Ka istinskom dijalogu

Fadilj Ljepaja i ja na portalu KoSSev nastavljamo da razgovaramo o Kosovu.

U uverenju sam da sam neprestano nastojao da, u dijalogu sa uvaženim kolegom Ljepajom, govorimo o sadašnjosti, o onome što muči Srbe i Albance na Kosovu i Metohiji. Insistirao sam, mislim, na tome da zajedno utvrdimo šta bi zapravo bilo demokratsko rešenje kosovskog gordijevog čvora i koliko Briselski sporazumi (1. i 2), te Zajednica srpskih opština (ZSO) odgovaraju tom rešenju.

Ali, moj uvaženi sagovornik, nažalost, nekako je uporno bežao u prošlost. On je pokušavao da pokaže da sadašnja suprematija albanske etničke zajednice na Kosovu, potpomognuta NATO oružjem i Bondstilom – koja, eto, ne mora čak ni da prizna ZSO kao suštinski deo Briselskog sporazuma, nije samo ogoljeno nasilje. Kolega Ljepaja je insistirao da dokaže da je to nasilje još i istorijski opravdano. 

Albanci su, navodno, oduvek bili većina na Kosovu i oduvek bili tobožnja žrtva srpskog terora – bilo carskog (14. vek), bilo kraljevskog (prva polovina 20. veka), bilo titoističko-miloševićevskog (druga polovina 20. veka).

Kada sam pak u prošloj kolumni, nateran neprekidnim vraćanjem u prošlost mog uvaženog sagovornika, vrlo precizno naveo činjenice (arheološke nalaze, istorijske zapise, uvide struke) koje obaraju njegove glavne teze u vezi sa Srednjim vekom – šta se dogodilo? Da li je kolega Ljepaj pokušao da odgovori bar na jedan od ovih argumenata? Da li je izneo neke nove arheološke nalaze? Da li je izneo nove istorijske zapise? Da li je izneo nove uvide struke, ili bilo šta što pobija ono što sam napisao?

Ništa od toga. Odjednom je kolega Ljepaja, koji je neprestano iz sadašnjosti bežao u prošlost, zaključio da su sve to „spisi srednjovekovnih popova ili samih careva, ili carskih činovnika, koji su nejasni i zapravo ne mogu biti uverljivi dokazi“, te da sam ja, koji se pozivam na legitimne naučne izvore, onaj koji „ne živi sve vreme u sadašnjosti, nego intelektualno, u prošlosti“, pa se „uvek iznova vraća u spekulativni srednjovekovni teren gde se uglavnom svađa sa samim sobom, a usput ruži i mene. No, tu se ne da ništa uraditi. Do njega je na kojem će terenu `plesati`!”

Uvaženi kolega Ljepaj, upravo ste Vi insistirali da naš dijalog treba da počiva na prošlosti i na raspravi ko je tu gde i šta kome učinio. Vi ste odbijali da se bavimo prevashodno sadašnjošću, sadašnjim odnosima i demokratskim načinom njihovog regulisanja. A kada sam prihvatio da, posle višekratnih Vaših izazova, ponešto kažem i o istoriji, onda sam, odjednom, ispao „zatočnik prošlosti“ i neko ko se „uvek iznova vraća u spekulativni srednjovekovni teren“. Ne razumem odakle smelost za tu vrstu intelektualne ekvilibristike, uvaženi kolega Ljepaja?

Žao mi je što uporno bežite od suštinskog dijaloga, iako ste suočeni sa argumentima koje ne možete ignorisati. Zato Vam ponovo predlažem: hajde da prestanemo da pričamo o prošlosti; hajde da vidimo šta se događa danas!

Voleo bih, recimo, da čujem Vaše mišljenje o odluci „Ustavnog suda Kosova“ o suspenziji Zajednice srpskih opština. Voleo bih da čujem šta mislite o upotrebi suzavca da bi se ZSO eliminisao. Voleo bih da čujem šta mislite o nekažnjenom nasilju koje se dešava čak i protiv onih Albanaca koji slede intenciju moćnika iz Brisela i Vašingtona.

Jer, zaista se čovek „sa ove strane barikade“ može zapitati – ako ovo čini vladajuća albanska elita na Kosovu jedni drugima, šta li bi tek „Samoopredeljenje“ i ostala prištinska opozicija bila u stanju da uradi – budući da u toj meri ignoriše EU i NATO – sa, recimo, srpskim seljakom iz Zvečana, sa srpskim obućarem iz Leposavića, ili pak sa srpskom devojkom iz Mitrovice?

Imate li odgovor bar na neko od postavljenih pitanja?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.