Čemu eskalacija nerazumevanja?

Fadilj Ljepaja i ja na portalu Kossev nastavljamo da razgovaramo o Kosovu.

Kao profesor univerziteta naučio sam da budem strpljiv sa studentima, uglavnom prve godine, koji često još nisu u stanju da misle i diskutuju držeći se elementarnih akademskih pravila – da svoje stavove potkrepljuju argumentima (činjenicama i izvorima), da ne izvrću sagovornikove reči, da ne diskvalifikuju drugačije mišljenje, da ne diskredituju oponenta, da ne vređaju sagovornika, da ne praktikuju ruganje, ironiju, sarkazam na račun učesnika u dijalogu itd.

Znam da u javnom postoru, a pogotovo u političkim diskusijama, ne možemo očekivati preteranu akademsku korektnost, ali ipak sam se nadao da ćemo kolega Ljepaja i ja, zbog važnosti srpsko-albanskog dijaloga za budućnost Kosova, kao i zbog opterećenosti negativnim nasleđem iz prošlosti, voditi mnogo pažljiviji, argumentovaniji, iznijansiraniji i civilizovaniji dijalog.

Nažalost, prošla kolumna kolege Ljepaja pokazala je, nekako ponovo, odsustvo mnogog od elementarnih standarda korektne diskusije. Kolega Ljepaja je izvrtao moje reči, naširoko raspravljao o onome što uopšte nisam rekao, izbegavao da se izjasni o suštinski važnim pitanjima, olako plasirao nepotkrepljene optužbe, diskvalifikovao sagovornika, vređao i rugao se…

Razumem jezičku barijeru i cenim napor kolege Ljepaja da vodimo ovu diskusiju na srpskom jeziku. Ali, nepoznavanje finesa jezika mislim da samo donekle može biti objašnjenje ili opravdanje za način na koji kolega Ljepaja diskutuje.

U prethodnoj kolumni već sam zamolio svog uvaženog sagovornika da mi ne pripisuje ono što nisam rekao – što je tipična zamena teza, posle koje vi raspravljate sa izmišljenim stavovima sagovornika. Dakle, skrenuo sam pažnju da nikada i nigde nisam napisao, niti sam pomislio da napišem, da „albanska deca u Preševskoj Dolini (…) treba da uče (…) o dobrim srednjovekovnim srpskim carevima i srednjovekovnim carevinama, kako su one bile pravedne, i kako je život u njima bio toliko idiličan, da ih vredi obnoviti i danas…“. To je nekorektno, rekao sam, i bilo bi isto – pa sam naveo primer – kao kada bih ja tvrdio da Ljepaja traži „da srpska deca na Kosovu uče kako su Srbi genocidna nacija koja je u 12. veku okupirala Kosovo”, pa da onda i sam krenem da naširoko raspravljam o tezi koju sam jednostavno izmislio i učitao svom sagovorniku. Naravno da meni to nije padalo na pamet da uradim, i zato sam svoju prethodnu kolumnu nastavio raspravom o onome što je kolega Ljepaja stvarno rekao.

Međutim, moj sagovornik je nastavio da radi upravo ono u vezi s čim sam ga opomenuo. On moj didaktički (dakle fiktivni) primer uzima kao nešto što je stvarno, pa se do polovine svoje kolumne svađa i objašnjava s tim iskazom. Teško mi je da razumem tu vrstu erističke nekorektnosti koja se sastoji u tome da fiktivno-egzemplarne iskaze proglasite za indikativne, tako da kad vam oponent kaže: „Ali, šta biste Vi uradili da i ja sad počnem Vas da kradem?”, vi onda uzviknete: „A priznaješ da me kradeš, sram te bilo!”

Tako me je kolega Ljepaja, posle tog erističkog trika, savim (o)lako počastio optužbama da Antonić „priča bajke i svoje snove i da to sve naziva naukom”, da „to što se gospodin ne slaže, ne predstavlja ništa više od njegovog, ideološki i nacionalistički obojenog stava”, da je reč o „negiranju činjenica, vici i propagandnom mašinerijom fabrikovanim optužbama”, da ako je Antonić „grlatiji u svojoj priči o nekom posleratnom genocidu, jedne 'nepostojeće' države (misli se na odnos tzv. Republike Kosovo prema tamošnjim Srbima, posle 1999. – napomena S. A.), to ne znači da će uspeti”, „teško da će koje albansko dete učiti o caru Dušanu ili o vašim bajkama kako su Srbi uspeli da ceo Balkan mačem i ognjem nateraju da priča srpski. Pa nisu uspeli moj uvaženi kolega. Kad nisu oni, treba i vi da se manete toga“ i još koješta…

Ne znam stvarno čime sam, i pored sve delikatnosti, razumevanja i strpljenja za svog albanskog sagovornika, zaslužio provalu proizvoljnih, ničim potkrepljenih optužbi, pa i uvreda, na svoj račun („grlat u svojoj priči”, „viče”, „priča bajke i svoje snove i to sve naziva naukom”, itd.)? Tužan sam zbog toga i pitam se zašto je naša komunikacija pošla u tom smeru? Da li zbog manjka argumenata mog sagovornika? Ili sam i sam nečim doprineo eskalaciji njegovih negativnih emocija? Možda time što sam se zapitao kako moj uvaženi kolega može tvrditi da na „građanskom Kosovu” ne smeju postojati etničke institucije (ZSO), a u isto vreme opravdavati etnički motivisano nasilje nad Srbima u Đakovici?

No, ja ću i dalje da budem strpljiv, pokušavajući da objasnim svom uvaženom sagovorniku da se u istinskom dijalogu ne može nešto tek tako kvalifikovati, a ne dati baš nikakvo potkrepljenje za tu kvalifikaciju. Dakle, ne možete me pitati, uvaženi kolega Ljepaja, „Kako vidite farsu od suđenja vojnicima OVK u Nišu zbog napada na srpsku policiju i vojsku?”, a da ne objasnite zašto uopšte mislite da je to bila „farsa”.

Vidite, kada sam Vas nedavno pitao šta mislite o suđenju Oliveru Ivanoviću, ne samo da nisam upotrebio kvalifikative koje Vi upotrebljavate („farsa”), već sam posvetio četiri pasusa obrazloženju pitanja, citirajući u vezi s tim i mišljenje Džeralda Galučija (Gerard M. Gallucci), bivšeg predstavnika UN na Kosovu i Metohiji, o procesu Ivanoviću. Ne bih da bilo kome držim lekcije, ali verujem da je to način argumentovanog vođenja dijaloga i poštovanja sagovornika. Dakle, kada moj uvaženi sagovornik obrazloži zašto misli da je suđenje u Nišu bila „farsa”, vrlo rado ću i sam prokomentarisati to suđenje.

I najzad, u vezi sa ironičnim i provokativnim pitanjem – da li, posle ovog, slede i „suđenja NATO-avijatičarima koji su bombardovali Srbiju da bi sprečili njene zločine nad civilnim stanovništvom na Kosovu?”, sve što mogu da kažem jeste da je žalosno što kolega Ljepaja, izgleda, opravdava NATO-metodu navodnog spasavanja civilnog stanovništva na Kosovu bombardovanjem civilnog stanovništva u Nišu, Aleksincu, Grdeličkoj klisuri, Varvarinu…

Takođe, moram da iskažem i svoje uverenje da bi u jednom istinski pravednom svetu, koji je uz to odan i miru, onom avijatičaru koji je bacio bombe na nišku pijacu ili pak onom koji je raketirao voz u Grdeličkoj klisuri, svakako trebalo da bude suđeno. Kao što bi moralo biti suđeno svima onima koji su činili zločine nad civilnim stanovništvom na Kosovu, bez obzira kom narodu da pripadaju žrtve ili počinioci.

U Srbiji je više desetina pripadnika srpskih oružanih formacija osuđeno. Da li je na Kosovu, zbog zločina nad srpskim civilima, pravosnažnu presudu dobio ijedan „učekaovac“, uvaženi kolega Ljepaja?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.