Da li je moguća zlatna sredina između dve ekstremne opcije za Zajednicu opština sa srpskom većinom

Beljulj Bećaj (Belul Beqaj), rođen je u Prizrenu 1957, gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, magistrirao na Pravnom fakultetu Univerziteta u Prištini i doktorirao političke nauke na Univerzitetu “Kiril i Metodije“ u Makedoniji. Autor je stotine javnih i naučnih radova.

Piše: Beljulj Bećaj (Belul Beqaj)

Poštovani prijatelju, pozivam te (u meri koja zavisi od nas) da damo zajednički doprinos raskrinkavanju populističkih pretenzija vlasti u Srbiji i na Kosovu koje su došle do izražaja i oko pitanja Zajednice opština sa srpskom većinom (ZOSV) i koje, dolazile iz Beograda ili Prištine, najveću štetu nanose srpskoj zajednici na Kosovu i njenim odnosima sa albanskom većinom. Naravno, ne treba da čudi da politika koristi ZOSV za svoje vlastoljubive potrebe i najmanje vodi računa o tome kako izgraditi stabilnu koegzistenciju između građana različitih nacionalnosti.

ZOSV treba formirati, ali ne iz razloga koje navodi Beograd, koji i ovog puta kao bezbroj puta do sada prema Kosovu vodi politiku na bazi zloupotrebe stvarnih interesa srpske manjine. To je politika nepropuštanja ni jedne jedine šanse da se Albancima zabije prst u oko bez obzira što Albanci na to ne mogu da odgovore direktno, već preko svojih komšija Srba. Beograd nikako (ili neće) da shvati da do mirne i perspektivne budućnosti za Srbe na Kosovu može doći samo uz saradnju i uvažavanje Albanaca i normalizaciju odnosa sa njima. To će pomoći da se razvije svest kod većine na Kosovu da su oni sada ti koji su na mestu vozača i da moraju isto tako da vode računa, kako o albanskim, tako i srpskim putnicima.

Koji su to razlozi zasto Priština a ne Beograd treba da formira ZOSV?

Prvo, ZOSV ne bi bila ni potrebna da je većina Albanaca na Kosovu, posebno ratno i političko krilo zemlje, odmah posle zadnjeg rata ozbiljno shvatila to da je međunarodno vojna intervencija došla kao humanitarna reakcija na masovno i sistematsko kršenje ljudskih prava od strane srpskog režima na Kosovu prema većinskom delu Albanaca. Bio je to klasični aparthejd u srcu Evrope.

Nažalost, posle rata Privremena vlada nije radila na stvaranju neophodne klime međuetničkog poverenja, artikulaciji autentičnih interesa i većine i manjine, poštovanju nacionalnog identiteta kosovskih Srba koji su ostali na Kosovu jer nisu ničim učestvovali u masovnom progonu njihovih komšija Albanaca. Time su Srbi najdirektnije pokazali spremnost da budu deo nove političke realnosti. Nažalost, bili su tretirani više ili manje od strane Privremene vlade kao “tranzitna nacionalna ostavština”!

Sećam se da sam u svojstvu političkog savetnika premijera Privremene vlade imao priliku da čujem kako su visoki međunarodni predstavnici pokušavali da alarmiraju njihove domaće sagovornike da ne dođe do “etničkog čišćenja” jer ih međunarodna zajednica neće dozvoliti posle rata, kao što ih nije dozvolila pre i tokom rata.

U kozmetičkim korekcijama tadašnjeg premijera došlo je do novog političkog etniteta poznatog po imenu “Tačijevi Srbi”. Kao reagovanje iz Beograda lansirani su “Dačićevi” i “Vučićevi Srbi“. Posle Martovskih nemira 2004. koji su internacionalizovali srpsko pitanje, kao što je to sa albanskim pitanjem devedesetih godina učinila srpska represija, postalo je jasno da treba tražiti nove ideje za jedno savremeno i funkcionalno rešenje statusa srpske zajednice na Kosovu. I tako nam se rodila ZOSV.

ZOSV je odraz pogrešne i nerealne kosovske politike prema ovdašnjim Srbima koja se sistematski koristi za lični politički račun beogradskih vlastodržaca, kojima je po logici “što gore to bolje”, u suštini uvek mnogo značilo to da Albanci i Srbi nemaju dobre odnose, jer je to stvaralo ogroman prostor za infiltriranje Srbije na Kosovu i preobražaj tamošnjih Srba u produženu ruku Srbije.

Drugi argument, koji ide u prilog formiranja ZOSV, izbija iz ruku sve argumente onima na Kosovu koji se protive ovom projektu. To je međunarodna obaveza ratifikovana od strane kosovskog parlamenta. Nažalost, sve dosadašnje kosovske vlade su se odnosile sa nipodaštavanjem prema ovoj preuzetoj međunarodnoj obavezi. Mislim da je ovakav odnos ozbiljno oštetio suverenost i kosovske države. Jer ukoliko vlasti ne poštuje odluke svoje najviše suverene instance, zasto bi druge države poštovale kosovsku državu koja ne poštuje svoje ratifikovane sporazume?

Napokon, i to je treći argument, zašto je implementacija ZOSV neophodna nužnost – povezana je sa odlukom Ustavnog suda Kosova koji je otklonio sve elemente sporazuma koji su u koliziji sa kosovskim ustavom, ali formiranje ZOSV nije doveo u pitanje. Naprotiv, proglasio ga je ustavnom kategorijom.

Poštovani priatelju, mislim da ovi argumenti predstavljaju dovoljan razlog zašto ZOSV treba da bude neophodna nužnost. Ali ne na način Beograda, koji ovaj projekat smatra sjajnom šansom za permanentnu proizvodnju nestabilnosti i na kraju podelu Kosova i razgraničenje sa Albancima na Balkanu. Naravno, ni na način Prištine koja, ako baš mora, ZOSV vidi kao jednu nevladinu organizaciju.

Srednja varijanta ili zlatna sredine između ove dve opcije za ZOSV je političko rešenje koje garantuje autentičnu artikulaciju i zaštitu nacionalnog identiteta, realizaciju egzistencijalnih potreba, poštovanje ljudskih prava i prava nacionalne zajednice ovdašnjih Srba.

ZOSV je sjajna istorijska šansa za Albance da se pozabave brigama kosovskih Srba onako kako treba i izbace iz ruku Beograda njihovu anti-albansku instrumentalizaciju. To bi imalo ogroman uticaj na one napolju koji još nisu priznali Kosovo, jer će videti da ono ume da se brine za sve svoje građane, da je ono njihova najbolja kuća i da su pod krovom ove kuće svi ravnopravni.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.