Gračanica: Da kultura ne postane 'ono'

Piše: Isak Vorgučić

Ne tako davno na jednoj tribini sam čuo govor mog prijatelja o onome što, pre svega država, podržavajući primitivizam i neukus, pokušava da nam podvali kao kulturu. On je tim povodom objasnio da će od sada, umesto reči 'kultura', koristiti reč 'ono', pošto 'ovo' i nije kultura. Međutim, bez obzira na svoj nizak nivo danas, kultura je oduvek predstavljala kompleksnu disciplinu koja slojevito definiše čoveka kao biće a ljude kao narod.

Mi na Kosovu, naročito nakon 1999. godine smo izgleda rešili (iako se pravdamo da nas je na to primorala situacija) da nas kao ljude, umesto kulture, definiše količina bahatosti zbog novca od prodatih imanja, poltronski odnos prema političkim predstavnicima i neodgovornost prema poslu. Dobro, i ne samo to. Ima tu i ostalih opštih kategorija koje karakterišu i neke druge narode, kao što je mržnja prema uspešnima, saplitanje obrazovanih, prezir prema drugačijima. Sve to na drugim mestima i u drugim narodima nema tu vrstu značaja koji dobija na Kosovu i među kosovskim Srbima. Sreća je, pak, da to nisu karakteristike većine, ali u našim uslovima ne postoji država i sistem koji će sprečiti da taj, manji ali agresivniji deo naroda, nastavi da nameće svoje anti-vrednosti.

U međuvremenu, Beograd s pravom stavlja naglasak na kulturne antikvitete, na srpsko duhovno nasleđe, oličeno u srednjovekovnim crkvama i manastirima, pre svega u Metohiji. Ti biseri arhitekture i umetnosti toga vremena svakako zaslužuju pažnju i neprestanu institucionalnu brigu, jer su i na Uneskovoj listi zavedeni kao ugroženi. Najčešće ih u današnje vreme posmatramo kao simbole postojanja našeg naroda u tom periodu na ovom delu Balkanskog poluostrva, dok nam mnogo manje služe kao pokazatelj kako su Srbi toga vremena predano pratili savremene umetničke pravce i imali odgovorniji odnos prema svojim potomcima. Da su se tadašnji Srbi bavili samo onime što su im njihovi preci ostavili u nasleđe, mi bi danas bili uskraćeni za jednu Gračanicu ili Visoke Dečane. U tom kontekstu je razumevanje kulturnog nasleđa podjednako važno i podjednako teško kao i njegovo očuvanje, ako ne i važnije.

Razapeti između nezainteresovane Prištine i državnih službenika u Beogradu, koji ne razumeju vanpartijsko postojanje i delovanje, moderni srpski stvaraoci na Kosovu se nakon ’99. oslanjaju pretežno na vlastiti entuzijazam. Njihovi pokušaji kulturnog delovanja u srpskim sredinama zbog toga više liče na gerilsku borbu nekolicine protiv sistema koji nameće političke ili nacionalne zahteve; ali ne odmetnuti se od tih zahteva znači pretvoriti kulturu u 'ono'.

Najistaknutija ustanova koja danas uspeva u svojoj kulturnoj misiji, odolevajući uticajima na Kosovu, jeste Narodno pozorište Priština. Noseći ime grada iz kojeg je proterano, ovo pozorište već deceniju i po menja svoja privremena sedišta, i poput kulturne šok-bombe, s vremena na vreme razmrdava preostale Srbe po kosovskim i metohijskim selima i zaseocima. Predstave su igrane ponekad za jednog, ili desetak gledalaca, ne zato što publika neće da dođe, nego zato što je više nema. To je koncept koji je zadržan i danas, iako redovne repertoarske predstave u Domu kulture u Gračanici, njegovom današnjem sedištu, pune veliku salu sa tri stotine i više posetilaca.

Činjenica da su savremene postavke Narodnog poslanika, Govorne mane, i Razvojnog puta Bore Šnajdera vodeće predstave na repertoaru u Gračanici, svedoči da Prištinsko pozorište ostaje na liniji britke kritike narodnih predstavnika i njihove borbe za vlast. U skladu sa mogućnostima i uslovima u novom privremenom sedištu, pozorište se sve više okreće saradnji sa istaknutim domaćim rediteljima, Goranom Markovićem, Gorčinom Stojanovićem i Bobanom Skerlićem, te međunarodnim, Mauricijem Fareom, koji trenutni priprema premijeru Gogoljevog ‘Revizora'.

Mjuzikl Hotel Kosovo kojim je pozorište i otvorilo svoju scenu u Gračanici je pak tragična farsa koja zaokružuje životni put Srbina koji je pokušao da se vrati u rodno selo. “Povratnik u komadu ‘Hotel Kosovo’ se vraća u selo koje ne postoji, vraća se ženi koja ga ne poznaje, vraća se komšiji koji ga ne poznaje. Taj povratnik je izbrisan, reč je o izbrisanom čoveku. U globalnom smislu radi se o iščezavanju jedne ozbiljne i velike civilizacije kakva je srpska na Kosovu,” rekao je tom prilikom Todorović u izjavi agenciji Beta. Ova predstava je, po njegovim rečima, napravljena kao prvi kosovski mjuzikl upravo zbog toga što je tema toliko bolna i strašna da je morala da bude uzdignuta na nivo pesme, kako bi gledaoci preživeli tu bol. U ovom komadu, čiji scenario i režiju potpisuje direktor ovog pozorišta Nenad Todorović, a muzičke numere Bojan Stojčetović, nastupa više od trideset glumaca i studenata, kao i članova plesne grupe Street Dance iz Kosovske Mitrovice.

Međutim, oživljavanje pozorišne scene u Gračanici nije jedina aktivnost tamošnjeg Doma kulture. Poslednjih godina, od kako je za direktora ove institucije postavljen bivši dugogodišnji urednik Kim radija, novinar Živojin Rakočević, organizovano je da brojni umetnici, muzički izvođači, orkestri klasične, džez i rok muzike posete ovo centralnokosovsko mestašce. Dom je takođe organizator i domaćin mnogobrojnih javnih debata, pres konferencija, galerija, likovnih kolonija, radionica, tribina i prikaza književnih dela, a nekoliko filmskih premijera, među kojima i Ničije dete, Enklava i Montevideo, upriličeno je upravo u Gračanici. U zgradi Doma kulture svoje probe i nastupe redovno održava i folklorni ansambl Venac, a tu se mogu iznajmiti i mnogobrojne knjige prenete iz Narodne biblioteke u Prištini. Svakog leta, nizom kulturnih manifestacija u sklopu Vidovdanskih svečanosti, Gračanica tradicionalno obeležava ovaj praznik, dok je zimi domaćin festivala dokumentarnog filma Grafest. Ovog maja će po prvi put ugostiti i najveću smotru srpskih profesionalnih pozorišta, festival Joakim Vujić, a na leto se očekuje i premijera prvog srpskog dugometražnog igranog filma Sporazum, koji je u celini sniman južno od Ibra.

I šta je sad tu sa Gračanicom toliko posebno da se kulturom izdvaja od ostalih sredina i od jedinog kosovskog grada iz kojeg Srbi nisu masovno proterani, Kosovske Mitrovice? Po mom mišljenju nekoliko stvari. Deo prištinskih Srba, koji su se bavili kulturom u gradu, nakon proterivanja se nastanio u obližnjoj Gračanici. U nedostatku urbane sredine, ti ljudi ulagali su više napora i entuzijazma da održe postojeće, i razviju ustanove koje nedostaju. Lokalna kosovska samouprava, kojom u Gračanici već sedam godina rukovode Srbi, od početka je imala razumevanja za potrebe kulturnih projekata. Takođe, tamošnje srpske institucije se izgleda odgovornije odnose prema sredstvima za razvoj kulture koja dobijaju iz Beograda. Sasvim je moguće da su to neki od razloga što je Prištinsko pozorište napustilo svoje prvo privremeno sedište u Kosovskoj Mitrovici, koja za njega nije imala ni, prostor ni naročito interesovanje da ga trajnije udomi, i smestilo se u Gračanici, gde je srdačno prihvaćeno. Sa druge strane, deo proteranih Prištinaca koji se nastanio u Kosovskoj Mitrovici, radeći uglavnom kao profesori univerziteta, niti je imao volju da se kreativno suprotstavi generalnom nemaru Beograda prema svom gradu, niti, što je gore, to smatra problemom. Bez obzira što su građani Severne Mitrovice (navodno) izglasali svoju kosovsku opštinu, rad ove, na žalost nije vidljiv, pa ni na polju kulture. Od značajnijih kulturnih dešavanja, srpske institucije na severu pomažu dečiji festival Cvrkuti sa Ibra i Festival domaćeg filma u Leposaviću, dok se najznačajniji kulturni događaj godine, međunarodni North City Jazz and Blues Festival finansira od međunarodnih donatora, Privremenog organa lokalne samouprave (srpske opštine), sponzorstava i manjim delom srpskog Ministarstva kulture.

Ono što bih u vezi sa kulturom na Kosovu voleo da se desi jeste da u doglednoj budućnosti doživimo da srpska književnica ili književnik objavi delo koje će biti toliko značajno i univerzalno, da će poželeti da ga prevedu na nekoliko svetskih jezika; Ili pojavu savremenih muzičara čiji će tekstovi pesama i lepota izvođenja parati srca miliona publike, koji ne pripadaju samo našem narodu. Da ne slušamo večito žalopojke o propalom carstvu i izgubljenim prilikama, o proslavljanju poraza i svaljivanju krivice na izmišljene izdajnike.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.