Kad prodrma tlo i čoveka

FOTO: Vijesti/FB stranica Balša Brković

“Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje; ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje (…) smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni za tobom…”

Albanija

Piše: Balša Brković;  Izvor: Vijesti, Crna Gora

Verovatno je bilo mnogo “lakše” i jednostavnije kada su ljudi verovali da je zemljotres kazna od Boga za ovo ili ono. Makar ste imali iluziju da zavisi od vas, odnosno, da ste nekim činjenjem doveli do toga. Teško je reći da li je takav stav više budalast ili pretenciozan.

Gledamo ovih dana u izgrebano lice Albanije, u muku i nevolju jadnika kojima je jutro ušlo u kuće kao neprijatelj. A takvog neprijatelja nikada ne možeš izbaciti, postaje deo tebe, za sva vremena.

Kako na snimcima iz Drača i drugih albanskih gradova, jezivo zvuči jezik jauka, jedini od ljudskih jezika koji je svima znan, za koji nam ne trebaju prevodioci.

Mrtvi su najstrašnija cena za bilo šta. A desetine su još pod ruševinama, neupisane u ovo, najnovije izdanje balkanske “enciklopedije mrtvih”.

Zemljotres, kao i sve tzv. prirodne nepogode, uvek ponudi vrlo eksplicitan uvid o krhkosti, takoreći o ništavnosti ljudskog sveta i svega što smatramo važnim. Takvo iskustvo menja pogled na svet, prioriteti izgledaju drugačije… makar na neko vreme. Dok ne dođe do smirivanja tla, dok se sve ne vrati u kolotečinu naših zagubljenih života i naših “promašenih nadanja” kako bi rekao Kavafi. Onda ćemo opet da gatamo hoće li se pocepati ova ili ona stranka, hoće li neki novi kuriri, inspektori, plagijatori… nastaviti ovu našu komediju del arte.

Zaista prodrma, ne samo tlo već i čoveka.

Pogled na razrušene zgrade i ranjene gradove, empatično preživljavanje svega što čujete – o zatrpanim ljudima, nestalim porodicama – aktivira neki zaista temeljan sloj solidarnosti koji, na svu sreću, postoji u ljudima. (Ili ponekad želimo da verujemo u to). Ovakve situacije to učine vidljivijim.

Albanija, zemlja koju (konačno) treba gledati izvan klišea i predrasuda. Zemlja Ismaila Kadarea i Fatosa Kongolija, evropskih pisaca… Ili operske dive Inve Mulje – čiji glas pamtite iz Besonovog Petog elementa (Plava Laguna). Ja sam ovih dana, pod utiskom slika iz Drača, poželeo da čujem beskrajno melanholičnu pesmu južnotalijanskih Arbreša – “Vajta Kalova”…

Verovatno je bilo mnogo “lakše” i jednostavnije kada su ljudi verovali da je zemljotres kazna od Boga za ovo ili ono. Makar ste imali iluziju da zavisi od vas, odnosno, da ste nekim činjenjem doveli do toga. Teško je reći da li je takav stav više budalast ili pretenciozan.

Mnogo je komplikovanija pozicija današnjeg čoveka koji je, uglavnom zahvaljujući medijima, “upućen” u naučni pogled na stvari, čitavu jednu komplikovanu priču o zemljinoj kori, i svim procesima koji se odvijaju u tom večnom plesu tektonskih ploča. Za razliku od srednjovjekovnog pretka, ti danas znaš da ništa ne zavisi od tebe (da si veličanstveno sam, drugim rečima), te ne postoji logika kojom možeš dokučiti i predvideti šta će biti.
Takva pozicija rađa jedan tip neurotočnog iščekivanja… sad će, evo… Samo što nije… Aktiviraju se tanani senzori ljudskog tijela. Verujem da smo posebno osjetljivi mi koji smo ovim znakom/znanjima tetovirani 1979.

Kalifornija je tu traumu (čekanje Velikog) već prevela u pop kulturalne kodove… Moj omiljeni detalj iz TV Malibua (Dva i po muškarca): osetan zemljotres drma Čarlijevu kuću. Barta, Alen, svi su vidno uplašeni i uznemireni. Nakon izvesnog vremena Čarli silazi iz svoje sobe sa jednom od zanosnih partnerki, očigledno sasvim dobro raspoložen. Ukućani ga pitaju je li osetio zemljotres, a Čarli kaže, sa senkom razočaranja – Aaaa, to je bio zemljotres…

Regionalni momenat – Albanija, pa Hercegovina, ide uz Jadransku obalu – ljudi o tome počinju da govore kao o nekakvoj lutriji… A sve to uz desetine sitnih potresa dnevno, koji ne daju da se izađe iz aktuelnog narativa. Hoće li doći i kod nas? Kao da sve ovo nismo mi…

Setite se zato baš danas, Džona Dona: “Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina; svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje; ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje (…) smrt ma kog čoveka smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom. I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni: ono zvoni za tobom…”

Balša Brković je crnogorski pisac, esejista i urednik rubrike za kulturu podgoričkih Vijesti

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.