Arhive već arhivirane

Piše: Velimir Perović

Od dogovora u Briselu da se otvore arhive u Beogradu i Prištini kako bi se pronašla tela 1.639 ubijenih za vreme sukoba na Kosovu i Metohiji najverovatnije neće biti ništa, bar ne u skorije vreme. I dok se mastilo s potpisanog dokumenta između članova pregovaračkih timova Petra Petkovića i Besnika Bisljimija nije ni osušilo, negativne reakcije na tu odluku su stizale sa svih strana. Doduše, znatno više s Kosova nego iz Beograda.

Porodice, koje već više od 20 godina pokušavaju da dođu do saznanja gde su pohranjena tela njihovih najmilijih, i ovoga puta ostaće u bolu i bez nade da će eventualno uz pomoć nekih novih tajnih dokumenata otkriti grobna mesta ili masovne grobnice, i posmrtne ostatke svojih najbližih sahraniti da počivaju u miru.

Šta se sve isprečilo nameri da se tela svih nestalih osoba pronađu? Prvo, da konstatujemo da su se Petković i Bisljimi dogovorili da se u Beogradu otvore vojne arhive, a u Prištini arhiva tzv. OVK i državna arhiva Kosova o OVK.

E, sad, pitanje je da li te arhive postoje i ako postoje, šta se nalazi u njima. Ako se zna da ih nema, ili ako su prazne, ili ako se zna da su dokumenta o zločinima fingirana, onda je dogovor pregovarača besmislen i predstavlja nanovo ubijanje već ubijenih.

Nekoliko bivših komandanata OVK tvrde da oni nisu vodili nikakvu evidenciju o „aktivnostima“ za vreme, pre i posle rata. Trenutno, kako su procenile obe Komisije za nestala lica (prištinska i beogradska), na Kosovu se nalaze tela 570 žrtava za koje se sumnja da su ih ubili upravo pripadnici OVK.

OVK je bila gerilska vojska, čije vođe nisu ništa znale o Ženevskim konvencijama koje se tiču pravila ratovanja, a i oni koji su o tome nešto znali, nema dokaza da ih su poštovali. Jednostavno, oni nisu funkcionisali institucionalno. Civili su zarobljavani i odvođeni u više od 30 improvizovanih logora, ubijani, a mnogima su i organi vađeni. Teško je poverovati da su pripadnici OVK u pisanoj formi ostavljali tragove o svojim zločinima. Ako možda neko i jeste, to je za ove dve decenije od rata sigurno uništeno ili zakopano negde duboko pod zemljom.

Pripadnici srpskih snaga bezbednosti su, za vreme sukoba, u više navrata pretresali štabove OVK jedinica, ali nikada nisu naišli na dokument koji bi ukazivao na to gde se nalaze posmrtni ostaci žrtava. Sve masovne grobnice koje su otkrivene na Kosovu, posebno one s početka 2000. godina u Orahovcu, u vreme Unmikovog patologa i istražitelja Hoze Pabla Brajbara, otkrivene su uz pomoć dojava očevidaca.

Da li će nekom od njih, koji su počinili zločin ili bili svedoci, proraditi savest i na bilo koji način dostaviti informaciju o tome gde su zakopana tela, ostaje da se vidi. Do sada, takvih primera je bilo malo, jer je veći broj potencijalnih svedoka ubijen. Jedina nada da se nešto više sazna o 570 tela, za koje Komisije za nestale tvrde da se nalaze na Kosovu, jesu zaštićeni svedoci na suđenju vođama OVK u Hagu.

Arhive o zločinima na Kosovu i nestalim osobama posle dolaska međunarodnih snaga najverovatnije nemaju ni misije Kfora i Unmika. Iako su imali svu vlast, oni su se prvih nekoliko godina ponašali kao guske u magli, nijedan zločin nisu rasvetlili i njihova dokumentacija je ravna praznoj fascikli. Po dolasku Kfora i Unmika na Kosovu je prijavljen nestanak 701. lica, od kojih se 420 još uvek vode kao nestala.

Komisija za nestala lica Vlade Srbije je kosovskoj strani dostavila informacije o desetak lokacija koje je trebalo pretražiti i proveriti, ali do sada ništa nije učinjeno. Kosovska strana neće da sarađuje s Beogradom jer ne prihvata da na čelu Komisije bude Veljko Odalović, što je samo još jedan nerazuman razlog da se dobije na vremenu i da se istina nikada ne otkrije.

To je, nažalost, sumorna istina što se tiče arhiva na Kosovu i potragama za nestalima. Tako da nikome nije jasno na šta se zapravo obavezao prištinski pregovarač Besnik Bisljimi, kad ne želi da proverava ni postojeće informacije. Bisljimi je po dolasku u Prištinu, nakon pritiska javnosti i političkih oponenata, čak demantovao da se obavezao na otvaranje arhiva tzv. OVK. Zaprepašćujuća je i njegova izjava da će od dogovora u Briselu korist imati samo kosovska strana, čime je na neki način potvrdio da se na Kosovu neće tragati za nestalima. Političke interese i izjave razuman narod često ne može da razume, jer se neretko kose s normalnim.

U takvoj situaciji ne bi trebalo poverovati ni u iskrenost beogradskog pregovarača Petra Petkovića, da će se u vojnim arhivama otkriti gde je zakopano oko 1.100 tela za kojima traga prištinska komisija za nestale.

Da će možda doći do nekakvog pomaka možda nagoveštava to što se Petković u Briselu obratio novinarima pošto je prethodno iza svojih leđa okačio uramljenu fotografiju predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Predsednik Vučić se u briselskim pregovorima, do sada, pokazao veoma kooperativnim pa je za očekivati da će se i prema ovom, pre svega ljudskom problemu, poneti s dužnom ozbiljnošću i odgovornošću. Na to se obavezao i prošle godine, kada je pred tadašnjim predsednikom SAD Donaldom Trampom dao besu potpisavši Vašingtonski sporazum.

No, pitanje je da li vlastima u Srbiji u ovom trenutku odgovara otkrivanje novih masovnih grobnica. Svakako da ne, jer bi to za mnoge pokrenulo i krivičnu odgovornost, a uskoro će izbori… Očekuje se da će u predizbornoj kampanji, na strani vlasti, učestvovati čak i pojedini osuđeni ratni zločinci, koji će uskoro izaći iz zatvora.

Bez obzira na sve, vlasti u Beogradu i Prištini, uz posredovanje međunarodne zajednice, su dužne da obelodane sve relevantne dokaze koji ukazuju na to gde se nalaze posmrtni ostaci nestalih. U Beogradu o tome može odlučiti Aleksandar Vučić sam, a da li će, pre svega SAD i Nemačka, na to primorati i kosovske Albance, ostaje da se vidi. Ukoliko se obe strane s podjednakim pijetetom ne posvete rešavanju tog problema, porodice stradalih nikada neće doći do istine o svojim najmilijim.

Na treba zaboraviti da se na prostoru bivše Jugoslavije, od početka izbijanja ratnih sukoba 1991. godine, još uvek traga za 10.000 nestalih osoba, a u mrtvačnicama širom regiona nalazi se 4.000 tela čiji se identitet ne zna. Dok se sva tela ne pronađu i ne identifikuju, stavrnog pomirenja među dojučerašnjim komšijama neće biti.

Velimir Perović je novinar agencije Beta. Do sredine juna 1999. godine živeo je u Peći. Novinarsku karijeru započeo je u TV Priština 1998. godine. Dobitnik je NUNS-ove nagrade za istraživačko novinarstvo, za 2019. godinu.



Izražena mišljenja i stavovi  predstavljaju mišljenja i stavove autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije ili donatora.



 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.