Da li Zapadna Balkanija može da posluži kao prelazno rešenje?

Iako po naslovu možda izgleda tako, ja Vam, uvaženi kolega, neću odgovoriti pitanjem na pitanje. Bar ne ovaj put. Pokušaću da Vam dam svoje mišljenje o toj ideji, jer mi se čini da se najzad vraćamo na ono na čemu sam insistirao od početka naše debate. Cepidlačenje oko trećerazrednih pitanja, bez da smo još odlučili kojim ćemo putem dalje kao susedi i kakve ćemo odnose da gradimo među sobom – je, u najmanju ruku, neproduktivno.

Naime, ja sam od početka insistirao da bez kvalitativno novih odnosa između Albanaca i Srba u regionu, nema ni normalizacije odnosa između Kosova i Srbije. Srbi i Albanci mogu da shvate, ako žele, da nisu krivi za postupke svojih predaka, ali možemo da budemo krivi zbog naših odnosa i stanja u kojima, našoj deci, ostavljamo ove prostore. Ako ne možemo da menjamo prošlost, možemo da menjamo pogled na našu prošlost, a time i našu budućnost.

Dogovor kuću gradi, a naša zajednička kuća više ne može da bude ni Srbija, ni Jugoslavija, koje Albanci nisu nikad osećali kao svoje. Ako već ne možemo da se dogovorimo oko toga, ja se slažem da postoje druge, šire ideje i mogućnosti da Albanci i Srbi žive u miru, saradnji i međusobnom uvažavanju.

Jedna od njih bi, možda, mogla da bude i Vučićeva ideja koju naravno treba razgovorima i dogovorima dalje učiniti prihvatljivijom, bar kao prelazno rešenje koje bi omogućilo priznavanje novih granica koje bi odmah postale prohodne, to jest, formalne.

Ja Vam neću odgovoriti odmah, ni potvrdno, ni protivno u vezi sa Vučićevom idejom “Zapadne Balkanije” koja, usput rečeno, nije Vučićeva, jer je već 90-tih godina istu predložio Adem Demaći, kao rešenje za bivšu Jugoslaviju, koju su Slovenci, Hrvati, Albanci (ma ko pita Albance) hteli da pretvore u konfederaciju, a Srbi da je još jače stegnu armijom i partijom i da je, na kraju puta, pretvore u unitarnu državu.

Da je prihvaćena Demaćijeva Balkanija, verovatno bi stvari danas bile sasvim drugačije. Ali nije. Iskustvo prve Jugoslavije nije bilo dovoljno. Srbi su još hteli unitarnu državu, veliku Srbiju unutar Jugoslavije. Zbog toga su, po mom mišljenju, propale dve Jugoslavije, koje su počele idejom bratstva među slovenskim narodima, a završile krvavo. Naravno, u njima, mi koji nismo bili Sloveni, nismo ni pitani, nas su jednostavno “oslobodili” od Turaka i fašizma i, u naše ime, odlučili šta je najbolje za nas.

Zapravo, ja sam potpuno svestan da Vučić Zapadnu Balkaniju ne predlaže uzimajući u obzir interese drugih, već, prvenstveno, interese samih Srba. U prošlom veku, srpski ideolozi su uspevali sa takvim idejama. Naime, ideja ove priče jeste da su srpski ideolozi i politička klasa, u XX veku, dvaput imali integrativnu ideju, ideju Jugoslavije, za južne Slovene, i dvaput su uspeli da i ih uvuku u zajednicu. Kad nisu uspeli da drugu Jugoslaviju skroje po svojim merama, onda su krenuli sa idejom Velike Srbije, pokušavajući da je ostvare u jednom procesu razgraničenja sa slovenskom braćom, a onda se našli u krvavom sukobu sa njima.

Istorijske posledice te ideje, osim stotine hiljada poginulih, stotine hiljada porušenih, zapaljenih kuća – mogle su da se vide u onome što je ostalo od Velike Srbije koja je, zapravo, dvaput realizovana unutar obe Jugoslavije, ali bi se ona raspala uvek kad bi Srbi tražili da se nametnu kao autoritarni vladaoci.

Srbi su sada podeljeni u nekoliko država, s tim što je jedan veliki deo Srba ostao u Bosni i Hercegovini, a ono što je ostalo od Srbije, još je podložno procesu dalje dezintegracije (Vojvodina, Sandžak, Preševska dolina, Vlaško pitanje, a nije za potcenjivanje ni romsko pitanje, koje se, u Evropi, zbog svog integrativnog potencijala, sve više afirmiše).

Ja sam 2010. godine napisao članak pod naslovom “Da li se dezintegracija Srbije nastavlja“, koji sam započeo tvrdnjom da je Srbija ostala bez integrativne ideje i da to uopšte nije dobro za Srbe i njihove susede. Agresivno srbovanje, te zveckanje oružjem uvek je uspevalo da sve okrene protiv Srba, kao potvrda ideji da Srbima ne trebaju neprijatelji kad već oni sami ionako rade protiv sebe. Time, ne samo da uznemiravaju susede, nego i ostale narode koji žive u sadašnjoj Srbiji i koji, čim Srbi zveckaju oružjem, oni odmah vuku ka svojoj matici. Na žalost srpskih ekstremista, kad uzmemo u obzir statistike koje teško da dokazuju da Srbi u Srbiji čine većinu i u ovakvoj Srbiji, svaka druga ideja u ovim okolnostima, osim evropske, građanske, demokratske Srbije – samo podstiče njenu dalju dezintegraciju.

Ja mislim da je jedan političar kao Vučić, inače nekadašnji ekstremni nacionalista, prepoznao situaciju u kojoj se njegova zemlja našla i odlučio da, umesto cepidlačenja i svađa oko teritorija koje ionako ostaju bez stanovništva – proširi kolač, to jest, da ponudi novu integrativnu ideju, kad je već ideja Jugoslavije istrošena toliko da je kao takvu nisu hteli čak ni Crnogorci koji su se referendumom odlučili za svoju samostalnost.

Da li će takvu ideju da prihvate Albanija, Bosna, Crna Gora, Kosovo, Makedonija, ostaje da se vidi. Sama ideja, sada kad su sve ove zemlje već duboko u procesu integrisanja u EU i NATO,  ima smisla samo kao prelazno rešenje, koje bi Srbima omogućilo da budu zajedno, u jednoj široj zajednici, da nesmetano razvija privredne veze sa svojim susedima, da osigura slobodan protok ljudi, robe i ostalog kroz ovaj prostor.

Zemlja koja ima najviše interesa za to je svakako sama Srbija. Infrastruktura koju predlaže gospodin Vučić je neophodna za povezivanje Srba u regionu, na način na koji bi povezala sve srpske interese, a da to ne uznemiri susede. To je neophodna infrastruktura i za evro-atlantske integracije, pa je realno očekivati da ni ostali koji teže Evropi neće biti protiv.

Albancima koji su se međusobno povezali modernim auto-putevina, a planiraju i železnicu, više nije po svaku cenu važno da se infrastrukturom povežu sa Beogradom. Naravno, u svakom slučaju, u interesu je Albanije i Kosova da imaju intenzivnu ekonomsku saradnju sa Srbijom, da otvaraju puteve i za srpsku privredu. Naime, Srbija više ne mora vojskom da osvaja Albaniju, ni da beži “preko Albanije”, niti da smišlja vojne, ili političke krize kako bi Albanija bila što slabija, već će u njenom interesu biti da ona bude stabilna, razvijena i da zajedno nastupaju prema trećim tržištima.

Zato, po mom mišljenju, kao prelazno rešenje i kao dogovor, ona predstavlja dobru osnovu za nove odnose u regionu, te ubrzava i sam proces evro-atlantskih integracija na Balkanu, sa tim da se ne treba zanositi idejama da to može postati zamena za bivšu Jugoslaviju.

Na kraju, moje sledeće pitanje za Vas – da li mislite da je vreme da Srbija prestane sa ometanjem Kosova da se učlani u sve moguće međunarodne organizacije i da počne da pomože u tom pravcu, stvarajući preko potrebno poverenje i za nove odnose između Srba i Albanaca uopšte? Ili bi to moglo sve da počne jednim malim korakom, sličnim onom koji je učinio predsednik Kosova, kad se poklonio nad srpskim civilnim žrtvama na Kosovu? Možda bi srpska politika mogla sve to da započne jednim izvinjenjem i spomenikom na Dunavu?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.