Danas se navršava dvadeset godina od kako su novinari Ranko Perenić i Đuro Slavuj otišli na radni zadatak sa koga se nikada nisu vratili. Dve decenije njihove porodice, prijatelji i kolege znaju da su oni krenuli iz Orahovca ka manastiru Zočište da razgovaraju sa monasima tek oslobođenim iz zarobljeništva takozvane Oslobodilačke vojske Kosova. To je poslednja vest o njima.
„Ne mogu da verujem da 20 godina nema nikakve informacije, ništa. Ranko je taj dan otišao da radi, da zaradi za našu porodicu i nikada se nije vratio. Tužna sam, nesrećna, ali me još više od toga guši ta nebriga ljudi, nedostatak humanosti. Zar je moguće da ih se sete samo jednom godišnje? Nas sve ove godine niko od nadležnih nije zvao, nije pitao ni gde smo, ni kako smo, a onda smo čuli da je istraga zatvorena. To ne mogu da shvatim i tražim i ne odustajem od zahteva da se istraga ponovo otvori,“ kaže za UNS Rankova supruga, Snežana Perenić.
Predstavnici Udruženja novinara Srbije i njegovog ogranka Društva novinara Kosova i Metohije obići će danas mesto na putu Velika Hoča-Zočište, gde su Slavuj i Perenić poslednji put viđeni.
Na mestu otmice UNS i DNKiM postavili su obeležje na kom piše: „Ovde su 21. avgusta 1998. nestali novinari. Tražimo ih“, na srpskom i albanskom jeziku.
Obeležje nestalim novinarima do sada je rušeno šest puta, podseća UNS, a počinioci nikada nisu pronađeni.
Prošle godine, porodica Perenić je saznala da je EULEX, misija vladavine prava na Kosovu, zatvorila istragu još 2013. godine.
U obrazloženju bivši tužilac EULEX-a Maurico Salustro navodi i da su „na osnovu dostupnih informacija, 21. avgusta 1998. godine, žrtve otišle u Veliku Hoču kako bi izvršile radni zadatak. Na putu nazad presrela ih je naoružana grupa ljudi koji su nosili obeležje OVK, zapretila oružjem i odvela ih u nepoznatom pravcu“. Na kraju zaključak – istraga je zatvorena.
Udruženje novinara Srbije je više puta kontaktiralo misiju OEBS-a u Beogradu gde je Salustro sada zaposlen, zvanično upućujući zahtev za razgovor. Odgovor nikada nisu dobili.
S obzirom na to da ni tužioci istražitelji i policija nikada nisu saslušali porodicu i kolege Perenića i Slavuja, što je uobičajena procedura u svim istragama, logičan zaključak je, navodi UNS – da je nije ni bilo.
A ubrzo nakon što je UNS 2016. pokrenuo novu fazu istraživačkog rada u okviru Dosijea o kidnapovanim i ubijenim novinarima na Kosovu, čije sudbine i okolnosti otmice i nestanka, ubice i nalagodavci najstrašnijih zločina do danas nisu poznati – došli su do podataka za koje ovo udruženje smatra da mogu da budu putokaz za istragu.
UNS je saznao da je novinar Njujork Tajmsa, Majk O’Konor, nakon otmice, video vozilo u kome su Perenić i Slavuj kidnapovani.
„Igrom slučaja video sam izveštaj Vojske Jugoslavije o prisluškivanju OVK. U danu kada su kidnapovani Ranko Perenić i Đuro Slavuj, u tom izveštaju zabeleženo je: Dva paketa su donesena do Bele Crkve (naselje u Orahovcu). Odmah sam tamo poslao novinara Njujork Tajmsa Majka O’Konora. Kada se vratio pitao me je za serijski broj njihovog diktafona. Znao sam broj, jer sam ga lično kupio. Video je soni koji su Ranko i Đuro poneli na teren.
O’Konor je video i plavu Zastavu 128 i u njoj je bio diktafon. Pitao je komandante OVK gde su ljudi iz automobila, a oni su odgovorili da ne znaju ništa, da su sve tako zatekli,“ ispričao je za UNS Milivoje Miki Mihajlović, nekadašnji urednik Radio Prištine i rukovodilac Medija centra u Prištini, ključnog izvora informacija za sve medije 1998. i 1999. godine na Kosovu.
Šon Berns, šef američke diplomatske posmatračke misije, koji je te 1998. godine boravio na Kosovu, za UNS je kazao da je leta te godine, u regiji u kojoj su kidnapovani Perenić i Slavuj, najviše uticaja imao Fatmir Ljimaj, da se taj prostor preklapao sa uticajem OVK iz zone Paštrik koja je bila koncentrisana u Prizrenu, kao i da su do te lokacije dolazile i jedinice pod kontrolom Ramuša Haradinaja.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
