Bila sam novinar izbeglica…

violeta oroši
Violeta Oroši trenutno radi kao dopisnica Radio WDR u Kelnu. Radila je kao dopisnik za brojne regionalne i međunarodne medije, među kojima i za Radio B92, „Vreme“ , „Monitor“, „Nezavisni Index“, “Radio DW”, “Radio BBC”, “War Reporte”… Karijeru je započela na RTV Priština,1982. godine, a zatim bila šef dopisnistva TV “Yutel”- za Kosovo. Od 1992. do 2002. bila je šefica dopisnistva Agencije AIM u Prištini, čije je sedište bilo u Parizu. U sklopu svoje NGO, devet godina je organizovala treninge za novinare koji pripremaju programe na jezicima svih zajednica koje žive na Kosovu. Bila je i glavni konsultant u trogodišnjem projektu švajcarske organizacije “Swisspeace” za jačanje kapaciteta srpskih i albanskih medija u severozapadnom regionu Kosova. Nekoliko godina je član žirija za najbolja novinarska istraživanja o korupciji i siromaštvu, u organizaciji UNDP-a i Asocijacije novinara Kosova.

Piše: Violeta Oroši (Violeta Oroshi)

Potpisujem sve sto je Tamara napisala u svom poslednjem tekstu. A sve to što se dešavalo tih meseci koje je opisala i narednih par godina, ne bi bilo potpuno bez još par sećanja.

Od prve polovine aprila NATO bombardovanja provela sam u Crnoj Gori. Svi su bili srećni kada je potpisan Kumanovski sporazum. Celu noć nisam spavala i razmišljala šta sledi. Sutradan sam rekla mojim crnogorskim kolegama da će sada biti opet haosa na Kosovu, ali drugačijeg. Smejali su se i rekli da ne znam šta pričam.

Međutim, mnogo godina kasnije, shvatila sam da je normalna bila njihova reakcija, jer niko od njih nije rođen na Kosovu i ne zna tačno kako su ljudi ovde živeli i šta se skoro svakodnevno događalo deceniju pred NATO bombardovanje. Imali su informacije koje su im servirali državni mediji, a novinarima medija koji su počeli da se osnivaju masovno ’90-tih godina, povremeni dolazak na Kosovo nije bio dovoljan da ukapiraju ovdašnji život i posebno ne mentalitet. Državni mediji su plasirali u visokom procentu informacije koje se danas stavljaju u kategoriju fake news, mada je za one upućenije za takvu vrstu medijskog huškanja i bezočnog širenja međunacionalne mržnje postojala samo jedna reč – propaganda.

Vratila sam se u Prištinu u kojoj je prašina letela u vazduhu. Traktori su bili glavno prevozno sredstvo. Ulazili su u grad prazni, izlazili iz grada puni opljačkanih stvari. Znam, većina je ostala bez kuća koje su jednostavno spaljene, nema hrane, nema odeće, mnogi ne znaju gde su im članovi najuže porodice, da li su negde živi ili mrtvi. I mnogi od njih su sa svojim porodicama ostali u gradu, uzurpirali stanove onih koji su ostali prazni, stanove onih koji su glavom bez obzira pobegli, onih koji su hteli da “brane” Srbiju ili bili nasilno mobilisani i hteli ili ne, činili teške zločine. Ili onih koji su ni krivi ni dužni morali da odu iz grada, penzioneri, stari ljudi, kojima su komšije, dok nisu tajno napuštali Prištinu, donosili hranu, jer nisu smeli ni do pekare da odu.

Tu uzurpaciju sam nekako i mogla da shvatim, ali ne i da opravdam, ali nikako nisam i neću nikada da se pomirim sa činjenicom da su oni, koji su već osetili šta znači biti žrtva, sada prešli na stranu zločinaca. Meta su bili Srbi, Romi i svi oni koji su služili Miloševiću & company. Užasno je to što su i deca imala zadatak da „otkrivaju“ te Srbe „nedužno“ pitajući na albanskom jeziku „koliko je sati“. Ako odgovoriš na albanskom jeziku onda si OK, ako ne znaš da odgovoriš – crno ti se piše. A prilazili su i pitali uglavnom osobe koje su bile malo bolje obučene, što bi se reklo – gradskom sloju ili „malo drugačijima“.

Gotovo svakoga dana dana dešavala su se ubistva. Danas Srbin, ali sutradan Albanac. Više ne znam da li je neko zbog toga osuđen. Možda jeste neko, ali sigurno simbolično. Znalo se samo da je Srbin ubijen, jer je Srbin „i sigurno je počinio neki zločin“, a Albanac jer je bio „srpski špijun“ ili je bio pripadnik Rugovinog Demokratskog saveza Kosova. Bilo je i ubistava sa drugim motivima, ali ni to se nije uzimalo za ozbiljno. Jedan je Albanac ubijen jer je prevodio na ruskom jeziku nekoj televizijskoj ekipi, a Bugarin, jer je govorio glasnije u gradu na bugarskom, pa je nekome ličilo na srpski jezik.

Nakon dve godine od ovog poluratnog haosa u kojima su živeli građani, par dana je u gostima kod mene boravila moja prijateljica i koleginica iz Beograda, vrstan profesionalac. Uz jutarnje kafe, pretresale smo šta se događalo svih ovih godina, a onda smo došle do teme masakara koji su počinjeni na Kosovu. Složile smo se oko mnogih stvari, ali ne i oko masakra u selu Izbica. Ona je tvrdila da se on nikada nije dogodio, da je ovaj masakar isceniran, da je na mestu gde su streljani ljudi zemlja bila samo preorana, da tela nisu ni postojala. Nije je ubedilo ni to što sam tokom mog izbeglištva u Crnoj Gori, kao novinar posetila izbeglički kamp u Ulcinju, bila među prvima koji su razgovarali sa svedokom ovog masakra. On mi je ispričao da je „puno“ ljudi streljano i da su oni koji su se krili u obližnjoj šumi sve videli – i ubistva i paljenje kuća. Da su po odlasku srpskih snaga, obučeni u razne uniformame, sahranili mrtve i da su, da im se isto ne dogodi, napustili ovo selo.

Kasnije su tela većine od 147 ubijenih pronađena po masovnim grobnicama po Srbiji.

Dakle, zaključila sam, ima ljudi u Srbiji koje je jednostavno sramota zbog svega što je uradio srpski režim i da su neke od plasiranih informacija, pa bilo to i režimskih medija da „to nije bilo baš tako“, imale neverovatan uticaj. Čak i na one koji su najprofesionalnije radili svoj novinarski posao, zbog čega su i sami puno puta bili na meti srpskih nacionalista i zločinaca, i kojima je čak i život bio u opasnosti.

Kasnije sam shvatila da je priču o Izbici osmislila ekipa RTS koja je pored te preorane zemlje „bez tela“ intervjuisala nekoliko meštana obližnjeg srpskog sela koji su, naravno, govorili albanski jezik, što je bez posebnog predstavljanja značilo za ljude u Srbiji da su to Albanci koji „iskreno poriču ovaj masakar“.

Ono što danas znam je da je pronalaskom tela ubijenih u Srbiji, u potpunosti rasvetljena enigma za sve one koji se, verujem, osećaju još jednom prevarenim. Šteta što se kod najvećeg broja Srba još uvek poriču neki masakri, poput onog u selu Račak… Dakle, nije imao uticaja ni izveštaj Amnesty International – potpuno neutralne međunarodne organizacije, koji je napisala osoba koja mi je iste večeri, pošto se vratila u Prištinu, uznemireno ispričala detalje njenog istraživanja.

Na žalost, na isti način na koji u velikom broju Srbi ne žele da znaju za Srebrenicu, Izbicu ili Račak, tako i Albanci odbijaju da glasno progovore o hladnokrvnim ubistvima nedužnih kosovskih Srba ili pak o kosovskim Srbima, koji su možda i počinili zločine, a kojima je uskraćena mogućnost da za svoja dela krivično odgovaraju.

20 godina od završetka NATO bombardovanja i povratka na Kosovo stotine hiljada proteranih Albanaca, obeležili su svi glavni mediji na Kosovu. Ponovo sam gledala i slušala tužne i tragične ljudske priče i sudbine, majke koje još uvek ne znaju gde su im sinovi i kćeri, decu koja ne znaju gde su im roditelji. O ubijenim i silovanim. Ali, ni jedan se medij nije setio da u jednoj rečenici pomene šta se dešavalo sa kosovskim Srbima, barem onim nedužnim, onim starcima, kojima je bilo teško, ili nisu mogli da podignu ništa teže od kašike.

Pre šest meseci je prekinut dijalog u Briselu, koji je trajao skoro osam godina, kojim je navodno trebalo da se poprave odnosi između Kosova i Srbije. Kosovska Vlada uvela je takse od 100 odsto na uvoz srpske robe, a srpski čelnici su rekli da dijalog ne može da se nastavi dok ova taksa ne bude ukinuta. I da ne dolazi u obzir da pregovaraju sa kosovskim premijerom Ramušom Haradinajem, koji je po njima ratni zločinac.

‘Ajde, nekako da shvatim da nema pregovora dok se taksa ne ukine, ali ko postavlja ovaj drugi uslov? Predsednik Srbije Aleksandar Vučić? Ili šef srpske diplomatije Ivica Dačić? Ti, koji su bili desna ruka Miloševićevog režima, koji su bezočno širili međuetničku mržnju pre i tokom ratova na prostoru bivše Jugoslavije, dakle i na Kosovu? I ko zna šta još radili? I koji i danas nastavljaju sa istom mantrom kada je reč o Kosovu, ali retorikom prilagođenom novim uslovima. Ne misle valjda da su nevini i da iz ugla Albanaca na Kosovu oni nisu ratni zločinci?

Po povratku u Prištinu iz izbeglištva, razgovarala sam sa Majklom, Amerikancem, osnivačem Centra za lečenje postratnih trauma. On svog oca nikada nije upoznao, jer je poginuo u Vijetnamu i rekao mi je da se zbog toga, posebno kao adolescent, suočavao sa teškim traumama. Pitao je da li je potreban takav Centar na Kosovu. Odgovorila sam da je više nego potreban, štaviše, da je svakom građaninu potreban po jedan psihijatar, bilo da su izgubili imovinu ili najbliže, ili nisu ništa izgubili. Tokom nedelju dana boravka na Kosovu razgovarao je sa mnogim ljudima, građanima, političarima i intelektualcima. Pre odlaska ponovo smo se sreli. Rekao mi je da osim mene, niko ne smatra da je takav Centar potreban.

Posle toliko godina još uvek nemam odgovor na pitanje: Ko je ovde lud, ja ili svi drugi koji misle da nemamo potrebu za Centrom za lečenje postratnih trauma?! Da, ja i dalje mislim da je takav Centar više nego potreban, a njegovo nepostojanje mogu sebi samo površno da pravdam rečima da „ne postoji politička volja“.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.