Kako je do 18. veka "cio Balkan govorio albanski"

Fadilj Ljepaja i ja nastavljamo da razgovaramo o Kosovu.

Bojim se da ćemo teško stići bilo gde ukoliko se bavimo karikiranjem, kako bismo ismejali sagovornikove stavove. Moj kolega tako se, nažalost, odnosio prema onom što sam u prošloj kolumni napisao o sadržaju udžbenika, tvrdeći da smatram kako „albanska deca u Preševskoj Dolini (…) treba da uče (…) o dobrim srednjovekovnim srpskim carevima i srednjovekovnim carevinama, kako su one bile pravedne i kako je život u njima bio toliko idiličan, da ih vredi obnoviti i danas…“ (dva pasusa ironisanja u istom stilu).

Ne bih da odgovaram kontra-pričom – kako bi moj uvaženi sagovornik svakako hteo da srpska deca na Kosovu uče kako su Srbi genocidna nacija koja je u 12. veku okupirala Kosovo kako bi drevne albanske manastire prepravila u srpske. Reći ću samo da se na prvoj godini svakog fakulteta društvenih nauka nauči razlikovanje činjeničkih od vrednosnih iskaza. Ono protiv čega sam jeste da se u udžbenicima prezentuju činjeničke neistine. Vrednosni sudovi pak mogu da budu pluralistički.

Da li je srednjovekovno srpsko carstvo – kao i svako drugo srednjovekovno carstvo – bilo dobro ili loše, to je vrednosni sud o kome se može diskutovati i koji se može tumačiti, ali da li je srednjovekovno Kosovo bilo naseljeno gotovo isključivo Srbima; i da li su Srbi činili uverljivu većinu na Kosovu sve do 19. veka – to je činjenički iskaz čija je istinitost naučno, više nego jasno potvrđena.

Moje stanovište je da udžbenici mogu da sadrže različite vrednosne ocene, ali ni u jednoj ozbiljnoj državi udžbenici ne smeju da sadrže – neistine, ni one zasnovane na ideologiji, što čini zvanična Priština – da su Albanci oduvek bili velika etnička većina na Kosovu, a da su Srbi samo osvajači i okupatori; ili da propagiraju najnovije „naučno“ otkriće kosovarskog istoričara Nedžmi Ganije (Nexhmi Ganiu) da je „do osamnaestog stoljeća cio Balkan govorio albanski”.

Takođe, zanimljiv je stav uvaženog kolege Ljepaja, da on, uprkos svoj svojoj građanističkoj i multikulturalnoj retorici, kamenovanje Srba u Đakovici (da podsetim, Srbi Đakovčani su na „građanskom Kosovu“ napadnuti samo zato što su Srbi!) „razume, ali ne opravdava“. Naime, kada se kaže „ja njega (ili njih) razumem“, to znači prihvatiti delimičnu, ili čak potpunu opravdanost motiva s kojim je neki postupak učinjen. Ali, etničko kamenovanje, bar sa stanovišta „građanskog društva“, ne može biti čak ni delimično opravdano.

Da bih to ilustrovao, poslužiću se primerom. Svako ko odbacuje koncept kolektivne krivice užasnuo bi se pred iskazom: „Ja ne opravdavam Hitlerov progon Jevreja, ali ga razumem“. Ukoliko ste dosledni, za neke postupke nećete reći čak ni da ih „razumete“. Paljevinu Bajrakli džamije u Beogradu niko u Srbiji, ne samo da ne opravdava, već je niko i ne „razume“. Ali, kamenovanje Srba u Đakovici, vidimo kako istaknuti građanistički i multikulturalni intelektualci iz Prištine ne opravdavaju, ali ga, ipak, „razumeju“? To je ta razlika, uvaženi kolega Ljepaja!

Slučaj očigledne sudske nepravde, učinjene Oliveru Ivanoviću, kolega Ljepaja tumači kao slobodno sudijsko uverenje, koje dolazi od, navodno, nezavisne juridičke institucije, bez ikakve veze s politikom. Kad bi to bilo tako, sve bi bilo u redu. Sudska nepravda se, naime, može ispraviti abolicijom.

Ali, da li je uvaženom sagovorniku poznat tekst Džeralda Galučija (Gerard M. Gallucci), bivšeg predstavnika UN na Kosovu i Metohiji: „Uklanjanje Olivera Ivanovića“ (engleska verzija ovde ; srpska verzija ovde )? Galuči tu tvrdi da je upravo „zvanični Beograd predložio međunarodnim tužiocima da uzmu Ivanovića kada su tražili glavu nekog kosovskog Srbina“. Ivanović je, naime, po Galučiju, bio isuviše nezavistan od Vučića, pa ga je on odmah žrtvovao kada je trebalo na Kosovu da se uspostavi veštačka ravnoteža u suđenju politički istaknutim Albancima i politički istaknutim Srbima, optuženim za ratne zločine.

Dakle, suđenje Ivanoviću jeste politički motivisano. Otuda je žalosno kako tu vrstu veštačke ravnoteže – koja je izuzetno nepravedna i opasna za opstanak ugrožene srpske manjine na Kosovu – prištinski građanistički i multikulturalni intelektualci ne uspevaju da uvide, ili bar da „razumeju“.

Najzad, nekoliko reči i o insistiranju mog uvaženog kolege Ljepaja da se izjasnim o njegovoj koncepciji „Pravoslavne crkve Kosova“ – koja je, što je svima jasno, potajna želja zvanične Prištine. Taj koncept toliko je besmislen da sam, samo iz poštovanja prema uvaženom kolegi, izbegavao da ga komentarišem. Ali, pošto kolega Ljepaja neprestano na tom pitanju insistira, prinuđen sam da odgovorim. Pravoslavna crkva nije centralizovana, kao što je rimokatolička struktura, tako da u njoj važe sasvim druga pravila. Stoga, ne postoji nikakva Britanska pravoslavna crkva, niti pak Nemačka pravoslavna crkva, već autokefalne crkve na teritoriji tih država (Srpska pravoslavna crkva, Moskovska patrijaršija, Gruzijska crkva, itd.) imaju svoje hramove u kojima njihovi vernici slave Hrista Boga Spasitelja.

U tom smislu, naravno da ne može da postoji nekakva „Pravoslavna crkva Kosova“. Ako na Kosovu ima pravoslavnih Albanaca, oni mogu liturgijski da žive u hramovima koje će podići, na primer, Albanska pravoslavna crkva (Kisha Orthodhokse Autoqefale e Shqipërisë), ali niko nema pravo da oduzima hramove SPC, niti da od njih pravi hramove nekakve hibridne i potpuno nekanonske „Kosovske pravoslavne crkve“.

To bi bilo isto kao kada bi, da približim situaciju uvaženom kolegi Ljepaji, neko njegov prištinski stan (ili možda kuću) proglasio vlasništvom „građana Prištine“. A onda, u drugom koraku, u njega uselio stanare koji, navodno, predstavljaju imaginarne „građane Prištine“.

Vi biste se zbog toga svakako bunili, zar ne uvaženi kolega? Zato se i Srbi bune na pomisao da se u njihove crkve i manastire useli nekakva „Pravoslavna crkva Kosova“.

Bar bi Vi, kolega Ljepaja, trebalo da verujete u nepovredivost svojine i u slobodu veroispovesti. „Kosovska pravoslavna crkva“ bila bi nasilje i nad jednim i nad drugim. Uveren sam da tako nešto, što je toliko jasno i jednostavno, ne možete da ne razumete i da ne podržite, moj uvaženi sagovorniče.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.