Sasvim slučajno Jovan Bojić došao je u Veliku Hoču, odlučivši da, nakon raseljeništva iz Valjeva, nastavi život na Kosovu. Potom je sasvim namerno odlučio da tu ostane. U Peć, gde su Bojići imali kuću i imanje, nisu mogli da se vrate, ali u Velikoj Hoči našao je ljubav, oženio se, dobio četiri sina. Danas ima i kuću. Vratili su mu se i roditelji, sestre i svi se osećaju kao da su tu odvajkada. Velika Hoča podseća ga na selo u okolini crnogorskog Kolašina – Lipovo, odakle je na Kosovo došao Jovanov deda.
Nije zaboravio dan kada je napustio kuću u Peći. Natovario je stvari na traktor koji mu je dao komšija i danima putovao do Valjeva. Tamo se našao sa roditeljima i sestrama. To iskustvo ne bi poželeo nikome, kaže.
Velika Hoča prihvatila ih je krajem 1999. kada su prvi put došli, pokušavajući da nađu način da započnu novi život. Bila je to sudbina, kaže Jovan, a posle i izbor.
"Nisam mogao da zamislim život van Kosova. Živeli smo u Valjevu neko vreme, ali po završetku rata poželeo sam da se vratim. Ovde se osećam na svom terenu. Iako nisam mogao u Peć, rešio sam da pokušam negde drugo. Sticajem okolnosti, mojoj sestri su u manastiru Dečani, gde je imala prijatelje među bratstvom, preporučili da dođe u Veliku Hoču. Ona je dobro znala engleski jezik, a ovde su bili Holanđani. I tako je došla prvo ona, a zatim i ostale dve sestre i ja krajem 1999. godine," priča Jovan za RTK2 – redakciju na crnogorskom jeziku.
Uspeo je da u Velikoj Hoči kupi plac i jednu staru kuću. Zatim im je u okviru programa Ministarstva za povratak Vlade Kosova izgrađena kuća.
Sada mu je zamena za Peć – Prizren. Tamo ima prijatelje Turke, Albance, Srbe. Ima prijatelje i u Hoči, porodica je dobro i ima, dodaje, sve što mu treba.
Radi u opštini, a njegova supruga Ivana u sudu u Orahovcu. Imaju četiri sina: Danila, Miroslava, Ognjena i Veljka. Dobri su đaci, različitih interesovanja. Idu u školu u Orahovcu, a kasnije, ukoliko bude bilo moguće, nastaviće školovanje negde drugo.
Jovanov deda se sa porodicom iz Lipova u Crnoj Gori preselio u Peć 1946. godine, gde je deo života proveo i Jovan. Ipak, skoro je zaboravio taj deo života, kaže, iako je tamo proveo lepo detinjstvo i mladost. I dok prema Peći, objašnjava – ništa ne oseća, prema Crnoj Gori ima – doživljava je svojom.
Tamo odlazi sa porodicom rado. Namerava da na dedovini izgradi kuću.
"Velika Hoča me podseća na Lipovo, oba mesta nalaze se između dva brda, samo što u Lipovu ima ovaca, a u Hoči rakije i vina. I ja ću da zasadim vinograd. Kupio sam za to 17 ari zemlje," dodaje.
Biće vina i rakije da se nazdravi domaćom kapljicom za zdravlje, ali i za druge lepe povode koji će da uslede u punoj kući Bojića.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
