Đorđe Vukadinović:Briselski sporazum godinu dana kasnije – (ne)uspeh koji raste

Stešnjena između aktuelne dnevnopolitičke farse na temu „neizvesnosti“ oko formiranja vlade i istinske drame koja potresa Ukrajinu i preti da zapali čitav svet, potpuno u senci pažnje srpske javnosti ostala je jedna koliko važna, toliko i kontroverzna godišnjica – godišnjica Briselskog sporazuma između Beograda i Prištine.

Tišina je bila rečita i indikativna. I možda upravo ona najbolje govori o prirodi ovog sporazuma koji je umnogome odredio ukupni tok srpske politike u poslednjih godinu dana, a da pri tome njegov sadržaj u medijima nikada nije čestito objavljen – a kamoli da je bio predmet ozbiljnog bavljenja stručne i šire javnosti.

I to je zaista kuriozum svoje vrste, na osnovu kojeg se (in)direktno može mnogo toga zaključiti i o karakteru, tj. sadržaju, samog sporazuma, kao i o karakteru, tj. prirodi vlasti koja ga je potpisala.

Nezavisno od toga šta ko o njemu misli. Bez obzira da li je u pitanju „sramna kapitulacija“ ili dokument koji nam je „otvorio vrata Evrope“ – a verovatno ima elemenata i jednog i drugog – apsolutno je skandalozno da taj dokument ne bude trajno dostupan, svakodnevno tematizovan i svestrano analizovan, a ne da se njegov sadržaj gura pod tepih ili čak direktno falsifikuje zarad prikupljanja jeftinih političkih poena.     

Tako je i ovaj put propuštena prilika za popravni. Tačnije, stvar je bila još gora. Na televizijama sa nacionalnom frekvencijom nije bilo ni jedne specijalne tematske emisije posvećene tom događaju i njegovoj godišnjici, gde bi se analiziralo ono što je Srbija konkretno žrtvovala, a šta, eventualno, dobila ovim sporazumom.

Na sam dan u novinama (Večernje novosti, Kurir) pojavilo se nekoliko dežurnih režimskih “samuraja“ (Vulin, Drecun, Anđelković…) zaduženih za širenje i održavanje kosovske magle, da objasni kako je sporazum „obezbedio opstanak države Srbije na KiM“, pružio zaštitu Srbima koji tamo žive i da je to bio „maksimum mogućeg“ u datim okolnostima“. A onda su svi, i mediji, i analitičari i političari, brže-bolje pobegli od te neprijatne teme i vratili se standardnoj, dnevnoj demagogiji i aferaštvu, što ispunjava apsolutno najveći deo našeg javnog političkog života.

Gde su sada svi oni medijski i politički hajkači koji su, milom i silom, terali Srbe sa severa KiM da izađu na kosovske lokalne izbore, a sve one – u Mitrovici ili Beogradu – koji su se tome protivili optuživali da „rade za Tačija“? Je li utvrđeno ko je razbio one biračke kutije pred kraj glasanja u Severnoj Mitrovici i tako beogradski režim spasao debakla i opasnosti da ne može da isporuči ono što je zapadnim diplomatama bilo obećano (uspeh izbora na severu, uz izlaznost od 30 odsto)? Šta bi sa parolama „Glasaj za srpsku (listu) da gradimo (Republiku) Srpsku“? Šta bi sa tabloidnom galamom kako se Tači „najviše plaši“ izlaska Srba na izbore, pa valjda oni treba da ga „nadmudre“ tako što će na kosovske izbore masovno izaći? Šta bi sa čuvenom „zajednicom srpskih opština“ kao najvećom tekovinom Briselskog sporazuma i zbog koje, navodno, treba progutati neke „žabe“ u vidu prištinskih simbola i institucija, a koja će biti formirana „odmah nakon kosovskih lokalnih izbora“, pa je, tobože, zato „od životne važnosti“ da izbori uspeju i da se nipošto ne odlažu?

Čak i neko ko je, poput pisca ovih redova, sve to aktivno pratio, pa čak bio i direktno prisutan dok su neke od pomenutih izjava davane, u međuvremenu je zaboravio veliki deo iz seta bezočnih neistina, gluposti i spinova kojima su nas na kosovske teme mesecima zatrpavali prošle godine. A kamoli da ih ne potisne i ne zaboravi srpska javnost koja je u međuvremenu bombardovana i dopingovana (bez)brojnim novim obećanjima, temama i aferama. 

Doduše, mora se priznati da se vlast pokazala izuzetno efikasnom u pacifikaciji i podeli preostalog srpskog življa na Kosmetu. Uspeli su da ih žestoko podele na one koji su protiv izbora i one koji, makar i nevoljno, taj izlazak prihvataju. Pa su onda podelili i te koji na izbore izlaze na one koji su za „državnu“ listu Beograda, i one („izdajnike“) koji hoće da glasaju za druge. A onda su, na kraju („slučaj Pantić“), podelili čak i te koji su bili za srpsku listu – ali protiv Vulina.

Konačno, podelili su se čak i sami protivnici Briselskog sporazuma. S tim da nije potpuno jasno da li je i ovde u pitanju bio politički inženjering vlasti, ili, pak, poslovična srpska nesloga koja od braće i saboraca očas pravi ljute protivnike i neprijatelje. U svakom slučaju, čini se da čak i „tvrdo bojkotaško jezgro“, oličeno u rukovodstvima srpskih opština na severu i „Skupštini A.P. Kosova i Metohije“, nije odolelo virusu podele koji se širio iz Beograda. Te su se tako, uoči srpskih parlamentarnih izbora, neki od njih našli na listi DSS-a (pošto prethodno nisu uspeli da stranačkom vrhu nametnu jedino logičnu i koliko-toliko spasonosnu opciju zajedničkog nastupa „patriotskog bloka“), drugi bili na listi Dveri, a treći se zalagali za bojkot izbora.

Iako nije bilo presudno, moguće da je i ova nesuglasica unutar srpskog „antibriselskog“ bloka na Kosmetu takođe donekle doprinela izvesnom tupljenju oštrice njihovog otpora. No, ključan je ipak bio brutalan politički pritisak iz Beograda, kao i zloupotreba materijalnih i bezbednosnih resursa u cilju slamanja aktivnog otpora protivnika sporazuma. Konačno, u tu svrhu upotrebljen je čak i Anketni odbor Skupštine Srbije koji je maja prošle godine (dakle, ne slučajno, baš u danima nakon Briselskog sporazuma) osnovan radi „utvrđivanja činjenica o trošenju sredstava budžeta Republike Srbije na KiM u periodu od 2000-te do 2012. godine“, i čiji je prilično tendenciozan sadržaj verovatno predstavljao dodatnu „batinu“ srpskih vlasti za pacifikaciju pojedinih neposlušnih srpskih lidera na severu KiM. A takođe poslužio i za dodatno spinovanje srpske javnosti u pravcu negativnog raspoloženja prema „onima tamo dole“ (što je već otpočelo serijalom „Patriotska pljačka“ na B92), koji se neprestano nešto bune i zakeraju, a ovamo „pokraše sve živo“ i „parazitiraju na grbači svih nas“.  

***

Da zaključimo, Briselski sporazum je bio „rodno mesto“ i tajna opstanka vlade Vučića i Dačića (a vrlo verovatno i uzrok njenog formiranja). Zbog tog potpisa je zvanični Beograd dobijao pozitivne izveštaje u Briselu i Vašingtonu, zbog toga je dobijen datum za početak pregovora sa EU i zbog toga je vlasti gledano kroz prste za neke „sitnice“ u medijskoj i pravosudnoj sferi. I možda baš zbog tog svog odsudnog značaja Briselski sporazum kao „stidno“ mesto novije srpske politike ostaje skriven od očiju, medijske pažnje i javne diskusije.

Njegovo potpisivanje jeste donekle „relaksiralo“ odnose Prištine i Beograda. Ali to je otprilike tačno u sličnoj meri kao kada bismo rekli da je kapitulacija i okupacija Kraljevine Jugoslavije u aprilu 1941. „značajno relaksirala napetost između Nemačke i Srbije“. Elem, odnosi su zaista donekle poboljšani, makar utoliko što su se ovih godinu dana iz Prištine manje često mogle čuti otvorene pretnje „Olujom“ na severu pokrajine. Ali nastavljeni su incidenti sa Srbima kao žrtvama, učestala su hapšenja na severu (najdrastičniji slučaj Olivera Ivanovića), a stigla je i konkretna najava stvaranja „kosovskih oružanih snaga“.

Istovremeno, od famozne „zajednice srpskih opština“ (o kojoj  govori 6 od ukupnih 15 tačaka Briselskog sporazuma) i dalje nema ništa, to jest, i dalje je mrtvo slovo na papiru, a to je bio doslovno jedini segment sporazuma koji se ticao obaveza Prištine i predstavljala kakvu-takvu koncesiju Beogradu. (Iako se i tu vodilo računa da njeno osnivanje bude u skladu sa kosovskim „ustavom i važećim zakonom“ i da ne narušava kosovski pravni poredak.) Preciznije rečeno, nije bila u pitanju nikakva koncesija, već više „smokvin list“ za koji je vlast u Beogradu, za nevolju, mogla da se hvata i sa njim maše, braneći se od optužbi da su, zapravo, potpisali „izdaju“ i kapitulaciju.

Sve ostalo, nije bilo čak ni taj smokvin list. „Jedinstvena kosovska policija“, „integrisanje pravosuđa u okvire kosovskog pravnog sistema“, lokalni izbori, sporazum o energetici i telekomunikacijama – sve je to bilo ultimativno ispostavljeno kao zahtev beogradskim „pregovaračima“ od strane Brisela i Prištine . I sve je ispunjeno, implementirano, „odrađeno“.

Konačno, pored svega pomenutog, ima još jedna ne toliko očigledna, ali veoma važna i veoma negativna posledica Briselskog sporazuma,  koja nema direktne veze sa Kosovom, ali ima veze sa stanjem i perspektivom demokratije u Srbiji. Naime, da bi nametnula sporazum Srbima na severu KiM (uključujući i izlazak na kosovske loklne izbore), i da bi sprečila negativne posledice po sopstveni rejting, vlast je zavela praktično totalnu kontrolu srpskog medijskog prostora, kako u Mitrovici, tako i u Beogradu, nametnula kao istinu najbezočnije spinovanje o stvarnom sadržaju i smislu Briselskog sporazuma i kriminalizovala svaki pokušaj da se o njemu kritički progovori. A u tom poduhvatu, ne samo da nije naišla na ozbiljnu kritiku, nego je čak imala prećutnu podršku određenih krugova na Zapadu koji su, razume se, bili više zainteresovani za bezbednu implementaciju sporazuma i još jedan korak više u zaokruživanju kosovske državnosti, nego do medijskih sloboda i demokratije u Srbiji.

***

Kosovo je u našoj istoriji bilo simbol za razne stvari. A najčešće sinonim za ponos, herojstvo, žrtvu, nadu i viteštvo. Od prošle godine, međutim, u svetlu Briselskog sporazuma i svega o čemu sam ovde govorio, plašim se da pomen Kosova kod mnogih počinje da izaziva stid, nelagodu i obaranje očiju. Ali, nažalost, najmanje kod onih koji bi taj stid i nelagodu najviše trebalo da osećaju.

Đorđe Vukadinović

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.