Istina

Piše: Miloš Uskoković

Dva događaja su me, ne inspirisala, već obavezala, na ovu reakciju. Prvi je reakcija Srba iz Kosovske Mitrovice, a drugi reakcija SSP-a na pokušaj ubistva dečaka na Kosovu. Te dve reakcije su pravo ogledalo iskrenosti s jedne i licemerja s druge strane. Iskreni bunt Srba sa Kosova i licemerje reakcije najveće opozicione stranke u parlamentu. I ne skačite odmah da doviknete “Pa kakve to veze ima?”. Ako ne možete shvatiti da to jedino ima veze i da mi danas u Srbiji više nego išta imamo bitku istine i laži, iskrenosti i licemerja, realnosti i zabluda, onda vam nijedno pojašnjenje neće pomoći. Toliko je već odavno očigledno “kakve veze ima”, da je van pameti to i pitati i objašnjavati.

Srbi iz Kosovske Mitrovice su smogli snage da priznaju, prvo sebi, a onda i da nastupe javno i iskažu nezadovoljstvo ovim režimom, koji ih godinama obmanjuje, koristi i svesno gura u provaliju. Sve decenijske zablude, obmane, pa čak i potkupljivanja kojima su bili izloženi, razneli su se pred pucnjem u dečaka od 11 godina. Svi koji su ćutali pred predajom svih naših institucija sa Severa, koji su mirno podnosili nesnosne cirkuske predstave “vuka koji u cirkusu ne igra”, slušali kako je ZSO neki neverovatni cilj kom težimo, slavili pobede od 5:0, iako su znali da ničeg sem poraza nije bilo, koji su prešli i preko toga da se nakon ubistva Olivera Ivanovića aplaudiralo osumnjičenim za učešće u njegovom ubistvu, osvestili su se pred prostrelnom ranom u ramenu dečaka. Više nisu ni hteli, ni mogli da ćute.

I ako je nakon ove decenije u kojoj je pre svega ubijano dostojanstvo svih naših građana, ostalo u nama bar elementarnog integriteta, ovo je samo početak. I osvešćivanje i hrabrost Srba sa Kosova da se suprotstave morala bi biti obaveza i za sve građane Srbije. Da, svi su oduševljeni slikom koju su naša braća iz Mitrovice poslala u svet, ali još uvek ne vidim spremnost da i mi svi konačno priznamo, ono što vrlo dobro znamo. I ono o čemu većina deceniju ćuti i prihvata ušuškana u ugodnost kolektivne zablude.

Pucanj u dečake na Kosovu je godinama pre toga bio i pucanj u našu ekonomiju, medije, bezbednost, pravnu državu, pravdu. U zdrav razum. Sve je to isti pucanj. Ali te pucnje nismo izgleda dovoljno čuli. Slavili smo pobede zlatnog doba, otvaranja fabrika i puteva, aplaudirali vođama isto kao što smo slavili njihove velike pobede na Kosovu. Dok pravo lice te pobede nismo videli u krvi ove dece.

I da li smo se ikada zapitali kako je došlo do toga da slavimo poraze, da držimo poveze na očima, da je potrebno da se puca u decu da bismo priznali da vidimo sve vreme poraze? Da li smo se zapitali kako nam se desila ovakva vlast? A pravo pitanje je da li smo spremni da prihvatimo da odavno SNS ne bi bio na vlasti, ne da nije Vučića, već da nije Đilasa. A iznad svega da nije nas ovakvih koji smo prihvatali sve što nam se servira. Nas koji smo pristajali da nam sa TV ekrana objasne ko je lider opozicije, ko je izdajnik, ko je pravoverni, ko je prošlost, ko je budućnost.

Nismo hteli da vidimo ni da je upravo Đilas svih ovih godina “opozicioni osigurač” ove vlasti i Vučićeve kosovske politike od Briselskog sporazuma do danas. Svi se vrlo dobro sećamo da je Boris Tadić odbio predlog Angele Merkel da potpiše ono što je suštinski bio Briselski sporazum. I svi smo svedoci toga da je to jedan od ključnih razloga dolaska SNS-a na vlast.

Ali malo nas se zapitalo pa kako smo došli do toga da Đilas preuzme, samo godinu dana nakon izbora 2012, mesto predsednika DS-a, da bi odmah po stupanju na to mesto podržao potpisivanje Briselskog sporazuma. Sporazuma zbog kog je stranka koju je tada vodio izgubila vlast. I kako smo došli do toga da to bude lider “opozicije”? Pa kako smo mogli i pomisliti da bi režim mogao biti smenjen opozicijom kojoj je to lider.

Ne, nije Vučić kriv što je na vlasti. Krivi smo mi koji smo deceniju verovali da će ga smeniti onaj koji je organski deo njegovog održavanja na vlasti. Lično, naravno, nisam nikada bio među njima. Međutim, govorim u prvom licu množine, jer smo svi zajedno delili posledice ove sveopšte bezumnosti. I zato kažem kako smo “mi” dozvolili. “Mi” jer čak i pojedinci među nama koji su bili svesni svega ovoga očigledno nisu bili dovoljno glasni. Zato nema izgovora. Zato jesmo svi odgovorni. I zato biram da ni sada ne ćutim, dok se opet prstom upire u pogrešna skretanja.

Nakon poslednjih izbora, niko više ne može ni da se pravi da ne vidi da je od dolaska SNS-a na vlast Đilas njegov “opozicioni osigurač” za “smirivanje tenzija”. Od Briselskog sporazuma do poslednje tragikomične reakcije SSP-a na pokušaj ubistva dečaka na Kosovu u kojoj poziva na postovanje dogovora.

Kog tačno? ZSO? Vučićeve ZSO! ZSO sa nadležnostima nevladine organizacije koja je simbol “pobeda” od 5:0? Pa nije ni čudo što baš Đilasova stranka povodom pokušaja ubistva dečaka na Kosovu poziva na “ispunjenje dogovorenog”, bez ikakvog osvrta na činjenicu da je baš to “dogovoreno” i dovelo do toga da danas nema ni na Severu institucija Srbije koje bi štitile naše sunarodnike tamo. I da je baš taj Đilas, baš to “dogovoreno” podržao javno i zvanično od početka takvih dogovora.

I ne samo zato, tvrdim da će Vučić biti smenjen najdalje par meseci nakon što prvo budu “smenjeni” Đilas i njegovi vidljivi i prikriveni derivati. Kome to nije jasno, nema moralno pravo da se žali na ovaj režim. I zato tvrdim da danas nije kljućno pitanje u Srbiji Kosovo ili EU, Rusija ili Ukrajina, NATO ili neutralnost itd. već oligarhija ili politika (!), kako na vlasti i u opoziciji! Novac ili vrednosti! Naši životi ili njihovi lični interesi!

Dozvolili smo da se po prvi put u istoriji Srbije finansijskom moći kupuje politička moć. Prvi put u našoj istoriji! Kupovala se i lažima i ideologijama i ratovima i zabludama, jeste, svega je bilo, ali nikada do pojave Đilasa i SNS oligarhije nismo dozvolili novcem da nas kupuju i porobljavaju!

Dozvolili smo da nam o “partiji i bratiji” govore oni koji su se obogatili tokom vlasti, da bi se potom još više obogatili kao “opozicija” toj partiji i bratiji, Da nam o borbi protiv korupcije i životnom standardu građana govore oni koji bi da jednu oligarhiju, drugom zamene, da o životu Srba na Kosovu govore oni koji su podržali Briselski sporazum i koji su promenili retoriku čim su se dočepali ponovo skupštinskih klupa, da nas novcem i medijima ubede da smo nemoćni pred njima.

E, zato i jeste danas ključno pitanje u Srbiji – imamo li snage da budemo veći od toga?! Ili ćemo dozvoliti da procenat izbornog rezultata bude procenat finansijske moći kandidata. Ako to dozvolimo i dalje, bolje i ne zaslužujemo.

Korupcija je toliko pojela Srbiju da jedini kriterijum za političko liderstvo mora biti da je taj neko delio nedaće ovog naroda, a ne da se bogatio dok smo postajali jedna od najsiromašnijih nacija Evrope! Upravo zato što jedino takvo liderstvo može doneti stvarnu promenu, takvo liderstvo i jeste sistematski marginalizovano. Ali nije ni na Vučiću, ni na Đilasu da nam skida povez sa očiju. To ćemo ipak morati sami.

Kada ovo priznamo sebi, možemo da se prebrojavamo i krenemo ka oslobođenju!

Izražena mišljenja i stavovi predstavljaju mišljenja i stavove autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije ili donatora.