Još jednom o miru

Stav koji je citirao Bljerim – “postati deo Evropske unije je mnogo više nego tehnički proces. To je izbor generacije koji se bazira na vrednostima koje svaka država treba da prihvati aktivnije, od inostranih i regionalnih politika, pa sve do toga šta deca uče u školama (“Kredibilna perspektiva proširenja za Zapadni Balkan”) – zaista, ukazuje na nova očekivanja. Nadam se da će to prihvatiti i najuticajniji političari i najveći deo javnosti Kosova, Srbije i Zapadnog Balkana.

Ovo me podsetilo na “buđenje nove nade” Baraka Obame, koji je, pre jedne decenije, shvatio da se Americi dogodila “evropska pojava”. Reč je o onoj pojavi koju je Zapad, tokom 20. veka, a naročito tokom njegovih 90-ih godina, povezivao za Balkan i Balkance.

Iz nacrta dokumenta o kojem piše Bljerim da se naslutili da su čak i “EU birokrate” iz Brisela počele da shvataju da je i Evropska unija “balkanizovana”. Zaista, životi i društva onih koje ove birokrate navodno predstavljaju – građana Evropske unije, od 2008. godine, razara kriza nacionalnog, društvenog i državnog identiteta.

“Populizam” o kojem sada govore mnogi na Zapadu i Istoku samo je ublažen, “liberalno – demokratski” naziv ili takozvani “političko korektni” način da se iskaže istina: Živimo vreme  povampirenih ekstremizama, verskih i drugih fanatizama i isključivosti, a slušamo i limene doboše  neonacističkih pokreta. Pa, o čemu je reč kod Alternative za Nemačku? I dok su Azija, Afrika, Latinska Amerika, pa i Balkan uložili decenije svoje najnovije istorije u traganju za odgovorom na pitanje ko smo “Mi” i šta su nam “Drugi”, došlo je vreme da se i Evropska unija pozabavi tim pitanjem. Želim da verujem da nam predstoji povratak Evrope.

Ono što je Nikola Samardžić (u svojoj najnovijoj knjizi “Limes. Istorijska margina i poreklo posebnosti jugoistočne Evrope”) tačno odredio kad je napisao: “Istorijski uspeh Evrope bio je njena sposobnost da globalizuje svoje kulturne norme i kodove. Evropa je ‘evropeizirala’ i sebe samu. Implozijom kolonijalnog sistema, ekonomskom i stihijskom inkluzijom, Evropa se globalizirala”. To je u opasnosti. Da bi odbranila svoj “istorijski uspeh” Evropska unija je prinuđena da pogleda na Zapadni Balkan.

Želim, kao i Bljerim, da verujem da su “EU birokrate” shvatile da se ne može biti globalan igrač, ako svoju periferiju duž mitskog balkanskog Limes-a, onemogućavaš da ti se pridruži.

Zaista je dobra vest, koju nam prenosi Bljerim: “Postoji sad jasan okvir kada ova priča mora da se zaokruži: 2018. i 2019. su godine kada bi glavni pregovarači Kosova i Srbije trebalo da zaključe ovaj dijalog… Srbija i Crna Gora bi mogle da dobiju i zvanični poziv za pristup EU (naravno ako Beograd i Podgorica u međuvremenu urade sve ono što se očekuje od lidera ove dve države) – 2023. godine, da bi do kraja 2025. postale deo Evropske unije. Nakon njih bi na red došle Albanija i Makedonija, a najzad bi i Kosovo i Bosna i Hercegovina postale članice broj 32 i 33. Negde, znači, 2030–2032 godine Evropska unija bi najzad zaokružila sopstvenu veliku priču i znala bi gde su njene granice”.

Na tragu, “novoprobuđene nade”, samo bih podsetio na to da je ideja Evropske unije proistekla iz ideja mira. U traženju odgovora kako da se obnovi život u Evropi koja je, u dva svetska rata, razorila sebe samu i u igru smrti uvukla i ostatak Sveta, Čerčil i Ini su podržali francusko – nemačko pomirenje.

Ovo iskustvo Dušan Siđanski, “Evropljanin i federalista” ovako je primenio na ovdašnje narode, koji su ratovali (1995. godine) kada smo u Beogradu objavili srpski prevod njegove knjige “Federalistička budućnost Evrope”: “Rat koji je nametnut jugoslovenskim narodima izgleda koliko destruktivan, toliko izlišan i koban… Izlišan jer će posle dužeg ili kraćeg razdoblja te nove države sagrađene nad ruševinama, težiti da se približe, odnosno postanu integralni deo Evropske unije u potrazi za trajnim mirom i opštim napretkom. To približavanje podrazumevaće istovremeno kraj autoritarnih režima koje rat osnažuje; podrazumevaće stvarni prelazak u demokratizaciju i ponovo stvaranje prostora za slobodan protok ljudi, dobara, kapitala i usluga… podrazumevaće sve osnovne uslove Evropske unije koji vode brisanju granica koje su danas uzrok tolikim nepotrebnim žrtvama”.

Uz ovo podsećanje na ideju mira, mogli bismo i da “rehabilitujemo” pojam “evropeizacije”. Tim potezom bismo se našli na istom poslu kao i oni koji su u Evropskoj uniji. Uzimajući u obzir i naša nedavna iskustva sa ratom, mogli bismo da im pomognemo u odgovoru na izazov koji je pred njima. Taj izazov je: Evropeizacija ili rat!

Primenjeno na “naš slučaj”, već u drugoj polovini januara dolazeće nam nove godine, izmerićemo stepen (ne)sposobnosti Brisela i vođa Kosova i Srbije da se “evropeizuju”. Nadam se da će se oni poduhvatiti posla jasnog određenja obala i izgradnji svetionika na moru bez obala, koje nazivamo “normalizacija”. Kako smo Bljerim i ja o tome razmenjivali misli, ne bih da se ponavljam-o.

Ali, u jednoj stvari bih da se ponovim: Mir, a ne rat! Dakle, još jednom o granicama i “razgraničenjima”.

Ponovo se pozivam na iskaz Nikole Samardžića: “Granice su zajednički imenitelj svih balkanskih sukoba. Borbe za granice su balkanske narode držale  takođe na granici, na margini, sa one strane razvijenog evropskog prostora”. I, “Granice nisu područja apsolutnog neprijateljstva…. Ali, je trajanje granice ostavljalo traga u načinu života, običajima i mentalitetima. Granice su simbol državnosti i političke moći…”  Imajući u vidu to zagovaranje nasilnog “brisanja granica” je isto što i zagovaranje “razgraničenja” i “razmene teritorije”. Čitava mudrost je u tome da granice učinimo lako prelaznim. Da bismo to mogli da učinimo moramo da se oslobodimo “opčinjenosti prostorom”. Ova opčinjenost samo prikriva “nemogućnost ili nesposobnost da se prostor uredi, unapredi, funkcionalizuje, savlada, potčini stvarnim ljudskim potrebama” kako je napisao Samardžić.

Podsetio bih da svako vreme zahteva “svoje” granice a da postojeće granice koje dele ljude i zaokružuju prostore nisu “potčinjeni stvarnim ljudskim potrebama”. Za to su one laka meta. Uz to, granice u kojima živimo na prostoru bivše Jugoslavije su teško odbranjive sa stanovišta međunarodnog prava. S toga i ne čudi što je sve više nasilnika koji ih osporavaju. Zagovornici ovog “poduhvata” su protiv osnovne ideje evropeizacije – protiv mira.

Za one kojima sam se već, po ovom pitanju, obraćao “na + 383”, samo bih naveo stavove dva, pretpostavljam, za njih autoriteta, ako ni zbog čega drugog onda zbog moći država koje predstavljaju:

Prvo – američki diplomata Hojt Ji, tokom svoje zadnje posete Beogradu i Prištini, jasno je i nedvosmisleno stavio do znanja obema pregovaračkim stranama da se ne može razgovarati o podeli Kosova, ili razmeni teritorija (većina Severa Kosova za deo Preševske doline), to jest – da je teritorijalni integritet Kosova van dometa diplomatskih i političkih sučeljavanja u Briselu (i bilo gde drugde), i drugo – ministar spoljnih poslova Nemačke, Zigmar Gabrijel, pre neki dan je izjavio da “Sjedinjene države Evrope” nisu kraj nacionalnih država a da oni koji odbiju da, 2025. godine, potišu sporazum kojim se osnivaju federalne “Sjedinjene države”  treba da napuste Evropsku uniju.

U dubokom uverenju da je lako shvatiti da su ovo poruke kako možemo najuspešnije da branimo naše, a i zajedničke, evropske interese u globalizovanom svetu, 21. veka, očekujem ostvarenje “novo probuđene nade” i to kao održanje mira, stabilnosti i ostvarivanje održivog razvoja, ovde kod nas.

Ako ne preduzmemo poteze na nivou “odgovornosti generacije“ o kojima je Bljerim pisao, nemamo pravo da kažemo da Gabrijel, u mračnom okruženju dela sadašnje Nemačke i Evrope, nije izgovorio istinu: “Ukoliko ne stanemo svi zajedno, glas naše dece neće se čuti u svetu”.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.