa sahrane učitelja Gecija, u hladnom novembru ’97, iz Drenice umarširala na crveni tepih NATO komande u Evropi.

Kosovo je na pola koraka od osnivanja svoje Armije. Preostalo je još 'otvaranje' kosovskog Ustava, izmena članova, kojim će se i zvanično verifikovati transformacija Kosovskih bezbednosnih snaga u Oružane snage Kosova. U sedamnaestogodišnjem procesu stvaranja kosovske vojske mnogo je cigli ugrađeno, uglavnom uz pomoć međunarodne mašinerije. Izvođači radova, kosovski  Albanci, udarnički su radili.

Od formiranja Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), preko podrške NATO-a kosovskoj gerili, njenom transformacijom u Kosovski zaštitni korpus (KZK) i Kosovsku policijsku službu (KPS) '99, potom – transformacijom u Kosovske bezbednosne snage (KBS) 2008, i sada, u samom finišu – iščekivanju proglašenja Armije Kosova, javnosti su u svakoj od ovih faza pažljivo servirane poruke; od toga da KZK neće biti vojska, a da će se njeni nenaoružani pripadnici boriti protiv elementarnih nepogoda i spašavati stanovništvo u slučaju prirodnih nesreća, preko toga da će KBS nositi lako naoružanje i da je to formacija odgovorna za angažovanje u kriznim situacijama, uklanjanje eksplozivnih naprava i civilnu zaštitu. A tek onako usput je objašnjeno da ove snage moraju biti spremne da ispune ostale bezbednosne zadatke koji nisu u mandatu policije ili ostalih službi za održavanje reda i mira. Transformacija poruka je podrazumevala i prvobitne demantije Zapada da će Kosovo imati svoju Armiju, pa sve do najnovije izjave američke ambasadorke na Kosovu da je vlada Kosova ispunila sve obaveze vezane za transformisanje KBS u Oružane snage OSK.

Što se tiče srpske Armije, ona je na Kosovu razgrađena još 1999. Cigle iz te demontirane tvrđave su spakovane na kamione i tenkove juna ’99, i transportovane u još manju Srbiju. Današnje mlade generacije kosovskometohijskih Srba ne znaju ništa o duhu srpske vojske. Bez obzira na sentimente, njihovim očima su bliskije uniforme vojnika KFOR-a, nego uniforma srpskog vojnika. Posle mnogo decenija, narodna i porodična svetkovina Rado ide Srbin u vojnike  zamenjena je proslavom punoletstva.

Kumanovski sporazum i rezolucija SB UN 1244

Nakon 78 dana bombardovanja tadašnje Jugoslavije, vojno-tehnički, tzv. Kumanovski sporazum, potpisali su na vojnom aerodromu u blizini Kumanova, general VJ, odnosno MUP-a, Svetozar Marjanović i Obrad Stevanović sa jedne, i general NATO-a, Majkl Džekson, sa druge strane.

Federalne i srpske snage su se obavezale na povlačenje svog ljudstva i organizacije SRJ i Republike Srbije koji mogu vojno da deluju, što je podrazumevalo redovne armijske i mornaričke snage, naoružane grupe građana, udružene paravojne grupe, vazduhoplovne snage, teritorijalnu odbranu, pograničnu policiju, obaveštajne službe, policijske jedinice – lokalne, specijalne, antiterorističke, jedinice protiv demonstracija, kao i bilo koju grupu, ili pojedince koje, kao takve, navede komandant KFOR-a.

Definisane su zone vazdušne (ZVB) i kopnene bezbednosti (ZKB), 25 kilometara od pokrajinske granice Kosova ka unutrašnjosti tadašnje SR Jugoslavije, odnosno pojas od 5 kilometara, mereno od pokrajinske granice ka unutrašnjosti tadašnje SR Jugoslavije.

Iako su potpisnici VT sporazuma ukazali i na to da je dogovoren povratak vojnog osoblja SRJ i Srbije na Kosovo i Metohiju, a da će KFOR obezbeđivati ispunjavanje obaveza povratka posle odobravanja istog, jedna od najbitnijh odredbi Kumanovskog sporazuma koja u medijima nije spominjana, jeste član I/paragraf 5a, prema kojem – bilo kakve snage SRJ, bez prethodnog izričitog odobrenja komandanta KFOR-a, neće ni pod kojim okolnostima ući, ponovo ući, niti ostati na teritoriji Kosova, ZVB i ZKB.

Rezolucija SB UN 1244

Potpisivanje Kumanovskog sporazuma omogućilo je Savetu bezbednosti OUN da 10. juna 1999.godine usvoji Rezoluciju 1244, kojom se uspostavljaju i nadgledaju privremene institucije autonomne samouprave – do političkog rešenja, te prenošenje nakon osnivanja tih institucija -svojih administrativnih odgovornosti uz nadgledanje i podršku konsolidovanju kosovskih lokalnih privremenih institucija i ostalih aktivnosti izgrađivanja mira. Rezolucija je takođe planirala demilitarizovanje osoblja vojske SRJ, ali i povratak dela osoblja za četiri funkcije (uključujući i čuvanje manastira) koje će biti pod nadzorom međunarodnih snaga bezbednosti, a ograničene su na mali dogovoreni broj – stotine, ne hiljade, kao i povratak izbeglica.

UNMIK je preuzeo upravljanje nad Kosovom, dok se sa druge strane u rezoluciji potvrdila privrženost svih država članica suverenitetu i teritorijalnom integritetu Savezne republike Jugoslavije i drugih država u regionu

Rezolucije je predvidela i demilitarizaciju Oslobodilačke vojske Kosova (OVK) i drugih naoružanih grupa kosovskih Albanaca i to kroz njihovu transformaciju u Kosovsku policijsku službu i Kosovski zaštitni korpus. Ove dve nove službe su direktno nastale demobilizacijom tadašnje kosovske gerile – OVK.

Krucijalni delovi rezolucije 1244 za Srbiju i srpsku zajednicu nisu ispunjeni ni danas. Razgovori o povratku određenog broja bezbednosnog osoblja SRJ, odnosno Srbije na KiM-u nisu ni započeti, odnosno zaboravljeni su do te mere da će vam mnogi međunarodni predstavnici, ali i političari iz Beograda, u privatnom razgovoru reći da je neukusno tako nešto i pominjati; kontrola vazdušnog saobraćaja nije vraćena organima SRJ, Kosovo je jednostrano proglasilo nezavisnost, a nije ni uspostavljeno bezbedno okruženje za povratak izbeglica i prognanih. Te tačke rezolucije u bukvalnom smislu reči ostale su do danas mrtvo slovo na papiru.

‘Demilitarizacija’ OVK u Kosovski zaštitni korpus (KZK) i Kosovsku policijsku službu (KPS)

UNMIK i NATO su 14. jula ‘99 utvrdili mere koje će pratiti reintegraciju demilitarizovanih pripadnika OVK, da bi potom imenovali Međunarodnu organizaciju za migracije (IOM) koja će preuzeti centralnu ulogu u sprovođenju demobilizacije i reintegracije OVK u Kosovski zaštitni korpus. Uredbom 1999/8 Ujedinjenih nacija, u januaru 2000, zvanično je osnovan Kosovski zaštitni korpus, a februara 2000, započet program IOM-ove obuke članova OVK za prijem u KZK, nakon što je od 23. jula, do 30. novembra ’99 registrovano 25.723 demobilisanih boraca OVK, a iste godine, u septembru, počelo i formiranje Kosovske policije obukom prve generacije od 176 kandidata, takođe mahom iz redova OVK.

KZK je tako postao ‘nova organizacija’ za reagovanje u slučaju elementarnih nepogoda i prirodnih nesreća koje bi pogodile stanovništvo i teritoriju Kosova, sprovođenje operacija potraga i spašavanja ljudi; pružanje pomoći zajednicama i obnavljanje infrastrukture i pomaganje UNMIK-u i KFOR-u. Planovi su uključivali 3000 redovnih pripadnika i 2000 rezervista, dok je 10% od ukupnog broja mesta u KZK-u, rezervisano za civilne kandidate koji bi trebalo da obuhvati i manjine.

‘Demilitarizacijom’ OVK izvršen je njihov prelazak u KZK i KPS i to zajedno sa celokupnom prethodnom OVK strukturom. Tako je bivši oficir jugoslovenske vojske Agim Čeku, kasnije jedan od vodećih komandanata OVK i jedini školovani oficir u kosovskoj gerili, postao komandant KZK-a; ‘oficiri’ OVK-a postali su oficiri KZK-a, dok je ne mali deo bivših pripadnika OVK  prešao u kosovsku policiju, gde su neki od njih imali vodeće uloge. Uticaj OVK je i u civilnom delu posleratnog života među kosovskim Albancima ostao dominantan, kao okosnica najsnažnijeg simbola borbe za slobodu u njihovoj novoj istoriji, ali i subjekat u raspodeli političke i ekonomske moći.

OVPMB i ONA
 
Demilitarizacija je trajala nekoliko godina, a da nikada nije suštinski sprovedena. KFOR se povremeno ‘hvalio’ akcijama zaplene, odnosno predaje oružja, dok je siromašna statistika predatog oružja jasno ukazivala da su privatni magacini i dalje puni. 
 
Dobar deo naoružanja završio je u južnoj Srbiji i Makedoniji. Sukobi sa Kosova su se 2000, prelili na jug Srbije; mnogi su videli transformaciju OVK u OVPMB – Oslobodilačku vojsku Preševa, Medveđe i Bujanovca. Ovi sukobi su obustavljeni 2001, nakon munjevite reakcije tadašnje srpske vlade koja je  formirala Koordinaciono telo za jug Srbije, ali i usled nedostatka podrške velikih sila ovoj oružanoj formaciji. Sukob se sa juga Srbije  iste godine prelio u severozapadni deo Makedonije, i to pod vođstvom nove oružane albanske formacije, Oslobodilačke nacionalnce armije – ONA, a okončan je kada se umešala međunarodna zajednica i sela dve strane za pregovarački sto. Ključna tačka tzv. Ohridskog sporazuma iz leta 2001, bilo je uvođenje albanskog jezika kao zvaničnog jezika u mestima u kojima Albanci čine barem 20% od ukupnog stanovništva.
 
Kontroverze

Srpska strana je sve vreme optuživala prvo OVK, potom KZK i KPS da se radi o terorističkoj organizaciji, odnosno osobama koje su počinile ozbiljne ratne zločine i sprovodile kriminalne aktivnosti, pre svega nad Srbima, Romima i svojim političkim neistomišljenicima – ubistva, kidnapovanja, vađenje i trgovina organima, trgovina belim robljem i narkoticima. U Srbiji je 1998.godine objavljena tzv. Bela knjiga u kojoj je kroz konkretna imena i podatke objašnjena sprega između terorizma, kriminala i politike na Kosovu u stvaranju druge albanske države u Srbiji.

Još krajem novembra 1997. godine Stejt department je UČK proglasio za terorističku organizaciju da bi već sledeće godine istu uklonio sa liste terorističkih organizacija. Svet je tada obišao video snimak američke podrške OVK iz Junika, u leto 1998, u kojoj je tadašnji Specijalni izaslanik američkog predsednika za Kosovo, Ričard Holbruk, sedeo izuven na podu pored naoružanih i maskiranih pripadnika OVK.

Albansko pitanje je zvanično internacionalizovano u novembru 1997, kada su se tri maskirana lica OVK pojavila na sahrani ubijenog nastavnika Halita Gecija u Drenici, pozdravljena od strane hiljade okupljenih Albanaca, da bi potom usledilo i prvo saopštenje za javnost, sa potpisom OVK.

I KZK i KPS su takođe pratile kontraverze. Neki od članova KPS-a su se povezivali sa korupcijom, spregom sa lokalnim kriminalnim grupama, švercovanjem oružja i etničkom diskriminacijom, dok su KZK pratile još ozbiljnije optužbe. U novembru 1999. OEBS je u svojim izveštajima prijavio prve zločine koje su počinili pripadnici Kosovskog zaštitnog korpusa. Potom su i UN ukazale na umešanost nekih članova korpusa u atentate, koji su imali terorističku matricu na Kosovu.

Srpski policijski izveštaji su i dalje beležili aktivnost oružanih grupa na Kosovu i Metohiji usmerenih ka zastrašivanju i proterivanju preostalih Srba, ali i ka eliminaciji svedoka ratnih zločina koje je počinila OVK. Oni su ove aktivnosti jasno dovodili u vezu sa nekadašnjim članovima OVK, a potom visokim oficirima u KZK-u. Sami obaveštajci KFOR-a su takođe u svojim izveštajima potvrđivali iste informacije.
 
Jedna od najtežih optužbi ticala se povezanosti KZK-a sa terorističkom Albanskom nacionalnom armijom – ANA, formacijom koja se pojavila nakon rata na Kosovu, u prisustvu međunarodnih snaga. Dok su u javnost stizale vesti o maskiranim grupama koje presreću automobile i građane, kao i saopštenja za štampu sa potpisom ove organizacije, međunarodni predstavnici su demantovali postojanje ove formacije.

Ipak, u  aprilu 2003. godine, 12 oficira KZK-a je osumnjičeno za umešanost u miniranje železničkog mosta u selu Lozište kod Zvečana, kada su i poginula dva pripadnika ove formacije usled pogrešnog rukovanja eksplozivom, a ANA izdala saopštenje, preuzevši odgovornost za ovaj bombaški napad. Tadašnji šef UNMIK-a, Majkl Štajner je potom suspendovao dvojicu visokih oficira KZK-a, Rahmana Ramu i Nuredina Ljuštakua zbog sumnje da su učestvovali u ovoj akciji, ali i zbog sumnje da su povezani sa tom terorističkom organizacijom.

U maju 2004, novi šef UNMIK-a, Hari Holkeri je u svom saopštenju, međutim, naveo da je istragom utvrđeno da ne postoji osnov za krivično gonjenje osumnjičenih u tom slučaju.

Nekoliko godina kasnije, Rahman Rama je postao general KBS, danas je on general-major, Nuredin Ljuštaku je takođe postao oficir u istoj organizaciji, ali je on nedugo potom podneo ostavku nezadovoljan načinom kadrovske politike u KBS.

Kosovske bezbednosne snage – jedan korak do kosovske vojske

Iako su međunarodni predstavnici i nekoliko godina nakon formiranja KZK-a oštro u javnosti demantovali bilo kakvu mogućnost njegove transformacije u oružane snage, nakon usvajanja Ustava Kosova 4.marta 2008. godine, a po prethodnom jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova, KZK je raspušten i osnovane su Kosovske bezbednosne snage (KBS). Ustav je izvorno bio utemeljen u planu Martija Ahtisarija, koji se takođe bavio formiranjem Bezbednosnih snaga.

Na pomenutoj sednici, ministar KBS-a zatražio je i da se posebnom odlukom vlade formira fakultet pri Univerzitetu u Prištini, na kojem će se vršiti obučavanje komandnog kadra. Čeku je tada rekao da je najava osnivanja Oružanih snaga Kosova obavljena u potpunoj koordinaciji sa NATO-om i ostalim strateškim faktorima, a da je provera celokupnog sektora bezbednosti urađena pod supervizijom savetodavnog tima NATO-a.

Odluci o osnivanju KBS prethodili su sastanci Saveta za bezbednost Kosova na kojima je prihvaćena analiza Strateškog sagledavanja sektora bezbednosti na Kosovu. Tokom ovih sastanaka identifikovane su realne potrebe Kosova i njenih građana, kao i kapaciteti svih institucija u oblasti bezbednosti.

Formirano je i Ministarstvo kosovskih snaga bezbednosti, sa Agimom Čekuom na čelu, a potom u januaru 2009, osnovan je KBS sa početnih 2.500 aktivnih članova i 800 rezervista, bez teškog naoružanja, sa mogućnošću odlaska u međunarodne operacije u podršci miru.

Međunarodni predstavnici su i ovoga puta naglasili da KBS nisu vojne snage u punom značenju te reči, već dobrovoljne, multietničke, lako naoružane bezbednosne snage pod demokratskim i civilnim nadzorom, a da jedina misija KBS-a jeste izvođenje operacija civilne zaštite na Kosovu, pružanje pomoći civilnim vlastima u slučaju prirodnih i drugih nepogoda.

Suštinski, kosovski Albanci su poslali jasnu poruku, baš kao i na sahrani ubijenog učitelja 1997. godine – da imaju svoju vojsku.

Živa diplomatija Ministarstva KBS

Samo Ministarstvo Kosovskih bezbednosnih snaga u protekle dve godine bilo je najaktivnije u svojim međunarodnim 'diplomatskim' aktivnostima, uspostavljajući i jačajući saradnju sa ministarstvima odbrane različitih zemalja, čime je praktično Kosovo radilo na uspostavljanju legitimiteta svoje državnosti i vojske.

Ovo ministarstvo je od 2009. pa sve do sada, potpisalo memorandume o razumevanju sa Velikom Britanijom, Litvanijom, Holandijom, Albanijom, Crnom Gorom i Švedskom; bilateralne sporazume sa Slovenijom, Hrvatskom, Nemačkom i plan o saradnji sa Makedonijom. KBS su sprovodile zajedničke vežbe sa vojskama Albanije i Makedonije, dok su se neki od oficira školovali na vojnim akademijama u Americi i Velikoj Britaniji. Predstavnici ministarstva sastajali su sa ambasadorima gotovo svih zemalja na Kosovu, ali i sa predstavnicima ministarstava odbrane Crne Gore, Portugala, Slovenije, Albanije, Turske, Velike Britanije, Švedske, Hrvatske, Latvije, Japana, kao i oficirima vojne akademije Holandije.

Redovne kontakte ministarstvo održava i sa NATO-om; Agim Čeku se sastajao sa admiralima NATO-a, ambasadorom SAD-a u NATO-u, delegacijom oružanih snaga Amerike, generalom američke nacionalne garde, sekretarom za operativu u štabu NATO-a, specijalnom predstavnicom sekretara NATO-a za pitanje žena, mira i bezbednosti, direktorom Međunarodnog vojnog osoblja za Operacije u NATO-u, zamenikom generalnog sekretara NATO-a, itd.

Agim Čeku je sa svojim saradnicima posećivao i senat u Ajovi, Pentagon, Stejt Department, kao i mnoge međunarodne samite o bezbednosti, dok su se kontigenti KBS-a obučavali u Bugarskoj, Turskoj i Americi. Na Kosovu kontigente KBS-a su podučavale Nacionalne garde Ajove i vojska Turske.

Budžet za ovo kosovsko ministarstvo raste iz godine u godinu. Ovogodišnji budžet iznosi 42 miliona evra i povećavaće se svake naredne godine za 4 miliona evra. (Budžet vojske Srbije za ovu godinu je oko 60 milijardi dinara, što čini oko 515 miliona eura).

Za sada nema javno dostupnih informacija da su se predstavnici KBS-a sastali sa predstavnicima Vojske Srbije. Međutim, izvršni direktor Kosovskog centra za bezbednosne studije, Florijan Džehaj, tvrdi da će se u svetlu Briselskog sporazuma uvesti i saradnja Vojske Srbije i Kosovskih bezbednosnih snaga, kako bi se saradnja Prištine i Beograda poboljšala. „Kosovske bezbednosne snage bi uskoro trebalo da preuzmu vojni mandat na Kosovu i, u nekoj kasnijoj fazi, odgovornost od KFOR-a. Potencijalna saradnja te dve institucije (VS i KBS, prim. red.) je od presudnog značaja za bezbednost i stabilnost u regionu,“ rekao je Džehaj za SETIMES januara ove godine, komentarišući susret komandanta KFOR-a, Salvatora Farine, sa generalom Vojske Srbije, Ljubišom Dikovićem.

Reakcija NATO-a, SB UN i SAD na osnivanje Oružanih snaga Kosova – OSK
 
Nakon sada već čuvene martovske sednice kosovske vlade, iz Ujedinjenih nacija nije niti demantovano, niti potvrđeno da li osnivanje Oružanih snaga Kosova krši još uvek pravno važeću Rezoluciju 1244. Iz ove organizacije su reagovali tako što su podsetili da rezolucija 1244 ostaje na snazi, te da su obavešteni o odluci Vlade Kosova o transformaciji KBS-a u vojsku, ali da opet podsećaju da mandat za sigurno i bezbedno okruženje na Kosovu nastavlja da bude u nadležnosti KFOR-a.  

Zamoljen da objasni kako gleda na činjenicu da je rezolucija 1244 SBUN i dalje na snazi i da zato Kosovo ne može da ima vojsku, prethodni zapovednik KFOR-a, Folker Halbauer, rekao je: "Postoje najmanje dva sveta – jedan je svet rezolucije UN 1244, u kojem živi KFOR i obavlja svoj zadatak, sa ciljem da  nepristrasno i bez predrasuda podržava pozitivni razvoj na Kosovu. Rezolucijom 1244 SBUN je utvrđeno da Kosovo prvobitno ne može da ima vojsku. A drugi svet jeste stvarnost koju ne može da se ignoriše – to je nezavisnost Kosova."
 
NATO se još uvek nije konkretno oglasio po pitanju formiranja vojske Kosova, ali je komandant KFOR-a, general-major Salvatore Farina, 23. aprila 2014, nakon sastanka sa načelnikom Generalštaba Vojske Crne Gore, Draganom Samardžićem i komandantom KBS, Kadrijem Kastratijem, rekao da NATO podržava KBS u okviru njihove izvorne misije i mandata, ali ne odlučuje o strukturi, mandatu i misiji tih snaga, jer je to u nadležnosti domaćih kosovskih institucija.
 
SAD su nedavno – 29. aprila, preko svoje ambasadorke na Kosovu, Trejsi En Džejkobson, zvanično potvrdile da podržavaju formiranje Oružanih snaga Kosova. “Vlada Kosova je ispunila sve obaveze vezane za transformisanje Bezbednosnih snaga Kosova u Oružane snage,” rekla je Džejkobson, dodavši da ne isključuje mogućnost da će i manjine podržati formiranje OSK-a.
 
Članovi kosovskog ustava i predstavnici manjinsikih zajednica

Kosovo sada radi na promeni devet članova Ustava da reguliše mandat i zadatke oružanih snaga. Iako je Hašim Tači izjavio da se sa delom ustavnih promena počinje odmah, ustavne promene su zapravo jedino moguće sa glasovima dve trećine manjinskih poslanika, što je aktuelizovalo ulogu srpskih i ostalih nealbanskih poslanika.

Ustavni sud Kosova je dao ocenu – nema prepreka za izmene članova kosovskog ustava koji se tiču formiranja vojske Kosova. Ustavni amandmani kosovske vlade o osnivanju OSK prosleđeni su predsedništvu Skupštine, ali su ceo proces zakočili predstavnici manjinskih zajednica, pre svega srpski poslanici. Oni traže da im se vrate prethodno oduzeta rezervisana mesta u parlamentu. Za ustavne promene je inače nephodna i dvotrećinska većina manjinskih poslanika. Paradoksalno, snaga srpskih poslanika se time po prvi put osetila u ovom parlamentu.

Poslanica Rada Trajković je više puta izjavljivala da niti ona, niti poslanici iz njene stranke, hoće da glasaju za formiranje vojske Kosova, te da to neće učiniti čak i ako bude produžen mandat rezervisanih mesta.

"Ne, rezervisana mesta nisu bila uslov Srba da glasaju za Oružane snage. Ja ne mogu da govorim u ime svih, ali ja neću glasati za vojsku Kosova, čak i ako mandat rezervisanih mesta bude produžen,” izjavila je Trajković danas kosovskim medijima. Istovremeno, kosovski mediji su preneli da partije Slobodana Petrovića i Nenada Rašića traže dva dopunska mandata za rezervisana mesta u zamenu za glas za osnivanje vojske Kosova, te da su nešto fleksibilnije po ovom pitanju turska u bošnjačka manjina. Potpredsednik kosovske skupštine, Petar Miletić je u razgovoru za naš portal pre par dana na pitanje da li će svojim glasom podržati formiranje OSK ukoliko dobiju rezervisana mesta, rekao: “Ja na to mogu da odgovorim samo ukoliko i kada mi to ponude.”

Konačno, nakon više neuspelih pokušaja da se na sednici parlamenta razmotre ustavne promene u vezi sa formiranjem vojske Kosova, te nakon višednevnih međusobnih sastanaka vodećih političkih partija, sastanaka sa američkom ambasadorkom na Kosovu, kosovski parlament je juče raspušten kao nefunkcionalan i Kosovo se sada sprema za vanredne izbore. Kosovski premijer Hašim Tači je neposredno pred raspuštanje kosovskog parlamenta, rekao da parlament koji ne može da osnuje svoju vojsku nema svrhe ni da postoji. Tači je prethodno i najavio mogućnost da se formiranje OSK-a i pitanje rezervisanih mesta za manjine ostavi za naredni saziv Skupštine.

Reakcija Srbije  

U poslednjem polukoraku sedamnaestogodišnjeg marša do cilja – proglašenju Oružanih snaga Kosova, reakcija Srbije je suštinski nevidljiva i ukoliko je ima – ona je neubedljiva.

Nakon odluke kosovske vlade da se KBS transformiše u OSK, tadašnja Vlada Srbije izrazila je duboku zabrinutost i zatražila hitnu sednicu Saveta bezednosti UN. Sednica još uvek nije održana.

Zvaničnici Republike Srbije istovremeno su podcrtali da je međunarodna zajednica dala čvrste garancije da je Sever Kosova i Metohije zona u kojoj ne može biti Kosovskih oružanih snaga, a da su te garancije date tokom pregovora o Briselskom sporazumu.

U medijima se povremeno pojavljuju spekulativne poruke i spisak lepih želja srpskih zvaničnika da kosovska vojska ne može da uđe na Sever Kosova do 2018. godine,  a da nakon 2018. to može da učini samo u slučaju vanredne situacije – u svrhu pomoći u slučaju prirodne katastrofe i to samo uz saglasnost predstavnika lokalne zajednice. Međutim, u javnosti se do sada nije pojavila nijedna pisana garancija, ili makar usmena od strane međunarodnih predstavnika da će to zaista i biti tako. Uostalom, zvanično opravdanje svih bezbednosnih formacija Kosova od '99 bila je upravo mantra reagovanje u vanrednim situacijama.

Reagovao je i srpski predsednik Tomislav Nikolić koji je 1. maja, na poslednjem sastanku sa visokom predstavnicom za EU, Ketrin Ešton, kazao da se mora razgovarati o novim okolnostima poput formiranja takozvanih odbrambenih snaga Kosova. On je naglasio je da južna srpska pokrajina nije ni od koga ugrožena i stoga ne vidi potrebu da se pravi bilo kakva vojska. “Ali, ako će se već formirati nekakve oružane snage, srpski narod mora dobiti reciprocitetno učešće, kao što je to učinjeno sa policijom,” saopšteno je tada iz Nikolićevog kabineta. Ovu izjavu je u međuvremenu začinio i čuveni Milovan Drecun i ove nedelje sočno uzviknuo medijima da bi u slučaju formiranja Oružanih snaga Kosova, kosovski Srbi mogli da formiraju svoju vojsku.

Za to vreme, Kosovski Albanci s razlogom slave vojno strateško-taktičku operaciju, kojom su tri maskirana borca UČK, sa sahrane učitelja Gecija, u hladnom novembru ’97, iz Drenice umarširala na crveni tepih NATO komande u Evropi.

Srbima na Kosovu i Metohiji izgleda da preostaje jedino da sačekaju da vide koji će novi srpski poslanici glasati za Oružane snage Kosova, jer se one drugačije ne mogu ustavno-pravno osnovati.

Istraživački tim KoSSeva

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.