Balkanske noćne more: Srbija i Crna Gora

FOTO: Peščanik/Slavica Miletić

Izvor: Peščanik Piše: Vesna Pešić

Bilo je već dosta reči o fenomenu paralelizma gotovo svih važnijih organizacija, ljudi i događaja kojim se stvaraju dve oprečne priče. Jedna je autentična a druga lažna, ona režirana u kabinetu predsednika Vučića. Ovi duplikati služe stvaranju konfuzije u glavama ljudi. U koju priču da verujemo kad imamo bar dve verzije istog događaja? Efekat takvog zbunjivanja ljudi proizvodi politički nihilizam, dizanje ruku od politike, uverenje da su svi isti, da se nikome ne može verovati, uz poslovični defetizam da će umesto ovih doći drugi isti, ako ne i mnogo gori.

Poništavanje činjenica izmišljotinama najčešće se dešava kada je vlast uhvaćena u korupciji. A to se dešava upravo sada. Neki režimski poduhvati imaju dugoročnije efekte, na primer diskreditacija autentičnih (strukovnih) organizacija stvaranjem vladinih duplikata. One izgledaju kao original, ali ih osniva vlast i one rade za nju. To su GONGO organizacije (government–organized non–governmental organizations, odnosno – vladine nevladine organizacije: VNVO) što se kod nas zapatilo i jeste karakteristično za autokratske režime. Najbolji primer Gongo udruženja je Udruženje sudija i tužilaca (UST), koje je napravio režim da bi marginalizovao i diskreditovao uticaj strukovnih Društva sudija i Udruženja tužilaca, koja rade na istinskoj izgradnji pravosudnog sistema u Srbiji.

Izvrtanje stvarnosti dupliranjem priča u režiji Vučićeve ekipe je toliko blesavo, gotovo do komičnosti, ali samo za posmatrače a ne za one koji su predmet „dupliranja“. Kada je Aleksandar Obradović proglašen za „našeg uzbunjivača“ u vezi sa korupcijom u Krušiku, Vučićevi ljudi su izmislili „svog uzbunjivača“, nekakvog Lešnjaka, koji je prijavio navodne lopovluke Marka Bastaća i torturu kroz koju je prošao od tog istog Bastaća, zajedno sa još nekolicinom ljudi koje je Bastać jednog za drugim vezivao za stolice. Sada je Lešnjak uvaženi analitičar na TV Pinku. Kad je u Jovanjici otkrivena plantaža marihuane koja ne može postojati bez podrške vlasti, visoke službenice policije su se bacile da nam na slikama prikažu Đilasa i njegovog šuraka koji je proglašen za narkomana: kao eto, vi ste zapravo drogirani. A obrtanje pitanja ko je koga tukao je stara priča: nismo mi iz SNS-a tukli odbornika DS-a, nego je on tukao nas. I tako do komedije od koje plačeš.

Jedna od najčudnijih i najviše zbunjujućih priča je ona o Rusiji, a sada i Crnoj Gori koja je izbila u prvi plan. Lider nekada vodeće građanske i liberalne stranke Čedomir Jovanović, zajedno sa mnogim bivšim „građanistima“ koji se i dalje tako predstavljaju iako podržavaju autokratski Vučićev režim (i isti takav režim Mila Đukanovića u Crnoj Gori), napravio je paralelu o ruskom uticaju u Srbiji i Crnoj Gori. Dok su u Crnoj Gori Rusi 2016. izveli (sumnjivi i propali) državni udar na Mila Đukanovića, Jovanović smatra da to čeka i Srbiju ukoliko bi se opredelila da reši pitanje Kosova.

On je ovih dana dao izjavu u kojoj tvrdi da je SPC danas „produžena ruka“ Rusije i nacionalističkih krugova koji imaju određeni zadatak. „Taj scenario znamo. Isti oni koji su 2016. godine tokom pokušaja puča u Crnoj Gori pitali da li treba odmah isto uraditi i u Srbiji, stvarajući haos po crnogorskim gradovima, danas šalju poruku vlastima u Srbiji šta ih čeka ako krenu u rešavanje Kosova“. Po njemu su Rusi i SPC još 2016. kad je napadnut Đukanović razmišljali da li da odmah smaknu i Vučića.

Čini mi se da Jovanović ne vidi razliku u odnosima Rusije i Vučića (Srbije) i Rusije i Crne Gore. Zašto bi se Rusi nameračili da vrše udar i na Vučića, kad im je on sigurna karta u Srbiji u vezi sa Kosovom i Republikom Srpskom. Baš zbog toga je Srbija kao „putnica“ za EU neprekidno opominjana od zvaničnika EU i SAD, pri čemu se od nje traži da se opredeli da li je za EU ili Rusiju. Zbog kupovine ruskog oružja zamalo da nam SAD uvedu sankcije, pa je Vučić hitro odgovorio da to više neće raditi.

On već sedam godina širi ogromnu i raskalašnu rusku propagandu kakvu dosad nismo videli, čime je podigao rusofilstvo do najvećih visina, a u Crnoj Gori toga nije bilo. Putinove slike u svim pozama i s famoznom šajkačom stavljane su u Vučićevim tabloidima na naslovnice preko 160 puta. Putin je reklamiran do besvesti kao naš spasilac koji spremno šalje trupe na naše granice, da brane Srbiju od Hrvata i Albanaca, koji nam po Vučićevoj propagandi stalno prete i navaljuju na naše granice. A Putin neće dati Srbiju, jer ima najmoćnije oružje na svetu.

Ima još toga mnogo. Setimo se kako smo za prošle izbore dobili brojne ruske stranke, zatim i desničarske i ekstremističke koje se i dalje neguju i šire; posećuju nas nevaspitani ruski zvaničnici i mutni tipovi i drže nam glupe lekcije za kretene. Konsultacije sa ruskim ambasadorom su redovne. Nikako ne treba zaboraviti da je predsednik Vučić – 17 i slovima sedamnaest puta bio kod Putina, što je više od dva puta godišnje! Tamo mu se neprekidno zahvaljivao zbog svega što čini za Srbiju i čuva naše Kosovo i, posebno, zato što je spasao srpski narod od toga da bude proglašen za „genocidni narod“. Rusija je naime obustavila Rezoluciju o osudi genocida u Srebrenici koju je Velika Britanija podnela u UN-u.

Kad smo već kod toga, ova vlast se jako potrudila da se ratni zločini negiraju ili poništavaju tuđim zločinima, a pritom je na velika vrata i s velikim uvažavanjem dočekivala osuđene ratne zločince. Haški tribunal je za nju antisrpski, to se podrazumeva. Svi „državni udari“ protiv Vučića, a bilo ih je nekoliko, naravno izmišljenih, pripisani su našim krvnicima na zapadu. Najbezobraznije radikalske kadrove postavio je na važne državne funkcije. I šta tu ima da se ne dopadne Rusima?

Pretnja da će Rusi rušiti Vučića, čega se Čedomir Jovanović boji, vezana je za rešavanje pitanja Kosova, ali i tu stvari stoje odlično. Da je Vučić hteo da normalizuje odnose sa Kosovom, čemu su se mnogi nadali, u koje spadam i ja, za ovih šest godina otkad je potpisao Briselski sporazum – da je hteo stigao bi. Ta šansa se izgubila i postala gotovo zaboravljena. I samo Kosovo se nekako ućutalo i ne zna šta će. Da je ozbiljno rešio da normalizuje te odnose, Vučić ne bi toliko pumpao građane rusofilstvom i stalnim pretnjama koje navodno stižu iz susednih zemalja, nego bi ih za takvu odluku pripremao i žurio ka EU. Suprotno tome, on je za svaku svoju nepriliku optuživao zapad, gasio institucije i demokratiju, dok se nijednom rečju nije zamerio Rusiji. Doduše ostaje malo sumnjiv onaj video o ruskom špijunu; to je ostala nerazjašnjena stvar. I Putin se nije ljutio.

Najbolje odnose u regionu Vučić ima sa mafijaškom državom Mila Đukanovića koji vlada Crnom Gorom već 30 godina. Iako ima takvih pretpostavki, Vučić neće krenuti protiv Mila i čini mi se da je to pogrešna procena Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji u njegovom Apelu za osudu ugrožavanja mira u Crnoj Gori i regionu od strane Beograda.

Na bar dva mesta u tom apelu se kaže da velikosrpske pretnje Crnoj Gori dolaze od zvanične vlasti iz Beograda, a ko će biti ta moć ako ne Vučić. Taj metafizički virus velikosrpskog nacionalizma koji uvek sedi u zasedi i vreba priliku zastarela je svest i preuveličana opasnost, jer je velikosrpski nacionalizam poražen u ratovima devedesetih. Vučić voli da se duva, ali je čini mi se toga svestan.

Poraz velikosrpstva dokazuje i činjenica da je jedino Srbija izgubila teritorijalni integritet, dok su sve ostale republike SFRJ ostale cele. Teritorijalne pretnje Crnoj Gori ne dolaze iz Srbije (mada nacionalističkih ludaka i galamdžija ima k’o pleve), nego možda baš iz Crne Gore, od njenih velikosrba. I utisak je da se Milo i Vučić dobro slažu, mada se upadljivo ne druže i ne viđaju, ali ih opslužuju i savetuju isti ljudi i povezuju zajednički finansijski interesi. Povezuje ih i isti vladajući model: mekano („udvorički“) prema spolja i jačima, a feudalna stega iznutra prema svojim slabim društvima.

Đukanović danas ima svoj izvorni problem koji nije dobro sagledao ili ga je potcenio. On je propustio veliku šansu da od nezavisne Crne Gore napravi prvu balkansku građansku državu, koja bi naciju formirala iz države koja ima istorijsko utemeljenje od davnina, kao i iz vremena jugoslovenske federacije. Crna Gora je stekla nezavisnost na Berlinskom kongresu 1878. i bila je 27. nezavisna evropska država.

Umesto da bude osnivač moderne Crne Gore, sa širokim integrativnim potencijalom, on se opredelio da državu zasnuje na etničkoj osnovi i crnogorskoj pravoslavnoj crkvi, baš tamo gde je Crna Gora kao država najtanja i gde će samu sebe dovoditi u opasnost. Ovo što mu se sada dešava nije došlo od velikosrpskog nacionalizma iz Srbije, nego od njegove pogrešne zamisli da vladar može da prekrsti i imenuje narod i njegovu veru.

Kad se crnogorska država osamostaljivala, izgleda da je Đukanović podlegao zastarelom običaju u ovom delu sveta da se svaka državnost mora zaokružiti etničkom (pravoslavnom) crkvom. I zato je osnovana Crnogorska pravoslavna crkva (CPC) koja nije u narodu prihvaćena. A Milo se nameračio da se obračuna sa Srpskom pravoslavnom crkvom, što je izazvalo nerede. Opozicioni Srbi iz Demokratskog fronta u većini jesu velikosrbi, mada ne iz Srbije; oni svaku priliku koriste da napadnu manjinske narode, što su i ovom prilikom činili i još jednom se obrukali. A to ruši multietničku Crnu Goru i proizvod je njihove želje da je vrate u nekakvu zajedničku državu sa Srbijom.

Iz šire perspektive gledano, Milo Đukanović je mogao da izbegne sadašnje neprilike da je drugačije postavio Crnu Goru kao državu. Ne bi mu se desilo da donosi ovakav Zakon o slobodi veroispovesti koji podstiče i zaoštrava podele, a gledano i s pravne strane,taj zakon ima nedostatke, pa će verovatno završiti na Evropskom sudu za ljudska prava, koji već ima iskustva sa ovakvim slučajevima.

Đukanović je zapravo jedini imao šansu da krene drugim putem i zaobiđe balkanske strahote i predrasude da su etničko poreklo, vera i crkva osnove državnosti i jedina obeležja nacionalnog identiteta. Crna Gora je mogla biti država slobodnih i jednokopravnih građana, svih vera i crkava, kojoj nikakav velikosrpski nacionalizam ne bi mogao da naškodi. Njegovi poslednji potezi koji su napravili haos u zemlji pokazuju da je Milo Đukanović izgubio strpljenje ili osećaj za realnost. A to će ga koštati. Društvo, ljudi, institucije, vera i nacija jesu naši, ljudski konstrukti, ali ne mogu biti čista izmišljotina u režiji i po volji vladara.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.