Izazovi, dileme i odgovori

Dušan Janjić u kolumni +381 sa Bljerimom Šaljom na portalu "KoSSev"
Dušan Janjić u kolumni +381

U pravu je Šalja kada piše „vreme takozvane ’Ravnoteže snaga’ na ovom delu Balkana je odavno isteklo… sve dok se ne reši problem dugoročne stabilizacije države Bosne i Hercegovine, i dok se ne postigne Sveobuhvatni, pravno obavezujući Sporazum između Kosova i Srbije o punoj normalizaciji odnosa između ove dve države“.

Uveren sam da sa Šaljom delim nadu da će vođama i javnosti Srbije i Kosova postati jasnije vreme u kome živimo. Između ostalog, ovo je vreme životnih izazova i odluka i o ulozi naroda i država u novoj raspodeli interesnih sfera. To uključuje i nas koji živimo u malom, u osnovi perifermnom, delu Evrope. Takođe, i „naše igrače“ od kojih mnogi veruju da su „sam centar istorije sveta“.

Mnogi, kao i Šalja, ističu važnost izbora između „Zapada“ i Rusije. To je u osnovi tačno.Ali sa dva „ako“:

Prvo „ako“, da se razume da je to, u svojoj biti, pitanje o nama samima i o spoznavanju koji politika i interesa koji ispunjavaju životne potrebe ljudi ovog regiona;Drugo „ako“: da se ne robuje manihejskoj svesti po kome je sve „crno i belo“.

U stvarnosti postoji obilje raznovrsnih boja i njihovih nijansi. To važi i za predstave o Rusiji i „Zapadu“. U osnovi, tačno je da Putinova autoritarna vlast i ratna mašinerija nije primer koji bi trebalo. To, ovih meseci, postaje jasno čak i onima koji su „prespavali“ ratne pohode na Gruziju i Ukrajinu.

Međutim, realnost Rusije i njenog mesta u geopolitčkim igrama nadmašuje Putinovo vreme; Slika „Zapada“ kao „obećana zemlje“ i izvora svega dobrog u realnosti „grafika u rasteru“. Ova slika uključuje bogatsvo različitosti i sukoba, posebno su važni politički, ekonomski i socijalni sukobi koji su rezultat neuspeha da se upravlja krizom neoliberalne ekonomije i globalizacije koja je zahvatila „Zapad“. Ona je ugrozila i demokratske vrednosti i u SAD pod „orkanskim udarima“ Trampove vladavine, EU a na političku scenu u vlasti „demokratskog sveta“ uvela jake populističke pokrete naročito desničarske i etnonacionalističke. Kriza je ojačala ulogu države te i dovela do nadmoći političara i birokrata koja je utemeljena u monopolu odlučivanja ali u korupciji i vezama sa organizovanim kriminalom.

Tako je nastao ambijent u kome su jačale Putinova petrol država i Kina sa strategijom infrastrukturnog investiranja. Jedni i drugi su, i kroz snažnu korupciju, za sebe vezivali uticajne delove poslovnih i političkih elita „Zapada“. Suočeni sa brojnim izazovima u samoj zemlji ali i u definisanju i ostvarivanju nacionalnih interesa bila prinuđena i da se posveti osnaživanju evro – atlanskog savezništva odnosno da se vrati u Evropu ne bi li podržala vođstva EU, UK i drugih zemalja Evrope da odgovore na izazove ratne agresije Rusije ali i budućnosti same EU i NATO.

Vidljivo je da demokratska administracija SAD, kao globalna sila, ima u vidu i slika sveta. Na ovoj slici izdvajaju se snažan rast uticaja Kine; uskomešanost naroda i vođstava i desetine oružanih sukoba na Bliskom Istoku i u Aziji; potencijalno urušavanje „balansa snaga“ na Pacifiku.

Sadašnja kriza u odnosima Rusije i Ukrajine stvarana je u poslednjih trideset godina. Od 2014. godine, odnosno od vojne intervencije Rusije, aneksije Krima i instaliranja pro- ruskih para struktura u Istočnoj Ukrajini. Ovi sukobi su već uzeli desetine ljudskih žrtava i prinudili miilone ljudi na izbeglištvo. Ratna agresiju Rusije (započetu 24. februara 2022. godine) ima kontinentalni – evropski i, potencijalno, globalni značaj. Ona je i izraz nadmetanja “Zapada” i Rusije u uspostavljanju interesnih sfera. To je, posle pada komunisitičkih režima, pada Berlinskog zida, Varšavskog pakta, raspada SSSR – a i SFRJ, 90-ih godina dvadesetog veka, najveći geopolitički sukob, od Drugog svetskog rata. Ovaj izazov ima veće globalne posledice od “Kubanske krize”, teroristički napadi na SAD, 11. septembra 2001 godine.

Vidljivo je da je ovaj rat ubrzao dinamiku života i politke u Evropi. Istovremeno, stvoren je prostor za njegovu (zlo)upotrebu u brojnim političkim i bezbednosnim sporovima pa i u otvorenim pitanjima između Kosova i Srbije.

Odmeravanje Rusije i “Zapada” odvija se po mnogim propagandnim, obaveštajnim, političkim, ekonomskim i drugim linijama. Jedan od prostora ovog odmeravanja moći je Zapadni Balkan. To je omogućeno međusobim sukobljavanjima vođstava i javnosti ovog regiona, pa i Srbije i Kosova. Ova sukobljavanja otežavaju održavanje kohezije i efektivnosti evroatlanskih institucija i narušava stabilnost i bezbednost građana Zapadnog Balkana. Produbljavanje ovih sukoba mogla bi da isklizne kontroli i da od Zapadnog Balkana načini “sporednu scenu” za oružane sukobe, uz umešanost Rusije i drugih sila.

Neposredna meta Rusije su stabilnost, bezbednost i razvoj EU. Tome su “kumovale” ekonomske, posebno energetske, političke i druge “igre” vlada pojedinih zemalja EU kao i samog vođstva EU oličenog u Evropskoj Komisiji. Ovo vođstva su u Ukrajini, kao i na Zapadnom Balkanu, ispoljila nemoć postizanja saglasnosti za vođenje proaktivne politike. Ispoljeno je i odsustvo političkog vođstva koje je doraslo ubrzavanju mega trendova u ekonomiji, tehnologiji, energetici i bezbednosti itd. Postalo je očigledno i odsustvo geopolitčke i razvojne strategije kao i programa održivih reformi i daljeg jačanja odnosno proširenja EU i NATO.

Kako je za uspešno suočavanje sa ratnim i drugim bezbednosnim izazovima neophodno da EU i SAD govore “jednim glasom”, to je i jedini način da se “ubedi” Moskva da preispita svoje “krajnje ciljeve”. Današnje stanje po ovom pitanju je daleko bolje nego početkom februara ove godine ali je daleko i od potrebnog.

U mnogim analizama i politikama, odomaćila se tvrdnja da je Srbija “Mala Rusija”, “Platforma za širenje malignog uticaja Rusije”, “Instrument Putinovog imperijalizma”, da je Vučić “Mali Putin” itd. U ovim tvrdnjama ima istine ali nadjačava potencijal za populisitičku, naročito etnonacionalisitičku mobilizaciju. To, pre svega, odgovara Rusiji koja inače podstiče jačanje lokalnih populističkih pokreta, posebno desničarskih i etnonacionalisitičkih i njihove međusobne sukobe. To može i da odgovara drugim “upravljačima sukoba” posebno onima iz EU koji veruju da bi tako mogli da skrenu napade Rusije od svojih zemalja na Zapadni Balkan.

Činjenica je da Rusija ima izuzetno jak uticaj u Srbiji, u Bosni i Hercegovini (BiH) naročito u Republici Srpskoj (RS) preko politike Milorada Dodika, u Severnoj Makedoniji i u Crnoj Gori. Ruski uticaj nije zanemarljiv ni u zemljama članicama EU koji su susedi Zapadnog Balkana (Grčka, Bugarske, Rumunija, Mađarska, Hrvatska) a i u drugim članicama EU (Nemačka, Francuska, Austrija, Italija, na primer).

Rusija je neposredno umešana, od kraja prošlog veka, u upravljanje oružanim i političkim raspadom “bivše Jugoslavije”, posebno u BiH i Kosovu. Ona je, sa SAD, UK, Nemačkom, Francuskom i Italijom bila članica Kontakt grupe UN za Balkan. U poslednjih desetak godina, Rusija je (samo)isključena iz Kontakt grupe a odgovornost za rešavanja “otvorenih pitanja” preneta je na “Quint group” naročito na EU i Nemačku. Za to vreme, samostalni uticaj Rusije je jačao na Zapadnom Balkanu. Albanija i Kosovo predstavljaju izuzetak.

Moskva gleda na Beograd kao na “koristan alat” za podrivanje stabilnosti na Zapadnom Balkanu, za ograničavanje evroatlanskih integracija i za širenje neposrednog ruskog uticaja. To, samo po sebi, ne znači da Moskva i bezgranično veruje vlastima Srbije pa ni Vučiću.

Stalno pozivanje na “slovensko, pravoslavno i istorijsko pobratimstvo”, posesivno prisvajanje, i samoidentifikovanje sa tradicionalnim, konzervativnim vrednostima, brojne vojne i obaveštajne aktivnosti, upotreba mantra “Kosovo je Srbija”, “bratska cena gasa” zarad odvajanja Srbije od “Zapada” i efektno kontole Srbije i samog Vučića.

Primer ove “kontrole”, tokom septembra 2022. godine, pružile su “litije” za “odbranu porodičnih vrednosti i Kosova” a protiv “zapadnog uticaja” preko “Euro Pride”. Bilo je to i svojevrsno odmeravanje moći i sa Vučićem u budućoj politici prema “Zapadu” naročito prema NATO a i prema Kosovu. Litije i molebani su, kao svojevremeno u Crnoj Gori, organizovale brojne parlamentarne i neparlamentarne stranke, političke grupe i pokreti, organizacije građanskog društva uz podršku SPC i lično Patrijaha. Naravno, uz “toleranciju” vlasti Srbije i porodice Vučić. Nastupanje “Noćnih vukova”u prvim redovima masovnih demonstracija bila je najvidljivije svedočanstvo o umešanosti Moskve.

Rusija i po pitanju statusa Kosova igra motivisana sopstvenim geopolitičkim interesima. Vladajuće međunarodno javno pravo se uvažava samo onoliko koliko je u funkciji ostvarivanja zacrtanih interesa Putinove Rusije. S pravom David L. Phillips i Lulzim Peci ukazuju da Rusija i sam Putin koristi “Kosovski presedan” za opravdanje i legalizaciju Ruske okupacije delova teritorija Gruzije i Ukrajine i za “legalizaciju” novostvorenih etnički ruskih “država”.

Od 5. februara 2022. godine kada je Državna Duma Rusije izglasala nacrt rezolucije o priznanju samoproglašenih Narodne Republike Donjecka (DNR) i Narodne Republike Luganska (LNR), preko Putinovog proglašenja nezavisnost DNR i LNR, neposredno pred početak ratne agresije, do referenduma o prisjedinjenju oblasti Donjeck, Lugansk, Herson i Zaporožj Rusiji, Putin je uzdrmao same temelje UN i postnacističke Evrope. Ovakvi potezi Rusije imaju neposredne negativne posledice i po održanje celovitosti BiH jer ohrabruju osamostaljivanje RS.

Tumačenjem i upotrebom slučaja osamostaljenja Kosova kao presedan, Putin kao da nagoveštava spremnost za trgovinu sa SAD i EU i u slučaju Kosova: Odustajanje od veta na oduku SB UN oko primene Rezolucije SB UN 1244 u zamenu za “prihvatanje” Ruskog anektiranja etničkih ruskih entiteta. Ovo bi trebalo da podstakne vođstvo Srbije, ali i Kosova, na principijelan odnos prema navodnoj podršci koju im pruža ili nudi Rusija.

Vlasti Srbije za sada, nemaju jasan odgovor na pitanje da li da slede “odbranu teritorijalnog integriteta i nepriznavanje secesije”, što je politika Kijeva koji podržavaju SAD, EU i NATO, a u svom izlaganju na GS UN naveo i predsednik Srbije, ili podrška potencijalnoj secesiji RS kao “kompenzacija za gubitak Kosova”, što podržava i Moskva ali i brojni akteri na “Zapadu”.

Na srednji rok, ovakva politika nije održiva. Sam Vučić govori o “zidu koji je podigao Putin” i time “primorao” na izbor između sleđenja Rusije i prihvatanja evroatlanskih integracija. Kako, za sada, u Srbiji, nema vidljive političke alternative Vučićevoj politici, pre svega od njega, procene šta ga održava u opstanku na vlasti. Nije isključeno da to bude i „okretanje“ ka evroatlantskim integracijama.

Takva mogućnost je najavljena u nedavnom Vučićevom tumačenju „vojne neutralnosti“ kao „vojne neutralnosti u užem smislu“ a ne kao „političke neutralnosti“. Međutim, potpisavanje sporazuma o usaglašavanju buduće saradnje između Rusije i Srbije, na marganama GS UN, ukazuje na nastavak igranja „negde između“. Sam Vučić je svoju politike „balansiranja“ preimenovao u „vrdanje“, kometarišući ovaj sporazum. Sve u svemu, nije realno očekivati da će se Vučić i Srbija „preko noći“ osamostaliti od moćnog uticaja Rusije. Ovo „osamostaljivanje“ Srbije te i Vučićevog „okretanje“ moglo bin se pretvoriti i u dugoročno sizifovsko kotrljanje kamena uz brdo. Trajanje i uslovi za ovo kotrljanje zavise pre svega od volje „Bogova“ u ovom slučaju SAD i Rusije.

Ponašanje sadašnjeg vođstva, Vučića i javnosti Srbije a, čini mi se, i Kosova, opterećeno je prošlošću, naročito suprotstavljenih odgovora koje su Kosovo i Srbija, Albanci i Srbi dali suočeni sa ratnim raspadom SFRJ. To se, u primeru, Srbije videlo iz nastupa većine parlamentarnih stranaka tokom nedavno održane sednice Skupštine Srbije o Kosovu.

Naročito zabrinjava odsustvo volje, hrabrosti i kreativnosti da se odgovori na najnovije izazove. Zbog toga je od životnog značaja za Srbiju da njeno vođstvo ne ponovi greške iz 90-ih godina. Jasno je da bi izbor za ideološku fikciju kakva je „solidarnost sa Rusijom“ bio ponavljanje iste greške i da bi to vodilo Srbiju u izolaciju od svog najbližeg okruženja, u decenije stagnacije i ekonomskog propadanja.

Po svemu sudeći, za razliku od vođstva EU, administracija SAD je prepoznala sadašnju krizu i kao mogućnost za promene na bolje i deluje u tom pravcu. Iz toga sledi i angažovanje administracije SAD u ohrabrivanju zemalja Zapadnog Balkana, te i Kosovo i Srbiju, na njihovom putu u evroatlanske institucije. I u ovome je Srbija „slučaj za sebe“ jer, za razliku od drugih zemalja Zapadnog Balkana te i Kosova, njeno vođstvo nema jasan odgovor u kom se geopolitičkom pravcu kreće i za sada negativan stav prema članstvu u NATO.

S obzirom na činjenicu da su članstvo u EU i NATO deo istog procesa – evroatlanskih integracija realno je da se pretpostavi da će, sadašnje ili buduće, vođstvo Srbije posebno morati da preispita sadašnji stav o članstvo u NATO. Eventualno članstvo Srbije u NATO-u ne bi imalo preveliko vojno-strateški značaj za NATO ali bi značajno i pozitivno delovalo na relaksaciju odnosa između država u regionu, pospešilo bi dobrosusedsku saradnju, pomirenje i stvorilo primamljiv poslovni ambijent. Članstvo Srbije u NATO-u stavilo bi tačku i na zagovaranja promena granica oružanim putem. To bi podstaklo i pronalažanje kreativnih sredstava za mirno i dogovorno rešavanje pitanja Kosova a i BiH.

Razvojni interesi Srbije nalažu saradnju sa svim političkim i društvenim akterima srpske zajednice u regionu, posebno u Kosovu i u BiH; normalizaciju odnosa sa Kosovom; deblokiranje političkog života u RS i stvaranje uslova za slobodno izjašnjavanje građana RS i čitave BiH o životnim pitanjima kakvo je i pitanje članstva u NATO. Uostalom “talačka kriza” traje i suviše dugo a ona je “nastavak ratnog stanja drugim putem”.

Da bi se vođstva i javnost Srbije, a i drugih zemalja Zapadnog Balkana, ohrabrili da osmisle svoje odgovore na velike izazove potrebno je da savladaju lekciju koja glasi: Održivost pojedinačnih država u procesu globalizacije, a time mora biti i EU, nije ključno određena brojnošću stanovništva, već sposobnošću prilagođavanja, a naročito specijalizacijom s ciljem da se, u uslovima globalizacija, stvori prostor („niša”) za prosperitet ovih država.

Za zemlje Zapadnog Balkana je od životne važnosti da pronađe svoju „nišu”, da se specijalizuju i pozicioniraju na onom prostoru na kojem mogu da potvrde svoje prednosti i da ostvare dobit. Samo tako se može umanjiti hendikep koji imaju relativno male države i tržišta u susretu sa jačim državama i ekonomijama, kao i sa moći multinacionalnih kompanija.



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.