Dekalog – sineopsis izbora

(Tekst je izvorno napisan na srpskom i naša redakcija nije radila lekturu)

Izbori na Kosovu dolaze, u Srbiji su već završeni, a izborni slogani koji sadrže reč "promena" se ponavljaju iz godine u godinu, sa izbora na izbore. Razumljivo, ono što najviše treba i srpskom i kosovskom društvu su promene, jer ovo što sada imamo je bajato i bahato, nefunkcionalno, a ponekad i opasno.

1. Političke partije na Kosovu i u Srbiji, koje su bile deo Briselskog Sporazuma, ne mogu više da igraju na kartu ekstremnog nacionalizma. Taj "luksuz" su sada prepustile opozicionim partijama.

Thaçi je već pronašao najmanje jednu formulu koja će mu  nadoknaditi izgubljene "patriotske" glasove. Već drugi put u svojoj karijeri, samo par meseci pred izbore, povećava plate civilnom stafu – nastavnicima i penzionerime, i na taj način uspeva da dopre  do srca više od 800.000 glasača, računajući da preko njih može uticati i na glasove većine članova njihovih užih porodica. Ova formula se pokazala uspešnom na prethodnim izborima, koje je Thaçi dobio. Pre neki dan je učinio isto. Naredio je povećanje plata zaposlenima u državnoj administraciji. Međutim, to nije sve, njemu treba i malo patriotizma kako bi obezbedio minimum uslova da ne bude proglašen "izdajnikom" od strane opozicionih partija. Jednu malu, predizbornu dozu patriotizma je već obezbedio time što je požurio da Kosovske bezbednosne snage preobrazi u Armiju Kosova. Hteo je da glasači odmah vide njegov "patriotizam", a ne kada uslovi za tu transformaciju budu malo zreliji, što bi sigurno bilo i razumnije. Sigurno da u svom predizbornom arsenalu ima još neku "atrakciju" za glasače, no  to ćemo tek videti u narednim danima!

2. U očima međunarodne zajednice i umerenijih kosovskih glasača, Thaçi je već dobio kakvu takvu podršku za sporazum sa Dačićem. Uz sebe je imao i dobar deo opozicije za to. Ali, ne mislim da će Thaçi u aktuelnoj medijskoj kampanji smeti da Sporazum isturi kao glavno oružje, jer je jedan veliki deo civilnog društva i glasnije opozicije bio i jeste protiv ovakvog sporazuma. Mišljenje civilnog društva je da se na postizanje sporazuma išlo bez ikakve pripreme, bez tačne vizije šta se od njega traži, a šta očekuje, da su proces i dogovori, koji su se dešavali u Briselu, bili krajnje netransparentni, dok su neke opozicione partije mislile, i dalje misle, da nije bilo i da još uvek nema uslova za fer i normalne pregovore sa Srbijom. Ne mislim da Thaçi lično veruje u ovaj Sporazum, kao što ne verujem da bi ga on ikada sam pokrenuo. Nije on političar takve sorte – umeren, hrabar i vizionar. Ali on ume jako dobro da obezbedi sebi podršku onih koji će mu trebati da bi se što duže održao na vlasti: međunarodne zajednice, Amerikanaca i Evropljana, bez kojih još uvek mnogi procesi ne bi ni bili pokrenuti. Sa druge strane, Thaçi pokušava da svojoj stranci ukloni oreol stranke "komandanata" i veoma se trudi da je urbanizuje što pre. Podrškom Sporazumu, on jednostavno želi da umereni kosovski građani vide kao političara koji zna da igra i sofisticirane diplomatske igre, i da ga zbog toga ceo svet podržava!

3. Na Kosovu i u Srbiji se nastavlja sa populizmom političkih partija; pokušaj da se izgradi pozitivan rejting  kod glasača, preko nacionalističke retorike i javnog zauzimanja kako će baš oni biti ti koji će obezbediti bitan progres u procesu integracije u EZ. Izgleda da će još dugo da se igra na kartu populizma koji ima jednu bitnu karakteristiku: obećava se jak lider procesa, koji će znati da zemlju odvede tamo gde većina glasača želi. Za razliku od procesa koje civilno društvo promoviše, a to je izgradnja jakih demokratskih institucija, populisti obećavaju lidere, koje najčešće vide u svom liku i delu. 

4. Blago rečeno, izgleda jako čudno da dva ustava u konfliktu, dve potpuno polarizovane političke retorike, i dva suprotstavljena viđenja regionalne saradnje, pa i šire, mogu proizvesti izbalansirane stavove dveju vlada. Kako verovati Lady Ashton da Sporazum uspeva!  Koje je pravo lice vladinih lidera u Prištini i u Beogradu? Ono kada se obraćaju "svojima", ili kada se obraćaju "drugima", najčešće u Briselu, ili na večerama sa onima koji imaju veliki uticaj na našu, ne samo političku, već i razvojnu perspektivu. Čudno je takođe to što se isti sporazum, koji su potpisali premijeri obe zemlje, različito tumači i upotrebljava u različite svakodnevne političke svrhe. U najmanju ruku, tokom izbornih kampanja, preovladavaće argument da je ovaj sporazum daleko bolji za "nas" nego za "njih". A među "prijateljima" će verovatno nastaviti sa pričom da je ovo jedini put koji će Srbiji, odnosno Kosovu, obezbediti šansu da budu deo Evrope i uopšte način da opstanu u vremenima razvojnih kriza, koje su već tu.  

5. Ako bi bilo samo do političkih partija na vlasti i u Prištini i Beogradu i kada ne bi bilo opozicije koja stalno vreba da ulovi vlade na nepatriotski stav, možda bi ovaj sporazum i zaživeo. Ali, očigledno da vlade u Beogradu i u Prištini, ne umeju sa svojim opozicijama. Mogu i da razumem zašto Dačić ne zna, s obzirom na to da dolazi iz političke partije koja je oduvek želela neprikosnovenu vlast i ponašala se komunistički, dok se zaklinjala u pluralizam. Thaçi, sa druge strane, nije da se  dobro seća komunizma, pa sada kopira njih – njemu je komunizam ugrađen. Počeo je kao marksista-lenjinista!

6. Pogledajmo malo severni deo Mitrovice, koji je lakmus test za današnje srpske političare. Evidentno je da sve što su do sada rekli i uradili na severu Kosova, nisu stvarno i ozbiljno mislili. Ako jesu, kako mogu objasniti da severna Mitrovica danas ne liči ni na najnerazvijeniju srpsku kasabu – daleko je zaostalija od njih. A imali su 15 godina da nešto učine. Znači, nisu mislili ozbiljno kada su se zaklinjali da će Srbe "braniti" i obezbediti im dobru budućnost. Severni Srbi su očigledno sve karte bacili na Beograd, kome su slepo verovali. Tako su dosta zakasnili da stvore mogućnost da unutar sebe izgrade jedno jako civilno društvo i jake lokalne političke partije. Izgubili su mogućnost da izgrade jako građansko društvo, koje će biti sposobno da o svojim problemima, pa i političkim, javno raspravlja; da stvore jedan demokratski front, gde bi izložili najpovoljnije opcije za njihovu budućnost u Mitrovici i na severu zemlje uopšte. Moram priznati da jedan takav mandat civilnog društva nije lako izgraditi. Ali definitvno mislim da 15 godina posle, mora i treba biti izgrađen. Na jugu zemlje, nije da ovakve građanske institucije cvetaju, ali one su ipak žive, i sve su uticajnije na razvojne tokove zemlje. Tamo postoji jedno malo elitno civilno društvo koje uspeva da iz dana u dan sve jače pokazuje zube: da zaustavi naopake tokove privatizacije javnih institucija, primora Rektora UP da da ostavku, pobuni se za velike račune koje isporučuju javne kompanije, skandalizuje koruptivne afere itd. Znači, ipak se može!

7. Kosovski političari mogu naučiti dve stvari od srpskih izbora: da oni koji su stvarali istoriju ne moraju uvek i da pobede. Štaviše, mogu ostati i van parlamenta: Koštunica je napravio istoriju kada je uklonio Miloševića, ali to nije bilo dovoljno da sada dobije naklonost glasača; i drugo, da građani hoće akciju, u prvom redu u borbi protiv korupcije. Šta je drugo moglo, ako ne baš to – obezbediti Vučiću glasove birača za konačnu pobedu!

8. Teško se može očekivati da će kosovski parlamentarni izbori, juna ove godine, imati slične rezultate. Sigurno je da neće ova vlada biti ta koja će dobiti rat sa korupcijom, i takođe je sigurno da oni koji su stvarali istoriju, neće tako lako dozvoliti da iz nje izađu. To je razlika, iako u sasvim različitim kontekstima.

9. Oni koji su politički vidoviti, imaju posebnu cenu na Balkanu. Narod jako voli da zna šta će se sledeće desiti i veoma ceni one koji to "znaju". Naše čaršije su pune takvih vidovnjaka, koji su ponekad u političkim partijama, ponekad u civilnom društvu, a ponekad samo redovni gosti naših kafana. Čudno je da ima malo razlike u njihovoj retorici. Da li ona prelazi od političara preko civilnog društva do kafana, ili možda obratno, ne znam. Može biti oba. Svi van ove vertikale su elitni krugovi, kojih ima sve manje, ili koji se sve manje čuju?!

10.  Ako je suditi prema poslednjim lokalnim izborima održanim na Kosovu, može se zaključiti da ipak ima promena kod glasača. Oni pokazuju sve manje poštovanja za one koji im ne mogu obezbediti manje korupcije i više Evrope (pitanje viza). U Prištini (Shpend Ahmeti), a u Đakovici (Mimoza Kusari), ranije istaknuti lideri civilnog društva, dobili su izbore iako dolaze iz manjih partija. Njihova snaga je u tome što su mladi, energični i puni volje da se uhvate u koštac sa korupcijom i grade njihove opštine prema najmodernijim principima lokalne samouprave. Očigledno je da građani traže nove ljude unutar postojećih partija, koje još uvek nisu spremni da odbace stare lidere, onako kako je Koštunica odbačen u Srbiji.

"Sada, kada je zavesa pala, usred predstave, a režiser(i) se povukao(li), došlo je vreme za novu predstavu, i nove glumce".

Luan Shllaku

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.