Dobiti u miru izgubljeno u ratu

Šta će se dešavati na Kosmetu posle parlamentarnih izbora 16. marta sa više izvesnosti mogli bi da predvidimo kada bi svi učesnici u igri moći priznali kolika je njihova – nemoć. A od njih takvo poštenje ne treba očekivati, jer svako od njih iz sve snage a protiv svake realnosti pokušava da dokaže kako je on taj od koga sve zavisi, iako svakoga dana život proizvede bar jedan vrišteći dokaz nemoći i Albanaca i Srba sa Kosmeta i međunarodne zajednice i Beograda i Rusije.

Haradinaj i Tači na slobodi su dokaz nemoći međunarodne zajednice, i teško je poverovati da će oni postati osuđenici novog suda za zločine koje je počinila albanska strana.

Oliver Ivanović u zatvoru u Prištini je dokaz nemoći i zvaničnog i nezvaničnog Beograda, baš kao što je to i nesposobnost da se Brezovica pretvori u turistički centar gde bi se dovodili pre svega skijaši iz Zapadne Evrope.

Dokaz nemoći albanske političke elite je činjenica da reč američkog ambasadora ima mnogo veću težinu od „hora“ albanskih političara iz vlasti i opozicije zajedno.

To što čak ni Vojislav Koštunica nije smeo da govori na skupu na kome je na beogradskom Trgu republike oko tri hiljade ljudi protestovalo protiv Briselskog sporazuma je mera nemoći kosmetskih Srba, baš kao i činjenica da nikoga ne plaši njihova pretnja da kolektivno mogu da napuste kolevku srpstva.

Na žalost kosmetskih Srba, pokazalo se da „majčica“ Rusija nema moći da njima pritekne u pomoć, ali ima volje da kosovski presedan koristi kao opravdanje za pokazivanje mišića u sopstvenom dvorištu (Nagorno- Karabah, Južna Osetija, Krim…), od čega Gračanica i Dečani nemaju nikakve koristi.

Ipak, svako od ovih aktera ima moći da nekome drugome napakosti, makar toliko koliko je potrebno da mu pljune pod prozor, ali neki imaju i znatno više, kao Amerika i EU, što će reći NATO, koji se kriju iza eufemizma međunarodna zajednica.

Ni NATO ne zna tačno šta NATO hoće sa Kosovom. Naravno da nikada zvanično neće reći da je taj komad zemlje oteo od Srbije kršeći međunarodno pravo i da, eto, sada hoće da joj ga vrati. Izvesno je da će hteti da ostane vladar na terenu u doglednoj budućnosti, koju će želeti da produži u večnost. Pošto puška nije dovoljna da bi se vladalo bilo kojim prostorom nastanjenim ljudima, izgleda da Amerikanci taj problem pokušavaju da reše sa drang nach West emiratskih šeika koji postaju „najveći prijatelji“ i Srba i Albanaca. Ne čudi me što kosmetski Srbi još nisu predstavili makar jedan projekat u koji šeici mogu da „sipaju“ svoj novac, ali me čudi kako ne vide da je za tu vrstu posla, država, pa makar bila napisana i velikim slovima DRŽAVA, sasvim nesposobna. Dakle, taj deo posla moraju da urade sami Srbi sa Kosmeta. Ili, za razliku od Aleksandra Vučića, još nisu shvatili da je pao Berlinski zid i to ne zbog nepoštovanja ljudskih prava, nego zato što država ne ume da proizvodi hleb i mleko, automobile i kompjutere.

Ako američki deo međunarodne zajednice hoće da opstane na Kosovu uz pomoć zajedničke (NATO) puške i arapskih para, njen evropski deo će to da čini obećanim prijemom u EU i Kosova i Albanije i Srbije i Crne Gore i Makedonije. Pre nego što dođe taj dan, i Beograd i kosmetski Srbi moraju da urade sve kako bi povećali sopstvenu moć na Kosmetu, pre svega ekonomsku, ali i političku, ulaskom u prištinski parlament. Jer, da se ne lažemo, kada se sve ove teritorije nađu u EU, nezvanično i neformalno biće stvorena Velika Albanija i tada će igra moći na Kosmetu biti znatno izmenjena u korist Albanaca.

Srbi sa Kosmeta pre svih ostalih moraju da budu svesni te budućnosti. Da bi u njoj bili moćni igrač, oni moraju da se oslobode naivne želje da se vrate u prošlost. Nemoguće. Možda baš i nisam siguran da su Srbi u miru gubili ono što su dobili u ratu, ali sam uveren da Srbi sa Kosmeta moraju da pokažu da mogu da u miru dobiju ono što su izgubili u ratu. Znam, nestvarno težak zadatak. Hteli ili ne hteli, njima je glavni saveznik u tom poslu Beograd – kakav god da jeste. Bez njega oni ne mogu ama baš ništa osim da uludo gube glavu. I moraće neprekidno da ga vuku za rukav i traže podršku od njega, koja će kao rezultat imati nova radna mesta u preduzećima koja nude proizvode i usluge potrebne ljudima, i koji Veliku Hoču i Leposavić pretvaraju u obavezne scene pozorišta iz Novog Sada, Beograda, Zaječara; Štrpce i Klokot u mesta u kojima će Valjarević, Pištalo, Stojiljković, Gatalica…čitati svoje nove knjige, Zvečan u mesto za premijere domaće filmske industrije…

Aleksandar Vučić će u „kosovskoj politici“ nastaviti tačno tamo gde su stali on i Ivica Dačić. Da je hteo da ide drugačijim putem, Vučića niko ne bi sprečio, kao što ga nije odvratila ni Platforma Tomislava Nikolića koju je izglasala Skupština Srbije.

Najviše bih voleo kada bi Vučić svoje dobre odnose sa stranim ambasadorima i državnicima kapitalizovao vraćanjem imovine Srbije njenim pravim vlasnicima. Za to će mu trebati užasno mnogo napora, a sa mnogo manje ubeđivanja mogao bi da uveri ovdašnje biznismene da će mnoge grehe okajati praveći jedan proizvodni pogon u svakoj opštini na Kosmetu sa srpskom većinom.

Verujem da Vučić neće propustiti priliku da sa ljudima u koje veruje učestvuje na prvim narednim izborima za kosovski parlament, što će mu otvoriti vrata da bude prvi političar iz Srbije koji će postati neophodan začin u prištinskoj političkoj kuhinji.

Od Vučićevog odnosa sa EU i Amerikom zavisi da li će, kada i u kakvom obliku da mu bude isporučen zahtev da Srbija prizna nezavisnost Kosova. Mislim da taj zahtev može da bude isporučen, kao što sada tvrde nemački političari da će biti jednoga dana, ali ne mislim i da je to neizbežna nužnost. Političari su dovoljno vešti da uz pomoć medija i crno proglase belim, što će reći da postoji i treća mogućnost – da se pronađe način da priznanje ne izgleda kao priznanje, dakle da belo bude crno.

Ali, ako se Vučić nađe pred zahtevom da prizna nezavisnost Kosova, šta će da bude njegov odgovor? On iza sebe ima iskustvo da njega, Tomislava Nikolića i Ivicu Dačića, njihovi birači nisu kaznili što su Briselskim sporazumom pogazili svoju predizbornu kosovsku politiku. Možda zbog ove činjenice zagrebački novinar Darko Hudelist, koji nas uverava da Vučića poznaje bolje od bilo kog beogradskog novinara, tvrdi da će on lako pristati da prizna nezavisnost Kosova. Naravno da Vučić tvrdi da Hudelist ima loše procene njegovog ponašanja.

Bez obzira da li će Vučiću biti isporučen zahtev da prizna nezavisnost Kosova ili neće, i bez obzira kakav će da bude njegov odgovor, i on i Srbi sa Kosova moraju da urade sve da srpska zajednica na Kosmetu bude ekonomski i kulturni šampion, da bude nosilac civilizacijskih promena i u svom i u albanskom dvorištu. Samo tako Srbi mogu da ostanu i opstanu na Kosmetu.

Dragan Bujošević

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.