Goraždevac i oluje koje traju

Svaka prokleta država na ovoj mučenoj Zemlji ima svoje oluje, nesreće, nevremena i nepogode.

I sve te nesreće i oluje narod preživi i vrati se životu, svojim domovima, poslu i navikama. Razaranja su ogromna, često sa velikim brojem izgubljenih života. Sve je to moguće dok je uzrok tome majka priroda, ali ne i kada je uzrok tome zlo koje hoda na dve noge.

Dvanaest je godina od ubistva dva dečaka i teškog ranjavanja još četiri njihova druga na reci Bistrici, dok su se baš na ovako topao dan kupali sa lepšom slikom o životu. Nekoliko rafala i mrak. Zbogom mladosti, nado, vero u bolje sutra i u dobre ljude. Zločinci (krivci), po ustaljenom pravilu, nikada nisu pronađeni. U savremenom dobu naprednih tehnologija nije se poseglo za raznim DNK analizama, makar i na samo 74 čaure pronađene na mestu zločina. Nisu uključene tajne službe sa svojim tajnim metodama. Ili je sve to urađeno, ali tajno?

Tajnosti na Kosovu i Metohiji barem ne manjka, uvek na nečiju radost i nečiju žalost. U raznim izveštajima se pominju nepoznati počinioci; dakle, nepoznati ljudi. Istina je da su to učinile nepoznate zveri i istina je da je poruka jasna. Drekavac nikada nije pronađen; samim tim, on i ne postoji, ali znamo da i dalje živi na ivici šume, dok meštani i dalje ne znaju kako izgleda, ni kada će se opet pojaviti.

Dok je takvo stanje, plaža na reci Bistrici je prazna. Tamno nebo nad Metohijom i danas nepomično stoji, svaljeno na prazne duše – goraždevačka oluja još uvek traje. I dalje se skrnave groblja, ispisuju se pretnje, koje se eufemistički mogu nazvati uvredljivim grafitima, ali su svejedno pretnje, puca se na kuće i automobile, ranjavaju se policajci. Evo živog drekavca na ivici šume, kako čuči i doziva oluju. Ako etnički ne počisti čitav region, eto mu makar sela.

Na stranu osude, zahtevi, protesti, obećanja, izveštaji…Toga je u ovih 12 godina bilo pregršt i toga nam ne manjka. Manjkaju nam dva mlada života. Manjka nam sigurnost, makar i u glavama, kako vole da nas ubeđuju da je Kosovo sigurno mesto, ali da se moramo tobože osloboditi straha iz glava; nešto mi se ipak čini da impuls do naše intelektualne radne sive mase stiže iz spoljašnje sredine. Manjka nam novorođenih beba, venčanja, povratnika, zasađenih i požnjevenih njiva, neuzurpirane zemlje, dobrih punih škola i ambara. Pregršt nam je sahrana, odlazaka, kombija, snage usmerene ka centralnoj Srbiji. Pregršt nam je pogašenih svetiljki i drekavca. Upalimo danas dve sveće u toj tami jer oluja traje i dalje.

Pre 20 godina veličina razmere zločina i katastrofe Oluje u severnom delu regiona se po broju raseljenih i ubijenih mogla porediti sa cunamijem u nekim pacifičkim ostrvskim državama. Hrvatska je tada iselila 7% svog stanovništva srpskog nacionalnog opredeljenja i time sebi napravi demokratsku – etnički skoro čistu državu. Oluju nije prouzrokovala HAARP-om. Udruženi vojno-policijski čin u kome je za par dana zbrisano i nasilno raseljeno oko 250 000 stanovnika i preko 2000 ubijeno (jer nestali bi se za ovih 20 godina tuge i očaja javili ma gde da su nestali), danas se slavi gde god živi hrvatski narod, a najviše tamo gde su nekada živeli Srbi. Te ljude više ne želi država Hrvatska, a simboličan povratak je samo dobrovoljna staza smrti – blagosti zemaljske da se umre i sahrani pored kostiju predaka. Organizovanog povratka nema; niti će ga biti sa ovako zadrobljenom srpskom političkom poparom.

Pre 16 godina, Oluja opet tera ne manje od 200.000 Srba iz sopstvene države. Sa Kosova se povlače vojska, policija, za njom se isteruje narod. Starosedeoci iz Metohije trpaju na traktore i prikolice šta mogu, a ostavljaju ono što im je vekovima bilo važno koliko i sam život – zemlju. Da se slučajno ne desi da se i vrate, tu je i martovski pogrom pet godina kasnije da dovrši što nije. On će srpskoj sivoj masi poslati kod za dešifrovanje – nemoj nekom da je palo na pamet da okrene na ovamo, već put pod noge, u Srbiju.

Sad smo poželjan procenat multietničnosti za demokratiju onog što se naziva tranzicijom regiona – 4%. Nema povratka na staro do omeđavanja večne zahvalnosti Kosova perjanicama neoliberalnog kapitalizma, velikih oslobodioca malih ugnjetenih naroda.

Da završim, još uvek živ i zdrav Bil Klinton ima svoj spomenik i bulevar u Prištini. Imaju ga i ubijeni Ivan Jovović  i Pantelija Dakić iz Goraždevca. Na taj spomenik su opet skoro pucali. Ponovo drekavac. Onaj s kraja šume koji doziva oluju, da počisti makar jedno selo, ako ne može iz prve region.

Nekada će i oluja stati. Mora. Danas čujem mnoge kako se teše dok gledaju rasprskavanje svetlosti na tuđim delovima neba – možda za 20 godina i mi budemo slavili; danas sveće, suta vatromet. U sebi se molim –  ni sveće, ni vatromet, već snop svetlosti ljudske duše i beskompromisno poštovanje svetosti ljudskog života!

Dok drobimo život, uvek ćemo da se sećamo oluja i nevinih života, mnogih prerano ugašenih. Teg sećanja nam nijedna oluja ne može podići i progutati. Ne mislim na vlast – ona je kao i svaka druga. Vlast sećanju po potrebi menja težinu. Oteža sećanje vlasti dok im treba politički poen i neki glas više za novi mandat i nova neispunjena obećanja. Njih će sigurno odneti neka oluja. Takvu  i priželjkujemo.

 

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.