Još jedan skandal Osmani

Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog)

„Još jedan skandal“

Piše: Fljaka Suroji (Flaka Surroi)

Status Osmani je skandalozan. Počevši od tona, zatim od korišćenja izraza „takozvani novinari“ (od kada predsednica države ima kompetencije da klasifikuje čije je zkoje zanimanje?), preko linije viktimizacije i navodne velike žrtve jer je decu poslala u javnu školu sa policijom, koja je, kako tvrdi, otkrila mesto boravka njenih ćerki (što, pretpostavlja se, niko ne bi trebalo da zna, jer bi ih neko mogao oteti), pa do završetka sa optužbom „zašto se ne bavite drugima, a bavite se predsednicom i njenom porodicom“. Možda zaboravljajući da Kosovo ima samo jednog šefa države, koja je došla na vlast kritikujući upravo sve ono što poslednjih pet godina i sama  primenjuje.

„Dobro je što je predsednica uklonila ćerke iz škole ‘Ismailj Ćemalji’, jer kada bi ih napale Srbija ili Rusija, mogla bi biti povređena i moja ćerka tamo.“

Ovo je možda bila jedna od najsarkastičnijih i najduhovitijih reakcija koju sam mogla da pročitam nakon još jednog skandala u kojem su predsednica Osmani i njena uža porodica bili uključeni.

Sve je počelo hapšenjem kameramana jednog portala, koji je za temu izabrao školovanje ćerki predsednice Osmani u privatnoj školi. Sa pravnog aspekta, nema apsolutno nikakve prepreke da Osmani školuje svoju decu po vlastitom izboru – konačno, privatno školovanje je legitimisano zakonima koje je donela Skupština Kosova. Sa moralnog aspekta – slanje ćerki u privatnu školu može biti predmet osporavanja – jer kao predsednica države, trebalo bi da daje primer. A njen primer, u ovom slučaju, većina stanovništva Kosova ne može da prati.

Da je izveštavanje ostalo samo na ovom činjenicama, verujem da bi sve brzo prošlo i zaboravilo se. Međutim, pojavili su se neki elementi, veoma zabrinjavajući, pa čak i iritantni, koji se lako mogu pretvoriti u zloupotrebu vlasti i javnog bogatstva.

***

Kameramanu je oduzeta kamera nakon nekoliko sati, dok je on objavio snimke koje je napravio: dva crna i skupa džipa (jedan blindiran), kupljena novcem iz budžeta, bila su parkirana ispred ograde školskog objekta. Na tim snimcima nije bilo lica ni jedne osobe, pa ni ćerki Osmani.

U izveštaju koji je kasnije objavljen, navodi se da su se roditelji žalili zbog prepreka koje im je najmanje četvoro članova obezbeđenja pravilo od parkinga do učionice – jer bi dvojica od njih ostajala u učionici do kraja časa.

Da je prisustvo policajaca u učionici verovatno tačno, može se naslutiti iz dugog statusa koji je Osmani sama objavila nakon skandala sa konfiskovanjem kamere i hapšenjem kameramana. Prema njenom obrazloženju, policija smatra da njene ćerke spadaju u kategoriju „visokog rizika“. Mi se nećemo mešati u procenu policije, ali vrlo legitimno pitanje koje se postavlja je: Rizik od koga ili od čega?

***

Status Osmani je skandalozan. Počevši od tona, zatim od izraza „takozvani novinari“, preko linije viktimizacije i navodne žrtve, te policije koja je otkrila mesto boravka njenih ćerki, pa do optužbe „zašto se ne bavite drugima, a bavite se predsednicom i njenom porodicom“ – možda zaboravljajući da Kosovo ima samo jednog predsednika, koja je došla na vlast kritikujući upravo ono što poslednjih pet godina primenjuje.

Ako je stanje škole, kako Osmani opisuje, toliko strašno, zašto su njene ćerke ostale pet godina u tom objektu? Zar povlačenje dece iz te škole nije mogao da bude protest koji bi imao težinu i alarmirao opštinu Priština da preduzme hitne mere za sanaciju? Promena mesta stanovanja ne može da bude snažan razlog za promenu škole, jer se deca ionako prevoze službenim vozilima. Policija uvek može da koristi sirene, kao što i čini kad Osmani ide kolima kroz grad.

Ali postojala je još jedna veoma zabrinjavajuća rečenica u vezi sa novinarima („takozvanim“, prema njenim rečima), za koje kaže: „Za neke od njih biste se šokirali kakvim se nezakonitim aktivnostima bave, prema našim bezbednosnim institucijama.“

Ako institucije Kosova imaju te informacije, kako je moguće da su ti ljudi, bez obzira na profesiju, još uvek slobodni? Da li oni vrše nezakonite aktivnosti samo prema Osmani, ili predstavljaju opšti rizik za ostatak Kosova koji nema političku poziciju?

Nije prvi put da Osmani upućuje na izveštaje bezbednosnih institucija – poslednji su bili u vezi sa Trampovom izjavom o sprečavanju rata Kosovo-Srbija i za sudiju ustavnog suda Labana, koji „predstavlja pretnju nacionalnoj bezbednosti“, iako je taj čovek sudija već sedam godina, a Osmani predsednica više od četiri godine.

***

Na kraju statusa, Osmani je ponovila da „će preduzeti sve pravne mere da zaštiti svoju decu od tih tako-zvanih novinara, koji nemaju za cilj da informišu javnost, već da ugroze život dece koja nisu kriva“.

Ali, činjenica da policija prati decu u učionici – nije li to posredno ugrožavanje života druge dece? Zar ta deca ne mogu da pate od ozbiljnih psiholoških posledica, jer učenje mora da se odvija pod pritiskom prisustva odraslih osoba koje nisu nastavnici? I zar nije kažnjivo ući naoružan u školski objekat, makar i da bi štitili ćerke Osmani? Reakcije, posebno prema njenom statusu, izazvale su buru, koju je pokušala da „očisti“ sledećeg dana na besmislenoj konferenciji za štampu.

Pre nego što je izbio ovaj školski skandal, ona je Ustavnom sudu pslala komentare u vezi sa situacijom pokrenutom navodnim konstituisanjem Skupštine. Ovog puta, Laban nije bio prepreka. Štaviše, rekla je da Laban ovde nije predmetni sudija i da ima samo jedan glas. Ali to nije razjasnila, namerno stvarajući zabunu, jer i kao predmentni sudija, i Laban ima samo jedan glas.

***

Možda je tražila način da izađe čista iz obe situacije, pozivajući novinare (ne znam da li je pozvala i „takozvane novinare“) da daju dodatna pojašnjenja.

Ponovo je zatražila poštovanje privatnosti svoje dece (legitiman zahtev, jer su maloletna), koja su pohađala školu „koju je i Srbija mogla da vidi“, dok je javno objavljivanje opravdala „svojim odobrenjem“. Ali suština je da ih je i tamo mogla videti Srbija.

Na kraju je, obraćajući se medijima, rekla: „…novinari nisu istraživani, istraživani su Radoičići. Istraživani su planovi za državni udar. Ne mogu da kažem imena zbog ometanja istrage. Tokom istrage, sve je zabeleženo ko je sarađivao sa njima. Procena institucija je da ne otkrivaju imena kako se istraga ne bi ometala.“

Reći da je postojao pokušaj državnog udara, što se uglavnom dešava korišćenjem vojne sile (a ponekad i sa podrškom civilne mase), implicira da je neko imao za cilj da sruši vladu (naša vlada je devet meseci u tehničkom mandatu). Ako je ovo izrečeno sa mesta koje ona zauzima, onda je i dezinformacija, jer Kosovo ima parlamentarni, a ne predsednički sistem.

***

Osmani je ušla u poslednjih šest meseci mandata i nije započela kako treba. Njena hiperaktivnost, kao ni hiperaktivnost njenog supruga na Fejsbuku, ne pomaže – naročito jer je on, iako je u braku sa predsednicom, takođe državni službenik. I za njega bi trebalo da važe pravila komunikacije putem društvenih mreža. Čini se da njen suprug, koji je deo bezbednosnog aparata u službi predsednice i uže porodice, sada takođe mora da bude uključen u zaštitu.

Izgleda da upravo činjenica da mandat ističe, uznemirava Osmani. Teško je verovati da će moći da se ponovo kandiduje u martu – malo je verovatno da će prikupiti dovoljno glasova, jer se mnogo toga promenilo. Uključujući i motiv koji je podstakao njenu misao o reizboru: „Da li ću se ponovo kandidovati? Odlučiću u pravo vreme. Čim napravim pauzu, pojave se novinari koji me napadaju i pokušavaju da me ubede da ne stajem i da nastavim“.“

Nema smisla inatiti se. Veći motiv među Albancima ne može se naći.

AGK: Insinuacije Vjose Osmani ugrožavaju fizičku bezbednost novinara