Kad bi svi ljudi na svetu…

violeta oroši
Violeta Oroši trenutno radi kao dopisnica Radio WDR u Kelnu. Radila je kao dopisnik za brojne regionalne i međunarodne medije, među kojima i za Radio B92, „Vreme“ , „Monitor“, „Nezavisni Index“, “Radio DW”, “Radio BBC”, “War Reporte”… Karijeru je započela na RTV Priština,1982. godine, a zatim bila šef dopisnistva TV “Yutel”- za Kosovo. Od 1992. do 2002. bila je šefica dopisnistva Agencije AIM u Prištini, čije je sedište bilo u Parizu. U sklopu svoje NGO, devet godina je organizovala treninge za novinare koji pripremaju programe na jezicima svih zajednica koje žive na Kosovu. Bila je i glavni konsultant u trogodišnjem projektu švajcarske organizacije “Swisspeace” za jačanje kapaciteta srpskih i albanskih medija u severozapadnom regionu Kosova. Nekoliko godina je član žirija za najbolja novinarska istraživanja o korupciji i siromaštvu, u organizaciji UNDP-a i Asocijacije novinara Kosova.

Piše: Violeta Oroši (Violeta Oroshi)

Prema objavljenom izveštaju Reportera bez granica prošle nedelje, koji u 180 zemalja sveta prate indeks medijskih sloboda, Kosovo se popelo za tri mesta u odnosu na prošlu godinu i nalazi se na 75. mestu, dok je Srbija pala za čak 14 mesta i sada zauzima 90. mesto.

Potpuno mi je jasno zbog čega je Srbija pala za čak 14 mesta, ali mi nije baš najjasnije zbog čega se Kosovo “popelo” za tri mesta, pošto ne vidim, ili ne primećujem ama baš nikakvu promenu medijske scene ili uređivačke politike glavnih medija.

Jedino ako glavni razlog ili obrazloženje za ovaj “napredak” nisu javne pretnje novinarima. Dakle, ono što se novinarima u Srbiji dešava od strane političara, kojima se otvoreno preti, čak i smrću, zbog njihovog objektivnog izveštavanja, na Kosovu se baš nije desilo u nekoj dramatičnoj formi.

Naravno, ako se izuzmu novinari zaposleni u pre svega srpskim medijima na Kosovu, koji na svaku kritiku vlasti u Beogradu ili Srpske liste, partije bliske srpskim zvaničicima, moraju da računaju na verbalne optužbe ili napade, sajber maltretiranja i pokretanje propagande ili kampanje od medija bliskih srpskim vlastima.

To je takođe napisano u ovom izveštaju Reportera bez granica, u kojem se zaključuje i da se, „medijski krajolik ipak čini relativno pluralističkim, barem na prvi pogled, i da mnogi mediji imaju vlasnike bez direktnih političkih veza, što rezultira raznovrsnijim uređivačkim politikama i mišljenjima“.

Već je mesecima tema glavnih kosovskih medija, ali i čelnika kosovskih institucija, odluka o taksi na uvoz srpske robe, i da tu i tamo nešto ne “iskrsne”, ovo kolektivno ”ispiranje mozga” imalo bi sigurno još dublje i neizlečive posledice po mentalni sklop građana.

Eto, na primer, umrla je Mira Marković. Osim vesti i ponekog komentara, poput onog da je “umrla supruga Balkanskog kasapina”, mediji se nisu mnogo bavili Mirinom smrću. Neki od njih su rado prenosili izjave protivnika Slobine politike 90-tih godina iz Srbije, među kojima je najcitiranija bila da je ”umrla autentična Lady Magbeth“. Tako se konačno, među nama živima, završila priča o više nego grešnim (ako tako nešto postoji) Miloševićima… “Sa cvetom u kosi ”…

A kada je goreo Notr Dam, mislim da su sve oči bile uprte u Pariz. Da li će izgoreti do temelja ili će se ipak spasiti, barem delimično?! E, a kada je vatra ugašena, mnogi pokazaše svoje pravo lice. U Srbiji su “gorele”  socijalne mreže zbog zluradih komentara onih koji su se kao radovali što pred očima nestaje jedan od najvrednijih kulturno istorijskih građevina Francuske, koji godišnje poseti preko deset miliona turista. Kosovski Srbi su cinično komentarisali požar u Notr Damu vršeći poređenje sa paljenjem crkava i manastira 2004. godine na Kosovu.

Kosovski mediji su zadovoljno prenosili naslove i citirali tabloidnu štampu u Srbiji: “Notr Dam gori. Stigla ih božja kazna, Francuzi pre šest meseci okačili zastavu lažne države Kosovo u katedrali Notr Dam, sada je uništava vatrena stihija” … Da su kosovski mediji bili korektni, preneli bi i komentare većine Srba, onih koji su se zgražavali komentarima svojih sunarodnika.

Ali, poruka ili naravoučenje je “poslato” neinformisanim građanima Kosova: “Eto, takvi su svi Srbi”.

Svoje lice pokazalo je i jedan deo političara i deo civilnog društva na Kosovu, kada je kosovski premijer Ramuš Haradinaj odlučio da se za obnovu Notr Dama iz budžeta odvoji simboličnu sumu. Zgražavala sam se zbog najprimitivnijih obrazloženja zbog čega ne treba dati ni centa za Notr Dam. “Kosovo je najsiromašnije društvo u Evropi”, “Francuskoj ne treba novac”, “Bolje uložiti u razrušeni zdravstveni sistem”…, a mediji su kao po komandi, odmah nakon vesti o odluci za dodelu simbolične finansijske pomoći, emitovali priloge o teškim zdravstvenih slučajevima, uglavnom dece, poigravajući se primitivno sa emocijama građana.

Odluka Haradinaja je jedna od retkih koju podržavam, mada mislim da je mogao da, pošto je široke ruke i olako je delio iz budžeta par ili nekoliko desetina miliona za neke gluposti, kao što su na primer penzije lažnih veterana ili letovanje veterana, izdvoji najmanje 100 hiljada evra za obnovu Notr Dama.

U Srbiji su psihijatri i psiholozi negativna reagovanja na požar u Notr Damu objasnili postojanjem mržnje i patologije. Kosovski novinari nisu pitali psihijatre zbog čega se burno reaguje na dodelu 20 hiljada evra za obnovu Notr Dama. Možda i sami misle da je reakcija na mestu i zašto da se bilo ko pita “kada ceo narod tako misli”. Da li je opet u pitanju neka vrsta “mržnje ili patologije”!?

Na svu sreću, izuzetak uvek postoji. Moj kolega koji živi u Briselu otvoreno pita da li su Kosovari egoisti ili ljudi koji se solidarišu. “Zašto treba pomoći obnovu katedrale Notre Dame, zašto Dua Ljipa pomaže izbeglicama iz Sirije kada može da pomogne ljudima na Kosovu, zašto je Majka Tereza otišla u Indiju da pomaže siromašnima, kada je mogla da pomaže Albancima… Sa takvom logikom, i Francuska, Belgija, Norveška i mnoge druge zemlje nisu morale da pomognu Kosovu, već njihovim građanima. Jer, siromašnih ljudi ima svuda. A Kosovari su, prema statistikama, najveći dobitnici pomoći na svetu po glavi stanovnika”, piše moj kolega.

Kosovski Albanci zaboravljaju i Rambuje i Pariz, gde je Kosovo dobilo temelje države, zaboravljaju pomoć koju su dobili i dobijaju od Francuske. Kosovski Srbi zaboravljaju da bi veliko pitanje bilo gde bi i kako živeli da francuski kontigent KFOR-a odmah nakon rata nije postavio nevidljivu granicu (koja još uvek postoji) na mostu na reci Ibar.

Francuski ambasador u Srbiji Frederik Mondoloni, čovek koji dolazi iz prestonice evropske kulture, ocenio je skandaloznim pisanje pojedinih srpskih medija o požaru u Notr Damu, ističući da to nije Srbija koju je upoznao. Zahvalio se svima koji su izrazili žaljenje.

Francuski ambasador na Kosovu Dadijer Šaber, čovek koji takođe dolazi iz evropske kulturne prestonice se kulturno zahvalio na pomoći koju je odvojilo Kosovo za obnovu Notr Dama. Nije se osvrtao na nekulturne i populističke izjave Kosovara.

Poruka ili naravoučenje: “Nekome treba da se neke stvari nacrtaju, jer jednostavno ne razumeju”.

I tako, ova je “drama” trajala dva dana i sve se opet vratilo u kolotečinu.

Kraj vikenda je doneo novu vest. Sa sirijskog ratišta, odnosno iz ISIS-a, uz pomoć SAD vratilo se oko 110 Kosovara – muškaraca, žena i dece. Kosovska vlada je ovo ocenila velikim uspehom, a ja i, doduše, mnogi se pitamo, da li je to uspeh ili neuspeh što ti ljudi pre svega nisu sprečeni da odu i šta ćemo dalje sa nekoliko različitih generacija koje treba da se uklope u “normalniju” atmosferu. Hoće li vlada i drugi mehanizmi uspeti da ih integrišu ili će nekome od njih, u jednom trenutku, zbog neuklapanja u nove uslove, moguće nailaženje na otvoreni prezir i etiketiranje, raznih preživljenih trauma “puknuti film”, pa da svima nama “pukne” pred očima?!

Strahovi bilo koje vrste su legitimni, kao i svaka dilema ili pitanje.

Međutim, pošto Srbija ne može da odustane od guranja nosa u unutrašnje poslove i stvari država regiona, ponajmanje Kosova, izjavu čuvenog Milovana Drecuna, koji pored ostalog kaže da povratkom ovih iz Sirije “Kosovo može da služi kao baza za regrutovanje džihadista i za vršenje terorističkih napada, gde bi im cilj bila hrišćanska populacija, posebno Srbi”, ocenjujem samo kao još jednu propagandnu, opasnu antikosovsku izjavu.

Naša sigurnost od onih koji su se vratili sa ratišta je stvarno u rukama vlade, u rukama psihijatara i drugih državnih i stručnih mehanizama, uključujući i pravosudni sistem. Po kosovskom zakonu osoba koja je ratovala na stranom ratištu može biti kažnjena zatvorskom kaznom u trajanju do 15 godina. Neki od takvih već služe zatvorske kazne.

Drecun priča svoju priču, kao da nema i nije bilo iz Srbije džihadista koji ratuju u Iraku i Siriji, vernika ili plaćenika, nije važno. Aktuelno ih je prema rečima srpskog ministra unutrašnih poslova Nebojše Stefanovića – 28, ali skoro duplo više ih je po zatvorima gde služe kazne.

Poruka ili naravoučenje: “Prvo očisti svoje dvorište, pa onda gledaj u komšijsko”.

Na svu sreću, na pragu je berlinski samit Zapadnog Balkana, nova prilika da mediji “s ove i one strane” shvate ozbiljno svoju profesiju i svestrano i objektivno informišu svoje građane o glavnoj temi: ponovnom pokretanju dijaloga između Kosova i Srbije. Dakle, da izveštavaju bez termina “pobeda“ i “poraz”, bez reči “istorijsko”, bez sumnjive floskule “istina je na našoj strani”, bez dugoročno neodrživog obećanja “nikada nećemo prihvatiti…”. Dajte da počnemo da živimo kao ljudi.

Poruka ili naravoučenje: “Daj nekome vlast (u politici ili medijima ili…) da bi saznao kakav je čovek”.

P.S: Dok ovo pišem, pevušim u sebi himnu mog detinjstva, verovatno kao svesni i podsvesni otpor preostalim i novim ratnohuškačima, političkim diletantima, mediokritetima, neodgovornim populistima, onima koji žive za to da “komšiji crkne krava”, “koji nastoje da prikriju ili promene istorijske činjenice… A prvi stihovi idu ovako:

Kad bi svi

ljudi na svetu

baš kao sva,

deca na svetu

o kad bi svi

ljudi na svetu

odlučili da….



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.