GODINA ZA NAMA Srbi na KiM narod bez države: Jedna ih napušta, druga ih ne prihvata

PIŠE: Rada Trajković

Protekla 2015. bila je godina neizvesnosti i nespokojstva za Srbe na Kosovu i Metohiji (KiM), a čini mi se da nam 2016, čiju najavu obeležava otvaranje prvih poglavlja u pregovorima sa EU, predstavlja još veći izazov. I dok su mediji prepuni pozitivnih ocena o otvaranju poglavlja 32 i 35 u procesu pridruženja Srbije EU, srpska javnost nastavlja da ignoriše suštinu ove vesti: i laičkim čitanjem poglavlja 35 zaključuje se da je Srbiji tim poglavljem nametnuta promena Ustava.

Otvaranje poglavlja 35, pod uslovima Briselskog sporazuma – akt de facto promene Ustava Srbije

Neosporno je da se poglavljem 35 omogućava otvaranje ostalih, procesno-konkretnijih predpristupnih poglavlja u pregovorima sa EU. Ali neosporno je i to da će se o tim ostalim poglavljima pregovarati, dogovarati i da će se ona primenjivati u skladu sa uslovima ustoličenim poglavljem 35, koji postaje neka vrsta vodiča EU za promociju 'dobrosusedskih odnosa' sa KiM. Taj 'vodič' limitira teritorijalni domet svih budućih rešenja dogovorenih u predpristupnim pregovorima na prostoru Srbije – do Kosova. Zaključak se, stoga, sam nameće: otvaranje poglavlja 35, pod uslovima dogovorenim Briselskim sporazumom, akt je de facto promene Ustava Srbije. Tim aktom se lišavamo dela sopstvene teritorije, zvučno imenovanog u našoj Ustavnoj preambuli. Poništavanje Preambule o teritorijalnom integritetu Republike Srbije je, izgleda, već prihvaćeno od strane aktuelnog srpskog rukovodstva, a i primena njenog poništavanja je već započeta.

Da li će političke elite i pravni eksperti u Beogradu tu ustavnu promenu i prihvatiti, uzaludno je pitanje. Ako se ovaj proces neometano nastavi, naše elite se najverovatnije po ovom pitanju neće ni pitati. A naša legislatura moraće kad-tad da se prilagodi realnosti onoga što je potpisano, po svaku cenu, zaobilazeći opciju referendumskog izjašnjavanja o Ustavu.

Suprotno Đinđićevom savetu, današnja vlast u Beogradu traži ustupke za svoje građane nakon potpisivanja dogovora

Gde se mi Srbi sa KiM nalazimo u ovom procesu? Sećam se da mi je, jednom, u razgovoru o Kosovu, pokojni premijer Đinđić, kao dobar poznavalac diplomatskih navika međunarodne zajednice, savetovao što veću fleksibilnost i spremnost za kompromis o praktičnim pitanjima važnim za dnevni opstanak i funkcionisanje Srba na KiM. Savetovao mi je da iskoristim svaku šansu da formalizujem nesavršena, ali povoljna rešenja za Srbe na KiM, sve dok 'tih Srba' još uvek ima i sve dok su procesi pronalaženja rešenja još uvek u začetku. Ako se značajniji broj Srba na KiM pragmatičnim rešenjima odmah ne sačuva, savetovao je Đinđić, boriti se za njihov opstanak biće kasnije puno komplikovanije.

Ispravno je Đinđić ocenio da nas se međunarodna zajednica neće setiti jednom kada su pregovarana rešenja finalizovana, i iznova na nas neće trošiti svoje vreme. Drugim rečima, ako mi rešenja već tokom samih pregovora ne prilagodimo interesima svojih građana, nego se trudimo da interese svojih građana naknadno prilagođavamo postignutim rešenjima, onda je naše poimanje pregovora naopako postavljeno.

Nakon Brisela, međunarodna zajednica sve manje priča o pravima Srba na KiM

Upravo suprotno Đinđićevom savetu, današnja vlast u Beogradu traži ustupke za svoje građane nakon potpisivanja dogovora, što je u potpunoj suprotnosti principima diplomatskih pregovora. I baš kao što je Đinđić predskazao, nakon postignutog dogovora u Briselu, predstavnici međunarodne zajednice sve manje pričaju o pravima Srba na KiM. U intervjuima i izveštajima međunarodnih izvestilaca i diplomatskih predstavnika za KiM, mi se gotovo i ne spominjemo. Štaviše, zapostavljeno je pitanje statusa Srpske pravoslavne crkve na KiM, ali se zato kritikuje njena aktivnost u kampanji protiv ulaska Kosova u UNESCO. Čak i najveći adut srpske države u pregovorima o KiM, snaga naše kompaktne zajednice na Severu Kosova, neutralizovana je, a da ni tim Srbima na Severu nismo obezbedili nikakva specijalna prava i samoupravu. Narodski rečeno, džaba nas predstavnici EU tapšu po ramenu, ako glavnu nagradu na Kosovu i dalje dobija najbučniji i najnasilniji, a ne onaj koji pacifizirano i štreberski implementiraju sva dogovorena rešenja.

Srbi na KiM u ovom procesu ostaju potpuno nepripremljeni za predstojeće promene. Za razliku od institucionalnog vakuuma 1999-e, danas ne postoji mogućnost za samoorganizaciju i zajedničko delovanje Crkve i naroda na stabilizaciji naše zajednice. Danas, i od onih institucija koje smo 1999-e konstituisali, i uz kasniju pomoć srpske države izgradili, nastaju ruševine, a njihove zamene su još uvek nesagrađene. Još više zabrinjava sadržaj poglavlja 35, koji pokazuje da je strategija urušavanja paralelnih srpskih institucija dogovorena već potpisivanjem Briselskog sporazuma u 2013.

Da je ta strategija i efikasno primenjena, dnevno se potvrđuje i oseća na terenu. Ipak, potpuni je nonsens da se jedine funkcionalne institucije u službi Srba na KiM već izvesno vreme sistematski urušavaju, bez ozbiljnog rada na pronalaženju alternativnih rešenja. Srbi na KiM se ovakvom nebrigom uvode u anarhičnost i institucionalni haos.

Kosovske institucije nisu spremne za integraciju Srba, Srbi nemaju potencijal da integracijom sačuvaju nacionalni identitet

Neki će reći: “Pa Kosovo ima svoje institucije u koje i vi možete da se integrišete!” Ovaj naizgled logičan savet bira da ignoriše opasnost koja preti našoj zajednici od integracije u institucije koje za našu integraciju nisu spremne. Naša zajednica, čija je intelektualna elita desetkovana progonima i teškim uslovima života na KiM, ne poseduje potencijal da u integraciji 100.000 Srba u sistem dva miliona kosovskih Albanaca, sačuva svoj nacionalni identitet. A i da ne spominjemo da nas taj većinsko albanski sistem ne želi da prepozna kao Srbe, već samo kao identitetski-sterilisane članove manjinskih zajednica.

Štaviše, taj sistem, koji na papiru ima idealne evropske zakone, na svoje čelo neprestano dovodi tribalne lidere, koji najbolje funkcionišu van institucija. Ti lideri se i dalje okreću netransparentnim centrima moći, uvek kada im institucije vladavine prava postanu 'prezahtevne' i 'tesne' za njihove 'slobodarske' ideje, koje redovno idu na uštrb srpskih prava na KiM. Iluzorno je, stoga, govoriti da je za nas potrebno da se integrišemo u takav sistem bez jasnih garancija za našu bezbednost, održivost i građanska prava.

Ustav nepotpune države poštuje se poput najvišeg međunarodnog akta; sa druge strane, Ustav Srbije, međunarodno priznate države i punopravne članice UN-a,  razvodnjava se i relativizuje

Sva do sada predložena rešenja za zaštitu prava Srba nakon gašenja srpskih institucija na KiM, kreirana su u skladu sa kosovskim ustavom. To nam sugeriše da učesnice pregovora demonstriraju jasno poštovanje za jedan ustav: Ustav Kosova. Sa jedne strane se ustav jedne nepotpune države poštuje poput najvišeg međunarodnog akta, dok se sa druge strane, Ustav države Srbije, međunarodno priznate države i punopravne članice UN-a, redovno razvodnjava i relativizuje. Dok se rešenja za Srbe na KiM usklađuju sa kosovskim ustavom, njihova ustavnost po zakonodavstvu Srbije se čak i ne spominje, a kamoli debatuje. Da li nešto ne štima u ovoj slici?

Briselskim sporazumom ostavljena samo jedna mogućnost odnosa sa KiM – razgraničenje. Srbija dužna da se bori za ekonomski suverenitet srpske crkve i naroda na KiM

A dok se naša državnost suočava sa ovakvim izazovom, mi se zabavljamo 'reciklažom' davno prevaziđenih ideja. Jedna od tih ideja je ona o kiparskom modelu kao mogućem rešenju za ulazak Srbije i Kosova u EU, iako je primena tog modela onemogućena već 2003., kada je Srbija prihvatila da ka EU ide paralelnim kolosecima sa Kosovom. Takođe, i primena koncepta dve Nemačke, koji se iznova spominje, danas je nerealna, iako je taj koncept bio moguć u vreme bivšeg predsednika Tadića, dok Sever Kosova još uvek nije bio integrisan u kosovski sistem. Činjenica je da nam je potpisivanjem Briselskog sporazuma ostavljena samo jedna mogućnost odnosa sa KiM, a to je – razgraničenje. Samo što se istina o tom procesu razgraničenja još uvek ne saopštava javnosti.

U međuvremenu, Srpska pravoslavna crkva na KiM nastavlja da suočava sa dnevnim iseljavanjem vernika i da se bori sa kontinuiranim pokušajima otuđenja njene imovine na KiM. Naš narod na KiM, sa druge strane, i dalje je bez rešenja za svoju institucionalnu i ekonomsku samoodrživost. Ipak, Srbija je ta koja je dužna da se bori za projekat ekonomskog suvereniteta srpske crkve i naroda na KiM, koji jedino može da omogući naš opstanak.



Da se ovo gore spomenuto razgraničenje događa uporedo sa jakom ekonomskom investicijom srpske države za Srbe na KiM, ovaj proces ne bi bio izvor panike i klaustrofobije u našoj zajednici. Ovako, Srbi na KiM faktički postaju narod bez države: dok ih jedna napušta, druga ih ne prihvata.



Najveći dokaz tome je da Srbi sa KiM ostaju van regionalnog predstavljanja Kosova, i da ne učestvuju u značajnijim procesima političkog odlučivanja. Figuriramo samo u pokušajima da se neki naši neuki sunarodnici iskoriste kao etnička kvota za glasanje o nekim krucijalnim pitanjima na KiM, poput formiranja vojske. A srpsko učešće u tom glasanju se nikako ne sme dopustiti.

Srpska ambivalencija prema Kosovu i sama postala deo srpskog nacionalnog identiteta

Ja znam reći da je Kosovo čudna zemlja, koju ne smemo ni previše prisvajati, a ni jasno odbaciti. Jer, često mi se čini da Srbi prosto ne znaju šta sa Kosovom; dok im identitet nalaže lirski odnos sa kosovskom simbolikom, Srbi su često nespremni da 'pogledaju u oči' kosovskim realnostima. Ta srpska ambivalencija prema Kosovu gotovo da je i sama postala deo srpskog nacionalnog identiteta.

Ipak, i negiranje kosovskih realnosti, ali i negiranje srpske povezanosti sa KiM podjednako je pogubno i destabilizujuće: ako smo se i odlučili prepoznati kosovske realnosti, Kosova se ne smemo u potpunosti odreći, naročito ukoliko nismo spremni da se suočimo sa posledicama. Stoga, Srbija mora pronaći institucionalnu formu, nalik na tu srpsku ambivalentnost prema Kosovu – koja će Kosovo držati dovoljno daleko, ali ga i provući dovoljno blizu i kroz opstanak srpskog života na njemu sačuvati ga kao sastavni deo našeg nacionalnog bića.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.