Brnjak: Velika voda i veliki ljudi

Brnjak most

Prva asocijacija na Brnjak – naselje na krajnjem Severu Kosova i Metohije – za poznavaoce istorije je dvor kraljice Jelene Anžujske i prva srpska škola za devojke. Noviju istoriju ovog mesta obeležili su jezero Gazivode i Brnjački most – grandiozan beli luk nad jezerom, koji spaja brnjačka sela „s druge strane“ sa magistralom, malo čudo za Brnjačane nastalo u staroj Jugoslaviji. Iako se obećavalo da će oba ‘događaja’ da uvećaju broj Brnjačana, dogodilo se suprotno. Jezero je potopilo dvor Jelene Anžujske, ali i glavni deo Brnjaka – njive, mesnu kancelariju, prodavnice, školu, ambulantu. Izgrađeni su novi objekti, a viseći most je „zakasnio“ deset godina. Tako brnjački gorštaci, iako teritorijalno na Kosovu, za odlazak do svoje opštine – Zubin Potok, prelaze administrativnu liniju. Osmogodišnja osnovna škola danas broji jedva trideset đaka, predškolaca je svega dvoje.

Do Brnjaka se stiže uskim, starim putem. Mesto čine razbacana sela – Presek, Bašča, Oklace, Ćukovac, Dragoljice, Popoviće, Švikoviće, Jakovljeviće… Sa jedne strane presečeno je jezerom, a oivičeno Mokrom Gorom. Ceo kraj bogat je gustom šumom, voćkama i lešnicima pored puta.

Brnjak šljivik

Zelena boja vode i šume – intenzivna, duboka, na delove lepršava, u različitim nijansama zarobi i ispuni pogled. Mesto je bogato i po toponimima, ali centar Brnjaka čine mala raskrsnica, buka šlepera u stalnom pokretu, nekoliko prodavnica, zgrada škole i ambulante.

Pordavnica u Brnjaku

Čitač i zemlja za kutiju cigara

Pred jednom od prodavnica svakodnevno je Jelena Aksentijević. Sa knjigom u ruci, vedru pedestogodišnjakinju više interesuje niz slova nego ono što se oko nje dešava. Nerado prekida fokusiranost na stranice, ali ipak rado odgovara na pitanja.

Najbolje se seća sedamdesetih kada je i „počelo jezero“.

„Prodali su tu zemlju, uzimali su za džabe – za kutiju cigara. Tri dana i tri noći je padala kiša, jezero nadošlo i pre nego što je planirano. I da nisu most napravili, sve bi otišlo…i sad se odseljavaju ljudi,“ kaže tiho i zamišljeno.

Jela, kako je od milošte zovu njeni Brnjačani, ima dve ćerke i sina. Prodavnica nije njena. „Radi kod privatnika“, ali je zadovoljna, jer je jedina koja u porodici ima radno mesto.

Radila je i devet godina u Javoru. Seća se godina kada je roba stizala čamcima sa jedne obale jezera na drugu, jer mosta nije bilo gotovo deceniju.

„Tako na posao, tako u školu, tako kod lekara,“ dodaje.

Opušće sve…

Napravili most, a zatvorili fabrike, kaže.

Fabrika u kojoj je radila zatvorena je ’97, objašnjava, a istu sudbinu je doživela i fabrika vijaka koja je radila do ranih dvehiljaditih.

Jedna od zatvorenih fabrika u Brnjaku
Jedna od zatvorenih fabrika

„Tu smo radili devet godina i zatvoriše,“ dodaje.

Od čega se onda živi?

„Tovarimo drva, beremo pečurke, kleku i eto, tako ti je. Snalazimo se – mora da se živi. A nema drugo ništa,“ odgovara.

Jelu, kao svaku majku, zato i brine budućnost dece i mladih.

„Za ovu omladinu stvarno je teško. Završi školu i mora da sedi kući. Trideset godina, a bez dana radnog staža. Kako će da stekne iskustvo? Imam ćerku 27 godina – dan radnog staža nema. Sin – 23, ni on ne radi. Druga ćerka se udala, pa nije tu. Kako provode vreme? Gde da ga provode? Nigde. Nemaju gde da izađu. Malo do jezera, do prodavnice i vrate se kući. Nemaju gde. Niti rade,“ dodaje.

Zato, kaže, mladi i odlaze. Sad strahuju za školu.

„I škola će za neku godinu da se zatvori. Nema dece. Cela škola – jedva trideset đaka će da bude. Predškolsko – dva učenika. Evo žena iz Oklaca – kako će dete da pošalje u školu? Nestane struja, isprazni se baterija od telefona, kaže – kako da zovem lekara ako mi se dete razboli. Opušće sve…“

Jela i Milan u Brnjaku

„Daj šta daš“ – Od Dostojevskog pa dalje

Nedovršenu rečenicu završio je njen „drug po knjizi“.

„Jelo, to ja sad čitam, kad pročitam, mogu da ti dam knjigu“ – kaže student srpskog jezika i književnosti na beogradskom univerzitetu, Milan Anđelković, dok Jela sa radošću gleda u knjigu u njegovim rukama.

Jela i Milan rado razmenjuju knjige. U malenoj prodavnici na stolu mnoštvo naslova.

Šta se čita u Brnjaku?

„Sve što nađem, daj šta daš – od Dostojevskog pa nadalje,“ odgovara Jela.

„Svi čitamo“ – dodaje Milan.

Milan je jedno od četvoro dece u njegovoj porodici koja najvećim delom živi od svog rada.

„Najteže je živeti od svog truda i rada. Ali ne žalimo se, jer je toliko lepih stvari u našem Brnjaku. Leto je, ujutru rano ste u svojoj bašti, imate svoju stoku, prelep pogled na jezero, tu je Mokra. Sa vedrije strane ako gledamo, život u Brnjaku – zaista je lepo,“ objašnjava.

Iz ovog mladića optimizam izvire i širi se poput samog brnjačkog zelenila. Razliva se inspiracija, postojano je znanje, lepršaju informacije.

Jela i Milan u razgovoru sa novinarkomPiše pesme. Do sada je objavio dve zbirke pesama „Cveće mog proleća“ i „Životopis nade“, priprema i treću „Ponornica“. Piše za časopis studenata književnosti „Kult“.

Rado osvetljava stranu Brnjaka za koju možda, kaže, čitaoci KoSSeva i ne znaju:

„Brnjak se pominje u jednom srednjovekovnom spisu – arhiepiskopa Danila Drugog – ‘Žitije kraljeva i arhiepiskopa srpskih’. Gde je on opisao život kraljice Jelene na dvoru u Brnjaku. Taj dvorac je potopljen sedamdesetih godina prošlog veka – sada je pod vodom veštačkog jezera Gazivode. Deo nalazišta se nalazi nekoliko kilometara dalje, kod nove crkve u zaseoku Krnje. Brnjak je i jedan od toponima u prozi Milorada Pavića.“

„U manastiru Crna Rijeka su mošti Svetog Petra Koriškog. Po predanju, Brnjačani su po jednoj verziji ukrali mošti Svetog Petra i doneli u Crnu Rijeku, a po drugoj – spasili su ih od Turaka. Ishod i jedne i druge je isti. Crna Rijeka je bila duhovni centar Brnjačana, pa je čak bilo porodica koje su službovale u ovom manastiru.“

Uz to, Ibarski Kolašin je bio izraženo guslarski kraj, nastavlja dalje:

„Vuk Karadžić je neke od svojih najlepših pesama zapisao od pevača koji su dolazili iz ovog kraja. Jedan od najčuvenijih, a njega pominje i pisac Grigorije Božović – bio je starac Milija. Od njega je prepisao četiri epske pesme – jedna od njih je čuvena ‘Banović Strahinja’. Međutim, radi se o posebnoj verziji. Ove pesme se prenose sa kolena na koleno i menjaju i u zavisnosti od pevača. Postoje 24 verzije o Banović Strahinji, međutim, samo u jednoj – koju je ispevao starac Milija – na kraju Banović Strahinja poklanja život svojoj ljubi, oprašta joj neverstvo – primer iz skoro antičkih mitova i spevova.“

Posle studija ostaješ u Brnjaku – pitali smo Milana.

„Kome bih ja mogao ovde da predajem? Nemam kome. Ima dvadeset i nešto učenika. Da budemo realni – ne mogu da lažem, ostao bih, ali šta da radim ovde? Školujemo se da se ostvarimo,“ argumentovano odgovara.

Guslarski kraj iznedrio je novog guslara. Milan je sam učio da gusla od svoje šeste godine. Instrument je dobio na poklon i sada već svira sa umećem višegodišnjeg iskustva.

„Pesme koje se pevaju uz gusle su jako zanimljive i to me je privuklo i da kasnije zavolim književnost i da se njome bavim. To je deo naše kulture,“ objašnjava skromno.

Milan je posle više pokušaja pristao da gusla i za čitaoce KoSSeva.

U Milanovom malom nastupu osim Jele i naše ekipe, uživala je i brnjačka starina Slavoljub.

Da ‘oće makar jedan sin da se vrati

Osamdesetdvogodišnjak je, sa štapom u ruci i u gumenim opancima, do prodavnice stigao kratkim i žustrim koracima.

Kako je sa osamdeset i dve godine živeti u Brnjaku?

Čiča Slavoljub Brnjak

„Dobro, al’ starost je teška svakom,“ odgovara sa osmehom.

Ne izgleda tako?

„Boga mi u oktobru mi je rođendan, pa kako hoćeš.“

Imate vrsnike u Brnjaku?

„Malo, Boga mi. Ne mogu da dožive te godine valjda. Sve to zavisi do sudbine, dokle je suđeno – dotle ide,“ dalje odgovara.

Slavoljub Milenković u Starom Kolašinu
Slavoljub Milenković, prvi sa desne strane, u svetlom kaputu, fotografija u knjizi o prosveti u Starom Kolašinu

Slavoljub Milenković je dobro poznat u Brnjaku. Trideset godina radio je u školi čije se zidine sada nalaze pod vodom.

„Oko ’73. bilo je oko 400 đaka u školi, sa svih strana. Pa je posle prešla ovde. Škola je bila pored Ibra u Anskom polju. Ali potopila voda. Preselili smo se pre potopa. Ali ovde nije bilo ni pola od đaka, jer je preseklo jezero – đaci otišli u Ribariće, Zubin Potok, a Brnjak došao ovde. To je nešto što je najveći udarac. Isekli se ljudi,“ objašnjava i seća se.

Ali izgrađen je most?

„Deset godina čekali most. Čamcem preko jezera – u školu, u kupovinu, da prodaju stoku, na posao. Svi su otišli po Srbiji, po fabrikama. Teško se vraćaju u selo, neće niko da radi, blago dedi. I sad se manje radi, a bolje se živi,“ odgovara.

Čiča Slavoljub živi sam. Četvoro dece, devet unučadi i devet praunučadi – žive u Kragujevcu i Beogradu. Sinovi i ćerke trideset godina ne žive u Brnjaku.

„Dolaze unuci, sinovi, ćerke, snaje, zetovi, svi dođu. Starost dosađuje, pa neću da idem kod mojih tamo. Dok može, čiča da ide, neće nigde, a kad ne mogne – ću da idem,“ kaže najstariji Milenković.

„Još sam pokretan,“ dodaje:

„Malo izađem po poljoprivredi, baštu. Malo luk, malo krompir, malo pasulj, malo paprika, radi zanimacije. Unuk moj ima maline, radim, pomažem po malo.“

„Mi smo Kosovci, da bome, a moji teraju maline i traže im dokumentaciju. Evo – u Zubin Potok, a tu sam rođen, a tu živim, a sve neke potvrde moram da vadim da bi terao maline. Ne interesuje njih na carini, oni rade svoj posao. Na Kosovu rođen, na Kosovu ostareo, ali za maline, za sve treba papiri.“

I dok sa osmehom priča o tome koliko je samostalan, sa očiglednom tugom govorio je o budućnosti.

„Voleo bih bar jedan sin da se vrati, da to ne ostane pusto. Neće niko da se vrati u selo, blagoš. Sad ostali samo stari. Stari umiru, mladi odlaze, ognjišta se gase u našim krajevima. Je li tako Jelo?“ – traži čiča Slavko potvrdu od svoje Brnjačanke.

Tako je, odgovara Jela.

Brnjak je mesto vrednih i umnih ljudi koji vole da žive od svojih ruku. Budućnost ipak dobrim delom nije u njihovim rukama. Lepote zelene vode i zelene divlje šume neće da budu odlučujuće za to koliko će dece biti u Brnjačkoj školi narednog septembra. Hoće li ih biti više ili manje od trideset, ili će možda ipak za koju godinu prestići brojku pre „velike vode“?

Put šuma jezero gazivode

Pitanje je ostalo da visi za nama, kao i onaj beli luk, dok se vraćamo na magistralu i pripremamo dokumenta za pregled na „integrisanom graničnom prelazu“. Ne i šleperi. U neprekidnom nizu grdosije i ovde prolaze.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.