Versioni i saj në gjuhën shqipe mund të lexohet KËTU
Da li je mit o albanskom političkom jedinstvu samo mit
Baton pita kakav je moj koncept za glavne teme dijaloga među nama. Nemam koncept ali volim dijalog. Predlažem da ne pravimo koncepte, da budemo radoznali, da idemo korak po korak, da pričamo o onome što se dešava oko nas. Da vidimo da li možda o ponečemu slično razmišljamo, makar nam se interesi ne podudarali.
Ove je sedmice lako naći temu jer je upravo izabran novi američki predsednik. Pretpostavljam da ćemo se složiti u onome u čemu se ceo svet slaže: da je neočekivani poraz Hilari Klinton ravan političkom zemljotresu u najvažnijoj državi na svetu.
Rekla bih da su Srbi i Albanci radikalno suprotno reagovali na vest o izboru Donalda Trampa: Srbi sada već otvoreno likuju, dok se Albanci još žaloste.
Sviđa mi se iskrenost sa kojom su Albanci dočekali vest o neverovatnom američkom preokretu. Ne umanjuju poraz Hilari Klinton i otvoreno ga oplakuju, ne tvrde da u međunarodnoj politici personalno ne igra ulogu, ne kriju lojalnost američkoj porodičnoj dinastiji koja im je bila od ogromne koristi i sada kada njeni članovi napuštaju scenu.
Sa ove razdaljine bih rekla da se Kosovo po tome veoma razlikuje od Srbije. Na Kosovu, koliko iz Beograda vidim, u ovoj stvari nema nikakvog jaza između građana i elite, vlasti i opozicije. Neka mi Baton kaže ako me utisak vara.
U Srbiji je potpuno drugačije. Običan svet se raduje odlasku Klintonovih, koji su ovde zapamćeni po zlu, dok podrška Trampu dolazi iz nagonskog osećaja da Srbija može imati više koristi nego štete od radikalnih promena u Americi. Srbi su uvereni da su u ratu izgubili od Amerike, a ne od kosovskih Albanaca, bosanskih muslimana ili Hrvata: žele bolje odnose sa Amerikom, ali su nestrpljivi da već jednom vide leđa pojedincima koji su simbolizovali američki intervencionizam na Balkanu devedesetih godina.
Lako se rugati srpskom likovanju zbog Trampove pobede: slična radost je zavladala i 2000, kada je Džordž Buš pobedio Ala Gora, koji je Srbima bio mrzak već samim tim što je bio potpredsednik Bila Klintona. Zamrzeli smo Buša zbog priznanja Kosova, da bi nam Barak Obama i pre izbora, dok je tek bio prvi crni kandidat za predsednika, poručio da nam je Kosovo sused, a ne južna pokrajina. Toliko smo puta ispali smešni sa svojim nadama u zaokret američke politike na Balkanu da se i sami sebi zbog toga rugamo. Ali ne odustajemo od navijanja, kao što ni silni porazi Crvene zvezde ne pokolebaju njene vatrene navijače.
U Srbiji, međutim, stvari stoje sasvim drugačije kad je reč o reakcijama ljudi na vlasti. Naši se državnici po pravilu dobro čuvaju da otvoreno ne navijaju ni za jednu stranu na američkim izborima. Vlast pazi i da se slučajno ne zameri kom od predsedničkih kandidata, ma kako se kotirao na predizbornim kladionicama. Nema prostora ni za javno radovanje, ni za tugovanje.
To je logično, jer Srbi nisu američki favoriti, za razliku od Albanaca, i svaka nova srpska vlast mora prvo da potvrdi Vašingtonu da je naučila pravila međunarodne igre i da ih kani poštovati. Drugim rečima, nijedna ne počinje od nule, već sa nekog podeoka ispod nule, i svaka mora stalno iznova da dokazuje svoj “demokratski kapacitet” moćnim zapadnim državama. Nema veze što su skoro dve decenije prošle otkako Srbiju na Zapadu zvanično više ne smatraju “odmetničkom državom”. Koga su zmije ujedale, i guštera se boji, što bi rekao narod kod nas. .
Sve do dolaska Aleksandra Vučića na vlast, beogradske su ulice znale biti sablasno prazne kada nam u posetu dođu veoma važni i visoki gosti, poput Džoa Bajdena, Hilari Klinton, Dimitrija Medvedeva ili Vladimira Putina. U takvim smo se prilikama smejali sopstvenoj vlasti iza leđa, jer smo znali da su stroge zabrane kretanja građana i automobila putanjom predviđenom za američke i ruske državnike služile tome da se sakrije da Putina i Medvedeva država mora da čuva od izliva prijateljstva običnog sveta, a Amerikance – od izliva neprijateljstva.
Tek je Vučiću pošlo za rukom da u prisustvu slučajnih prolaznika prošeta Džoa Bajdena Skadarlijom, a Bakira Izetbegovića Kalemegdanom, i da nam se gosti u Beogradu lepo provedu i među običnim svetom. Taj Vučićev pothvat nipošto nije za potcenjivanje i većina ljudi koje poznajem smatra da je to važan sastavni deo normalizacije stanja u zemlji. Mnoge u Srbiji nervira već i to što premijer mnoge strance naziva prijateljima: među te mnoge spadam i ja. Ali kako god, uspostavio je novu normalu: srpska vlast svoje “prijatelje” sme i da prošeta gradom. Boris Tadić je možda bio iskreniji prijatelj Amerikancima, ali niti je hteo, niti je smeo da dozvoli da im građani priđu…
Zbog toga nije nevažno kako je srpski premijer primio rezultate američkih izbora, a on je to učinio sa egzemplarnom suzdržanošću. Samo on zna da li bi, iz ove perspektive, više voleo da u septembru nije bio gost na poslednjoj godišnjoj konferenciji sada već kontroverzne Klintonove dobrotvorne fondacije. Vučić je u dobrom položaju jer je pre četiri godine u Beograd kao predizbornu podršku doveo Rudija Đulijanija, legendarnog njujorškog gradonačelnika, visoko pozicioniranog kod Donalda Trampa i viđenog za važan položaj u novoj administraciji. Politički je to za Vučića tada bio skup potez, a sada mu možda donese i dividende.
No meni je u ovom našem kontekstu zanimljiv jedan drugi, naizgled nevažan beogradski detalj. Američka ambasada je i ove godine u izbornoj noći organizovala tradicionalni prijem, i to u Kraun plazi, istom otmenom hotelu u kom je albanski premijer Edi Rama beogradskoj publici predstavio svoju knjigu u prevodu na srpski jezik. Na izbornim prijemima običaj je da gosti po dolasku tajno glasaju za kandidata po svom izboru, zatim se njihovi glasovi prebroje i saopšte prisutnima. Ispostavilo se da je onih devedeset i kusur američkih agencija za istraživanje javnog mnjenja, što su omanule sa prognozama o tome ko će u Belu kuću, bolje pogodilo rezultate glasanja u Kraun plazi nego u Sjedinjenim Državama, jer u Beogradu je pobedila Hilari Klinton, i to sa razlikom u glasovima kakva joj je predviđana u SAD.
Nema tu neke velike tajne. Ljudi koje američka ambasada poziva na prijeme uglavnom spadaju u ono što se u diplomatskom žargonu naziva “dobrim kontaktima”. Reč je o istaknutim pojedincima iz političkog, kulturnog, novinarskog sveta, ali i o američkim partnerima u mnogim projektima nevladinih organizacija, odnosno primaocima američkih donacija i drugih vrsta pomoći i oblika saradnje. Sećam se kako je 2004.godine, kada je Džordž Buš, u borbi za drugi mandat, sa lakoćom porazio Džona Kerija, društvo na američkom prijemu u Beogradu izabralo kandidata demokrata. Tada je među gostima još bilo mnogo lokalnog sveta koji je uz američku podršku rušio Slobodana Miloševića, ali me je i tada čudilo kako je moguće da pripadnici ovdašnje elite preferiraju čoveka za koga se pričalo da će Ričarda Holbruka imenovati za šefa diplomatije a Veslija Klarka za ministra odbrane. Srbi u Americi su se iz sve snage angažovali na strani Džordža Buša kada je Hašim Tači u julu 2004, po povratku sa demokratske konvencije, saopštio da mu je tamo potvrđeno da bi Kerijeva administracija “priznala pravo naroda Kosova na samoopredeljenje”. Ipak, Srbi na američkom prijemu u Beogradu drugačije su razmišljali od većine Srba u Americi i Srba u Srbiji. Možda je nepravedno i nezasluženo, ali u gradu u kome ja živim se ta vrsta fenomena odskora etiketira kao “autošovinizam” ili, pak, “štokholmski sindrom”.
Istovremeno, možda zbog manjka informacija o stvarnom stanju kosovskog duha, ovde u Srbiji još je na snazi predstava o nekakvom mitskom političkom jedinstvu Albanaca, koji se drže zajedno kad je nacionalni interes u pitanju i ne dozvoljavaju da ih unutrašnje podele skrenu sa glavnog političkog pravca. Kao primer tog načina mišljenja navešću gunđanje kako je u Prištini nezamisliva “albanska Nataša Kandić”.
Naravno da znam za “Samoopredeljenje”, a i “Politika” je u mom mandatu objavila niz slika iz Skupštine Kosova na kojim se razaznaju samo oblaci suzavca, tako da pretpostavljam da je to mitsko albansko političko jedinstvo, ipak, samo ovdašnji mit. No reakcija na izborni rezultat u Americi me navodi da zamolim Batona da pokuša da srpskoj publici predstavi svoje viđenje sličnosti i razlika u reagovanju naših građana i vlasti na američki politički zemljotres. Koliku ulogu u tome igra nacionalna politička sloga i ima li je kod Albanaca više nego kod Srba?
KoSSev je, uz podršku Ambasade SAD u Prištini, pokrenuo novu rubriku "Razgovor bez povoda" u okviru naše nove stranice "Dijalog", koju čini i već poznata rubrika "S druge strane barikade", a koja će se takođe uskoro ponovo nastaviti da objavljuje.
U Razgovoru bez povoda, svoje nedeljne kolumne u narednim mesecima objavljivaće doskorašnja urednica Politike iz Beograda, novinarka Ljiljana Smajlović i direktor TV Kljan Kosova (Klan Kosova) iz Prištine, novinar Baton Hadžiu (Baton Haxhiu).
Njihove kolumne se objavljuju i na albanskom jeziku, na portalu "Klan Kosova".
Kolumna 2 Batona Hadžiua (Baton Haxhiu): "Katarzis" Srpski Shqip
Kolumna 2 Ljiljane Smajlović Srpski Shqip
Izražena mišljenja i stavovi predstavljaju mišljenja i stavove samih učesnika i ne odražavaju nužno stavove donatora.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.