“Hodoćašće" na mesto zločina

Ja se izvinjavam što ću se nakratko morati da pozabavim jednom rečenicom nad kojom likuje moj uvaženi sagovornik, i na kojoj on gradi skoro celu svoju argumentaciju iz svoje prošle kolumne, kojom bi da završi debatu o prošlosti. Ali kad sagovornik celu svoju argumentaciju gradi na prošlosti, teško je to izbegavati. Obratite pažnju na moju rečenicu: “Nije sporno ko je gradio, nego ko je naslednik srednjovekovnih vladara koji su gradili na tuđoj zemlji”!

A sad obratite pažnju kako to citra moj uvaženi sagovornik: „Nije sporno ko je gradio manastire, ili crkve, bar ne većinu njih“, ali da su (srpski) „srednjovekovni vladari gradili na tuđoj zemlji“. On izbegava debatu o susšinskom pitanju, kome to zapravo pripada? Ko je (pravni) naslednik?

Ja sam postavio dva suštinska pitanja na koja moj uvaženi sagovornik  nije uopšte obratio pažnju,  a to su: „Ako nije sporno ko je gradio sve to kroz istoriju, voleo bih čuti od mog uvaženog sagovornika :

(1) koja prava proizlaze iz toga?

(2) Da li postoji pravni naslednik jednog srednjovekovnog vladara kojeg veliča jedna struja srpskog ekstremnog nacionalizma, pokusavajući da oživi neku ideju za novu državu u kojoj bi Srbija opet carovala?

Carevine, narodi, nacionalne države

Ali, Antonić izbegava debatu o teritorijama srednjovekovnog carstva, jer zna da je to problematično, jer na tim teritorijama danas su narodi Balkana izgradili svoje nacionalne države. On se zadrzava samo na emocionalnom terenu, na kojem se oseca sigurniji, svestan da debatuje pred “svojim” čitaocima,  igrajući se rečima, i pokušavajuci sve to da prebaci opet na drugi teren.

Antonić „odgovara“ pitanjem na moje pitanje: Zar je Kosovo za nemanjićku Srbiju „tuđa zemlja“? Onda, izvlači drugo, po njegovom ubeđenju ubitačno pitanje: “Zašto bi bilo ko središte svoje države smestio na „tuđu teritoriju“?

Naravno Antonić „zaboravlja“ da su „srpske“ carevine  “građene” na teritorijama, na kojima su pre njih, a i posle njih, postojale druge imperije ( rimska, vizantijska, osmanska). Nisu te teritorije poneli sa sobom kad su došli na Balkan. Na tim teritorijama, i tada i danas, manje-više žive isti  narodi.  Ali su te teritorije, nastankom nacionalnih država, dobile i svog „vlasnika“.

Pa kad uviđa da ni to nije dovoljno, on ruži moju logiku, čak je dovodeći u pitanje, predstavljajući  moje argumente kao “elementarne nelogičnosti nenaučne i izmišljene istoriografije”. Uz to, sve vreme, traži od mene da se ne bavim prošlošću, iako sve bazira baš na nekim pravima koje po njemu proizilaze iz prošlosti. Koja su to prava?

Naravno da su vladari koji su planirali da osvajaju celu Vizantiju, koja se raspadala, ove prostore videli možda kao jedino pogodno područje iz kojeg se moglo kontrolisati toliko carstvo, te uspeti održati vezu sa severom gde su uglavnom bili nastanjeni Srbi posle dolaska na Balkan. Tako se tadašnja srpska elita zapravo nastanila na ovim prostorima. Zato je stvorena ideologija o Kosovu kao o „srcu“ Srbije,  kao uslov  za  tadašnje osvajačke ambicije. A insistiranje na tome, danas, zapravo, po mom ubeđenju, predstavlja  pokušaj oživljavanja tih ambicija kod srpskih intelektualaca, ili ideologa. A to znači, kao po onoj “Ajmo Jovo, nanovo…”

Toliko o prošlosti. Odgovor na moje pitanje oko zaplene đačkih knjiga, namenjenim albanskim đacima u Zajednici albanskih opština  na jugu Srbije, neprimeren je jednom intelektualcu, koji u isto vreme traži nacionalnu Zajednicu na Kosovu, te da Srbi na Kosovu uče na knjigama štampanim u Beogradu. I on sve to bazira, na samo na svojim predrasudama da  knjige iz Beograda „pričaju“ pravu istoriju, a one sa Kosova falsifikuju istoriju.

Uz to, (samo) za mog sagovornika postoji još jedan “jak” argument, a to je da je Srbija država, a Kosovo, po njemu to nije. To bi u intelektualnim krugovima i u jednoj intelektualnoj raspravi, bar po njemu trebalo da bude krunski, čak i „carski“ argument! Naravno, samo kad bi bio argument. Naime, ma koliko puta  gospodin Antonić ponavljao da Kosovo nije država, da nema ni „D“ od drzave, to se može uzeti samo kao njegova tvrdnja, ili njegova želja, a nikako kao argument.

Moj stav po tom pitanju jeste da albanski đaci, bilo gde da žive, treba da uče jednu istoriju, što važi i za srpske, i da države treba da budu tolerantne u tom smislu, i da se dogovaraju oko evropskih principa u tom polju. Sve to treba rešiti na civilizacijski nacin.  Ali, načela ravnopravnosti, reciprociteta, u odnosima između dve zajednice su nezaobilazni.

Sa druge strane, mislim da države, treba da osnuju univerzitete na jeziku manjina, i da one finansiraju to. Takođe, treba ohrabriti, a ne zabraniti saradnju sa  univerzitetima iz „matičnih“ država! 

Kosovo: Država nacije, i država svojih državljana?

A sad vas molim da obratite paznju na to kako su ustavom definisane dve susedne drzžve: Kosovo, i Srbija.

Naime, "Republika Kosovo je država svojih državljana. Vlast Republike Kosovo se zasniva na poštovanju prava i sloboda svojih građana i svih lica unutar njenih granica"(čl.2 Ustava Republike Kosovo), dok je "Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive, zasnovana na vladavini prava i socijalnoj pravdi, načelima građanske demokratije, ljudskim i manjinskim pravima i slobodama i pripadnosti evropskim principima i vrednostima. (čl.1 Ustav Republike Srbije).

Ako je Srbija insistirala da Kosovo ne bude nacionalna država, što je i uspela da izdejstvuje, pomoću međunarodnih pregovarača, kako sad insistira da se osnuju zajednice na nacionalnoj osnovi? Ako je Albancima, Mađarima, Vlasima, Romima, itd, dovoljno da su u Srbiji samo “drugi građani”, zasto Srbima na Kosovu nije dovoljno da budu “ravnopravni državljani zajedničke države”? Pa da, moj uvaženi sagovornik ne voli reciprocitet!

Onda se otvaraju i druga pitanja, kao: ”Ako mogu Zajednice da budu nacionalne, zašto onda Kosovo ne može biti albansko”? Zašto ne može to biti kad Srbija može biti srpska? Tu se otvaraju mnoga pitanja, kojima se ruši ideja Kosova kao “države svojih državljana”, ili sve što je urađeno zadnjih 20-25 godina na Balkanu posredstvom međunarodne zajednice.

Sad, odgovor na vaše pitanje oko “hodočašća” u Đakovici:
 
Naime, jedan političar, lokalni, na Kosovu, u nekom svom umetničkom pokušaju, putovanje Srba u Đakovici maltene predstavlja kao “hodočašće”, te Đakovicu kao neko sveto mesto. Jakim emocijama, on zaboravlja da pominje razloge zasto su Đakovičani, nepoverljivi na svoje sugrađane.

Tako, u Đakovici danas imamo dve zajednice, ali jedna nedostaje. Ona, srpska zajednica, 1999. je pobegla zajedno sa srpskom vojskom i policijom zbog straha od osvete. Ni 16 godna posle, Đakovičani, Albanci, još nisu dobili natrag posmrtne ostatke svojih najdražih – civila, koje je srpska, policija, paramilitarci i vojska tokom rata pobila u znak odmazde. Ali dobijaju organizovane, politizovane, posete svojih sugrađana koje zbog sveopšte atmosfere i sećanja o zločinima pocinjenim nad njima za vreme rata,  osecaju kao provokaciju.

I sad imamo Srbe koji imaju svoje kuće u Đakovici, koji su rođeni tamo, sa kojima su odrasli, ali su Srbi pre rata uglavnom bili u službi srpske kolonijalne politike, tako da albanci i srbi uglavnom  nisu jedni drugima verovali. Tako, Srbi koji su iz straha pobegli i smešteni negde po Srbiji imaju neotuđivo pravo da se vrate u njihov grad, ali politika nije uspela da povrati poverenje među zajednicama, te umesto da se oni psihološki pripreme da se vraćaju u svoj zavičaj, da žive kao građani ravnopravni sa ostalima, njima srpska politika još održava nadu da oni mogu da im garantuju privilegije koje su pre rata imali, te da Albanci moraju da se pomire sa tim.

Pogrešnom retorikom, srpska politika pokušava da sve to predstavlja maltene kao “hodočašće”, da bi  iza velikih emocija i reči sakrila zločine za koje još niko nije odgovarao. Lično mislim da tek kad se srpsko društvo iskreno bude suočavalo sa zločincima u svojim redovima, kao što će to morati da rade i Albanci, onda će se vratiti poverenje među ljudima, i svi ce moći mirno da se vrate svojim kućama bez policjske pratnje. Ne samo Srbi u Đakovici, nego i Albanci na severu.

Sad, iako su, Đakovičani sve to doživeli kao provokaciju i reagovali kako su reagovali, ja lično mislim da nije u redu bacati kamenje na civile, naprotiv, kao što nije u redu ometati ljude da se vrate svojim kućama, ali nije u redu da politika te ljude koristi za pazare, jer na kraju krajeva, oni će tu živeti zajedno sa Albancima, a ne sa beogradskim političarima.

Jednostavno, moje je ubeđenje da politika treba da radi na obnovi poverenja, da se distanciraju od zločina, sa bilo koje strane, i da stvaraju atmosferu za povratak. Nikakav prkosan dolazak, vojskom, bilo čijom vojskom, mimo saradnje sa lokalnim stanovništvom ne može  biti uspešan, i to će samo povećati jaz izmedju dve zajednice. Zato Đakovica, i ne samo Đakovica, nije politički problem. Puno je ozbiljniji, problem. To je međuljudski odnos. Tu treba da rade intelektualci i ostali ljudi dobre volje. To ne smemo prepustiti samo političarima i senilnim akademicima koji buncaju o prošlosti. Evropa treba više da ulaže u zajedničke projekte na ovim prostorima, a manje da gubi vreme u političkom cenkanju oko prošlosti.

Moje sledece pitanje za vas glasi: Ako već postoji Islamska zajednica na Kosovu, te Katolička crkva, koji bi bili vaši argumenti protiv Pravoslavne zajednice na Kosovu, koja bi zapravo predstavljala sve pravoslavce, bez obzira na nacionalnu pripadnost , kao što je slučaj recimo sa Islamskom zajednicom?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.