"Budimo realni…"

Moj sagovornik je veoma ozbiljan čovek i veoma uporan u svom nastojanju da debatu drži na terenu koji je on uvideo kao jedini pogodan, u kojem on može čak da pretenduje i na moralno pravo, a ne samo na pravo jačeg na čemu su srpski intelektualci bliski režimu pre insistirali. Naime, on ne govori u ime države, nego samo u svoje ime.

Čubrilović, Andrić i ostali, koji su u ime državnih ciljeva pravili programe za etnička čišćenja, na teritorijama koje su oni projektovali kao srpske, nisu brinuli puno za moral. Za njih je važila ideja da pobednik, u svakom slučaju, piše istoriju.

U našem slučaju, moj sagovornik svo vreme insistira da mi pričamo o Kosovu, i uz to – i na nešto drugo na šta, bez sumnje, ima pravo da insistira, s tim, što ni ja ništa od toga ni pokušavam da negiram, a to su prava srpske manjine na Kosovu. On ta prava specifikuje kao autonomiju, "bar kakvu su imali Albanci, pod Srbijom". U isto vreme, ja insistiram na slobodi kao neotuđivom pravu svake zajednice i svakog pojedinca, te insistiram da se priča o albansko-srpskim odnosima, poverenju, zajedničkim interesima, ispriča uz pojmove kao što je katarsis, reciprocitet, osećanje slobode, te zajedništvo u Evropi, pošto je ideja Jugoslavije toliko istrošila integrativne potencijale da je od Južnih Slovena niko više i ne želi, a kamoli oni koji nisu Sloveni. Ali sam potpuno svestan da to možda zahteva puno od mog sagovornika, a to je da napusti  ideje o borbi za teritorije, o jakoj državi kao osnovi svega.

Ali, moj sagovornik koji traži eksplicitne odgovore, u svakom slučaju ne voli da ih sam daje. Možda je to 'profesorska' mana tražiti odgovore, a ne davati ih. Ali niko nije savršen. Samim insistiranjem mog sagovornika da se ni o čemu drugom ne debatuje, on  daje do znanja da je nova realnost na Kosovu za njega poznata i prihvatljiva s obzirom na ponašanje srpske države prema Albancima u bliskoj nam prošlosti. On ne negira zločine srpske države na Kosovu, ali to indirektno prihvata podučavajući mene da oni ne smeju biti razlog za osvetu. On takođe neće da prihvati da je nezavisnost Kosova, kosovska država pravedan ishod, ali će reći da "ako stvarno želimo da Kosovo" bude država, onda…Tu počinje priča o autonomiji…!

Na moje insistirane da sve to i direktno kaže, ne zbog mene koliko zbog naših uvaženih čitalaca, on opet ne tvrdi ništa što jedan od ideologa novog srpskog nacionalizma ne bi sebi smeo da dozvoli. A to je da podriva osnovu bilo kakvog nacionalizma ako javno prizna krivicu "svoje" države, ili ako prizna da "Kosovo nije više Srbija".

Samim tim, moj uvaženi sagovornik priznaje nezavisnost Kosova kao gotovu stvar, koju, uzgred rečeno, on misli da smo postigli isključivo uz podršku NATO, i "imperjalista". I po njemu je to nezasluženo. Možda bi ovde bilo pogodno mesto da podsetim da su Srbi  'zasluženo' dobili autonomiju, pa kasnije i slobodu uz podršku, to jest, pobedu ruskih 'imperjalista' protiv Turaka, te kasnije krenuli protiv svega 'turskog', uklučujući i stotine hiljada Albanaca u Toplici…ali mi, kao što sigurno nismo Turci, nismo ni Srbi, pa nismo imali ideju jake i osvajačke države, a samim tim i istrebljenja, ili asimilacije celih zajednica da bismo oslobodili teritorije koje nam trebaju "da bi preživeli" u surovom okruženju. Pa promenimo okruženje, moj uvaženi sagovorniče i to drugačijim, novim odnosima među nama. Nemojte mi reći da to nije moguće. "Budimo realni…"! 

Ono o čemu on neće da razgovara, jeste možda odgovor na moje sledeće pitanje: ima li među srpskim intelektualcima u Srbiji onih koji bi prihvatili status autonomije za Preševsku dolinu, i slično – za Sandžak?

Da bi izbegao ruženje o reciprocitetu kao uslovu, ja to postavljam samo kao pitanje iz znatiželje….!

Moj uvaženi sagovorniče, srpska kolektivna prava na Kosovu ne zavise od ovog odgovora, te za mene je neotuđivo pravo svake manjinske zajednice na određen stepen autonomije, koji u svakom slučaju ne blokira funkcionisanje zajedničkih institucija, sve to naravno uz, ničim uslovljena i ustavom zagarantovana  građanska prava. 

Ali, ja ću svoju sedmu besedu u ovoj debati, nastaviti manje ozbiljnije od svog kolege. Naime, ukratko ću 'napustiti' debatu o formi, te ću pokušati reći nešto oko samog smisla našeg razgvora.

Uz Vašu dozvolu, nadam se, ispričaću Vam jednu anegdotu o Palestincima i Jevrejima. Kao što znate, oni već dosta dugo ratuju i pokušavaju svo vreme da nadmudre jedni druge. Tako i u ovoj priči.

Čuli Palestinci da su u rovovima nasuprot njih stigli novi vojnici, sve regruti. Kažu, toliko je to neiskusno i vaspitano, da ako ih pozoves po imenu, oni odmah ustaju na noge, i kažu "ja". Tako oni nazvaše jedno slučajno, najčešće ime među Jevrejima i čekajući da neko ustane, pa…da nastupe snajperisti. Ali Jevrejin, umesto da ustane na noge, odvrati pitanjem: "Ko zove"? Palestinac skoči na noge, i reče: "Ja"!

Anegdota kaže da je tako bilo, inače ja ne verujem da je uspeo da izgovori ono "ja". Pao je kao pokošen. E sad', 'ajmo malo o poukama. Pouka nema. Ili ipak, ima a to je da nema vajde od nadmudrivanja… Oni se već decenijama nadmudruju. Ako državnici, opravdavajući se brojkama u parlamentu, pazare sve i svašta, intelektualci bi trebalo da gledaju dalje, unapred, i na realne interese svoje zajednce, a ne da se nadmudruju radi političkih poena, ne da budu sluge 'svoje' države…

Hajdemo sada ponovo 'ozbiljno'. Moj uvaženi sagovornik u svom najnovijem 'odgovoru' pravi rezime i izvlači neke zaključke. Dosta proizvoljno. Postavljajući pitanje katarsisa, ja sam hteo da naši čitaoci stvore neku ideju o humanosti i odnosu mog sagovornika prema dokazanim zločinima srpske države (ne samo) na Kosovu. Usput, i Srbi mogu da podnesu istinu o svemu što je u njihovo ime urađeno. Pitanjem oko reciprociteta sam hteo da imam uvid u stavove mog sagovornika prema drugima, ili koliko on poštuje druge, koliko ih vidi kao ravnopravne, koliko on vidi mogućnosti za partnerstvo u budućnosti. Ali on to vidi kao uslove i kao osvetu. A one, bar po meni, to nisu.

Ja mislim da je to moj sagovornik trebalo da shvati kada je pročitao moj stav i moje angažovanje oko rasvetljenja posleratnih stradanja srpskih civila, koji se još vode kao nestali u 'beležnicama' obe države i za koje nijedna strana nije još ponudila nikakvu službenu informaciju najbližima. Oni jedini ne pazare sa njima, oni jedini gledaju na njih kao na ljude kojih više nema i koji im nedostaju. Naime, sličan je i slogan porodica nestalih Albanaca tokom rata. Oni isto kažu: "Svima nam nedostaju".

Gospodin Antonić kliče o "mojoj osveti" kad ja pričam o katarzi ili reciprocitetu, ali ne uviđa da ja ne vidim uopšte kao osvetu srpski zahtev za specijalnim sudom za ratne zločine na Kosovu. Naprotiv, ja to vidim kao jedinu mogućnost da neko drugi, bez emocija istražuje i sudi o svim zločinima prema srpskim civilima, i ne samo srpskih.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.