Ovih dana mnogo je nepoznatih u vezi sa KiM. Mnogo se priča o francusko-nemačkom predlogu koji još uvek niko zvanično nije video, ali svejedno kruže nekakvi nacrti sumnjive verodostojnosti. O tzv. ZSO se pak prave nacrti i drže okrugli stolovi, ali od strane onih koji, barem formalno, o tome (još uvek) ne odlučuju – otud i ovakav naslov, s obzirom da će upravo nacrt koji je uradila nemačka Fondacija Fridrih Ebert biti obelodanjen 30. januara, a dan posle će se o ZSO diskutovati u organizaciji ambasade SAD u Prištini i ambasadora Hovenijera.
Zajedničko za obe nepoznate/teme je da ih Beograd (skoro pa bezuslovno) podržava, dok ih Priština odbija (ili u najmanju ruku uslovljava). U vezi sa takvim stavovima, može se primetiti da je, što se Beograda tiče, to dobar manevar pre svega lično za ponekog na vlasti, a za Srbe na KiM nikako, dok se za Prištinu trenutno ne može ništa reći, jer nije jasno do kada će takvo stanje trajati i kako će se završiti. Stoga, hteo bih da u ovom tekstu pišem ne o onome što se ne zna, već da istaknem ono što je sigurno.
Šta je sigurno
Za početak, sigurno je da je međunarodnom faktoru, ili bolje rečeno političkom/kolektivnom Zapadu, odnosno transatlantskoj zajednici, stalo da se u vezi KiM stvari pokrenu sa mrtve tačke. Shvatilo se da je još rano za sveobuhvatni sporazum, pa se oblikuje jedna prelazna faza, oličena u okvirnom sporazumu u koji francusko-nemački predlog treba da evoluira, i koji ima za cilj da neke stvari zacementira. Pre svega, treba da se zacementira stav Beograda prema KiM, da Beograd u potpunosti pasivizira i učini da se on odrekne svega čega još nije (a što je polje koje je posle napuštanja institucija iznenada prošireno). Dalje, KiM treba da se zacementiraju kao transatlantsko dvorišno igralište, čime bi se isključio makar i teoretski ruski maligni uticaj. U tom smislu francusko-nemački predlog zaista liči na sporazum dve Nemačke, ne samo u smislu odvajanja daljeg puta dva entiteta, već i u smislu zacrtavanja zapadnog puta najmanje jednog od njih, a možda i oba, uz potencijalno izolovanje onog koji se opredeli za put na istok.
Zanimljivo je da se odjednom, (kao) po komandi, uopšte više ne priča o zahtevu za povratak srpskih snaga po Rezoluciji 1244. Još je zanimljivije podsetiti se da je takvih zahteva bilo i ranije, još u vreme starog režima, leta 2000. godine, o čemu i dalje postoje tragovi na internetu.
Sigurno je i da se Beograd opredelio da propusti sve šanse, kako one koje je imao pre napuštanja institucija, tako i one koje je taj čin izneverene revolucije stvorio. Poslednji ekser u kovčeg KiM u sastavu Srbije će stoga biti povratak u institucije, koji se sada čini izvesnim, samo je pitanje vremena i tehnike kada će i kako do toga doći. Apsolutno je neobjašnjivo zašto se Beograd ne bavi temama od suštinskog značaja, poput personalne autonomije, imovine, povratka ili statusa SPC, i umesto toga forsira isključivo i samo tzv. ZSO. Svaka druga tema koja se ponegde – a pre svega u kontaktima sa Srbima sa KiM – stavlja u izgled je ništa drugo do šminka, drama i manipulacija, a sama ZSO je primer klanja vola za kilo mesa, koje čak ni ne jedu svi. Posebno je tužno svrstavanje ne samo vlasti, već i dobrog dela tzv. „opozicije“, za francusko-nemački plan koji niko nije video, kao signaliziranje Zapadu da su uz njega. Tu ima svega, samo nema nikakve reči o srpskom interesu.
Sigurno je i da će ta ZSO biti formirana pre ili kasnije, kako izaslanici Zapada kažu, sa ili bez Kurtija. Takođe, sigurno je i da je takva ZSO suštinski van okvira francusko-nemačkog predloga, jer je to zaista u neku ruku sporedno pitanje. Opet, pitanje je vremena i tehnike kako će do ZSO doći. Moguće je da će je samu formirati opštine kad se Srbi u njih vrate (čemu bi prethodila potvrda Prištine da prihvata ZSO u nekoj formi), ali ne isključujem i mogućnost da to pre njih urade i srpski predstavnici u Kurtijevoj vlasti, kao sledeći čin međusrpske političke borbe, odnosno finalni čin istiskivanja Srpske liste sa prištinske političke scene. Na kraju, bilo bi dosta bizarno, ali ne i nemoguće, da to urade albanski predstavnici koji sada formalno vladaju u četiri opštine na Severnom Kosovu, čime bi potpuno obesmislili ono „S“ u ZSO, i ostavili samo (ćirilično) „ЗО“, što se može pisati i kao „3:0“.
Šta je izvesno
Nezavisno od toga ko pobedi u toj borbi za vlast među Srbima na KiM, za Srbe neće biti razlike tj. u pitanju su nijanse crne boje. U najkraćem, ono što ih čeka može da se sažme na sledeći način:
- Povratak u institucije će otvoriti prostor za selektivnost, diskreciju i diskriminaciju od strane Prištine, sve pod izgovorom „saradnje sa neprijateljem“, što će bez sumnje da vodi u dalje iseljavanje;
- Prištinski propisi će da se sprovode na Severnom Kosovu u potpunosti i bez izuzetka. Svaka aktivnost može biti proglašena „neprijateljskom“, te da bude predmet pojačanog „sprovođenja zakona“ i „vladavine prava“. Takav teror će takođe da vodi u dalje iseljavanje;
- Utvrđenja prištinske policije na severu postaju trajna, čime se dalje razbija fizičko jedinstvo severnih opština, sa ciljem da se policijski punktovi ne mogu zaobići kad se krene od jedne do druge;
- Školstvo i zdravstvo će da profunkcionišu u prištinskom sistemu. Priština nema kapaciteta ni volje da se direktno bavi time, pa će to prepustiti Srbima preko ZSO, ali će svakako imati konačnu reč, tako da će biti pitanje vremena kada će i tu nastati problemi – zbog (od strane Prištine) nelicenciranih lekova, problematičnih istorijskih stavova u udžbenicima itd.
- Suštinska pitanja poput imovinskih prava i povratka će jednostavno da odumru, ne samo fizički (zaparložena i uzurpirana imanja), nego i pravno;
- ZSO postaje isključivi politički plen, i politička aktivnost Srba na KiM se svodi na to ko će u toj borbi da pobedi. Na račun ZSO se ukidaju prava Srba u prištinskom parlamentu, odnosno dolazi do potpune i konačne demontaže režima uspostavljenog Ahtisarijevim planom;
- Integracija s Albanijom napreduje, čemu regionalni integrativni procesi samo pogoduju
Konačno, galopirajući porast napada na Srbe će postati nova normalnost, a sve pretnje Beograda će se pokazati kao jalove.
Pre 10 godina, na KiM je u srpskom pravnom sistemu funkcionisalo gotovo sve od institucija, u meri u kojoj je to faktički bilo moguće. Za 10 godina, na KiM više neće biti nijedne srpske institucije sistema, niti će bilo šta od tih institucija biti više faktički moguće bez drastičnih promena, po obimu uporedivih jedino sa onima od 1912. godine. Isto važi i za resurse koje trenutno koliko-toliko drže Srbi, poput Trepče ili Gazivoda – njih će u potpunosti, i formalno i suštinski, preuzeti Priština, odnosno Albanci. Šara je tako već predmet albanske integracije, što je u našoj javnosti prošlo gotovo nezapaženo.
Kako bi se ovaj crni bilans zaokružio, ostaje da se sačeka popis u prištinskom sistemu, ako ga bude i ako se bude sprovodio na Severnom Kosovu, kako bi mogla da se da malo utemeljenija prognoza koliko Srba će ostati na KiM, ali je svakako i bez toga moguće da se zaključi da će se iseljavanje Srba nastaviti i ubrzati. S druge strane, Albanci će svoj povratak sigurno nastaviti da stimulišu, kako bi izmenili demografsku sliku napuštenog Severnog Kosova. Kao u mračna doba, na KiM će ostati samo nešto malo Srba i SPC.
O uzroku i o posledicama
Savestan čovek ne može a da se ne zapita kako je došlo do ovoga? Iskren čovek ne može a da ne odgovori – zatvaranjem u okvire briselskog procesa, koji je bar deset godina jedina konstanta Beograda kada je u pitanju kosovska politika, i čija je suština gašenje suvereniteta Beograda na KiM. Svi drugi elementi beogradske kosovske politike su samo fasada, od novčane pomoći do besmislenih otpriznavanja.
Međutim, briselski proces sam po sebi nije konstantan. Zapravo, iz ove perspektive, čini se da je napuštanje institucija iskorišćeno da se promeni suština briselskog procesa, dok je forma ostala ista. U njega su na velika vrata ušle SAD, na sto se vratio modifikovani/mutirani model dve Nemačke, a na putu do sveobuhvatnog sporazuma (a samim tim i priznanja) se umetnuo okvirni, u kom izgleda da priznanja nema, ali isto tako nema ni Beograda na KiM (što samo potvrđuje besmislenost otpriznavanja). Prihvatanjem svega toga, Beograd će prihvatiti i da su na KiM za Srbe rezervisana manjinska prava u Ahtisari minus formatu. Priština će pak da dobije veći međunarodni legitimitet i subjektivitet, kad već ne može direktno priznanje, i onaj ko to u Prištini prihvati, taj će i da potpiše okvirni sporazum, opet je samo pitanje kada.
Na delu je, bez sumnje, nova dinamika transatlantskih odnosa, koja se očitava na gotovo svim neuralgičnim tačkama Evroazije (recimo u Ukrajini ili na Kavkazu), uz jednu bitnu razliku – kičma te dinamike je NATO, što KiM čine posebno bitnim. Ono je ponovo egzemplar kao i 1999, samo u novom međunarodnom kontekstu. Tada su KiM oteti da bi se pokazalo ko je globalno glavni, a sada se oteto u potpunosti legalizuje i legitimizuje da bi se znalo ko je na čijoj strani. Ovo objašnjava i relativnu blagost prema Kurtiju, koja se delimično zasniva i na njegovom signaliziranju borbe protiv „malih Rusa na Balkanu“. NATO je kičma jer EU nije uspela ni na KiM ni u Ukrajini, a to istini za volju nije ni mogla, u skladu sa onom „keep the Russians out, Americans in and the Germans down“. Time se pokazuje da EU ne može da vodi samostalnu politiku, te da ta kičma ne može da nosi Evropu sa Rusijom, niti Srbiju sa KiM.
Kad već spominjem Kavkaz, želeo bih da se osvrnem i na brojne paralele između situacije na KiM i u Nagorno-Karabahu – pre svega, Srbe na KiM čeka ista tužna sudbina kao i Jermene tamo posle rata 2020. godine, a otprilike isto je i brojno stanje jednog i drugog naroda. Politički okvir za nalaženje posleratnog rešenja, odnosno postizanje sporazuma, je takođe isti – zajednička akcija EU i SAD – kao i racio te akcije – suzbijanje Rusije. Konačno, i na Lačinskom koridoru postoje blokade kao katalizator krize, što samo pokazuje da su arhitekte obe krize vešto iskoristile barikade na Severnom Kosovu kao autentični izraz srpskog bunta.
Izražena mišljenja i stavovi predstavljaju mišljenja i stavove autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije ili donatora.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
