Admiral NATO-a marta 2004: "Ova vrsta aktivnosti zapravo je skoro jednaka etničkom čišćenju i ne može da se nastavi"

Danas je dvanaestogodišnica događaja koji je poznat kao "martovski pogrom" ili samo "17. mart 2004". Okarakterisan je kao najveće etničko nasilje koje se dogodilo na Kosovu od ulaska međunarodnih vojnih i civilnih snaga juna 1999, usmereno protiv srpskog stanovništva. Kosovski Albanci i značajan deo tzv. prozapadnih međunarodnih zvaničnika, uključujući i stručnu javnost, ovaj događaj nazivaju "martovsko nasilje", ili "martovski nemiri", a kada pominju "etničko nasilje", nema jasnih referenci da su ekstremni pripadnici jedne etničke skupine ciljano napali drugu. U trodnevnom naletu – 17, 18 i 19. marta 2004, ekstremni Albanci napali su srpsko civilno stanovništvo širom Kosova, kao i Metohije. Nasilje je zaustavljeno usled hitne reakcije najviših političkih vrhova, uključujući međunarodne zvaničnike, pre svega vrha NATO-a i tadašnjeg Admirala za južnu Evropu, Gregori Džonsa, koji je svojom izjavom za javnost da nasilje koje je skoro jednako kao etničko čišćenje mora da prestane. Statistika: 286 zapaljenih srpskih kuća, preko 35 crkava i manastira, srušenih grobalja, više od 4.000 Srba sa juga Kosova je proterano. Ubijeno je osmoro Srba. U obračunu sa američkim i francuskim KFOR-om koji je pokušavao da zaustavi nasilje, ubijeno je i 11 Albanaca.


Gotovo svi beogradski mediji, uključujući televizijske kanale, imali su 2004. specijalni program u kojem su uživo pratili martovsko nasilje, uz dodatne specijalne emisije. Dvanaest godina kasnije, na naslovnicama srpske štampe, pored regionalne teme broj jedan – posete princa Čarlsa balkanskim zemljama, dominiraju dnevnopolitičke teme, vesti iz estrade i sporta. 


Medijski slučaj Čabra – okidač za trodnevno nasilje širom KiM-a

Povod za nasilje bilo je davljenje trojice albanskih dečaka 16. marta uveče, iz sela Čabra u Južnoj Mitrovici koje se graniči sa srpskim selom Zupče. Isto veče kosovski elektronski mediji optužili su Srbe iz susednog sela da su nesrećnu decu navodno pojurili sa psima ka reci. Uprkos višečasovnim pokušajima tadašnjih međunarodnih predstavnika za štampu UNMIK-a i UNMIK policije iz mitrovičkog regiona u razgovoru sa albanskim predstavnicima neposredno na terenu – da se ne objavljuju informacije pre nego se provere, a koje su bile potencijalno opasne za moguće nerede, upravo će ova vest sledećeg jutra biti okidač za najveće etničko čisćenje Srba i nealbanskog stanovništva na Kosovu od 1999. godine.

Južna Mitrovica: Građani sa automatskim oružjem uperenim ka severnom delu; ambulantna kola prevozila kamenice i oružje

Zvaničnik UN-a seća se prizora spaljenog Svinjara i danas

Tadašnji portparol UNMIK-a za region Mitrovice, Đorđi Kakuk, seća za KoSSev prizora iz Svinjara. On je, zajedno sa ostalim međunarodnim osobljem evakuisan u vojnu bazu KFOR-a blizu ovog nekada bogatog srpskog sela:

"Kada smo 17. noću evakuisani u francusku bazu, stigli smo do brda gde se iz baze pružao pogled na Svinjare i video sam 157 kuća kako gore. Ova slika urezala se u moje sećanje i neću je nikad zaboraviti. Prva kuća koja je gorela bila je tačno 400 metara od baze KFOR-a. To sam kasnije izmerio. Stanovništvo Svinjara evakuisano je. Sa kolegom novinarom iz Mađarske kasnije sam ušao u selo i zatekli smo užasan prizor. Osim zapaljenih kuća, po putu su ležale ubijene životinje, a neke su i obešene. Na nekim od ostataka srpskih kuća pisalo je UĆK, a ispred jedne dečak je mahao albanskom zastavom ponosno nam pozirajući. Sve što smo mogli da uradimo jeste da ovo fotografišemo."

Ubrzo nakon manjeg socijalnog protesta građana, u jutro, 17. marta, u Južnoj Mitrovici, više hiljada ekstremnih Albanaca odjednom je krenulo ka glavnom mostu i tadašnjoj zoni poverenja, najpre paleći vozila međunarodne zajednice i rušeći pokretnu ogradu UNMIK-a sa južne polovine mosta, da bi potom prešli u severni deo grada i sukobili se sa Srbima koji su se, iako iznenađeni, ubrzo okupili sa severne strane mosta. Započeo je sukob. Na južnoj strani, u zoni poverenja, policajci UNMIK-a su na albanske demonstrante ispalili šok-bombe i suzavac. Srbi su demonstrante prethodno potisnuli ka jugu, da bi potom oni uzvratili pucnjavom i Molotovljevim koktelima, pre svega, ka međunarodnoj policiji i njihovim vozilima. U tadašnjim međunarodnim internim izveštajima, navedeno je da su se u delu oko opštine, mosta i parka u Južnoj Mitrovici, mogli videti građani sa automatskim oružjem, uperenim ka severnom delu grada, na koji se pucalo u više navrata, a fotografisana su i ambulantna kola kojima su se prevozila kamenice i oružje, doturajući ih demonstrantima oko glavnog mosta. 

Severna Mitrovica: Snajperskim mecima ubijeni Borivoje Spasojević i Jana Tučev

Foto zapisi SPC 

– Prizren IPrizren IIPrizren III, Prizren IV

– Obilić I, Obilić II

– LipljanĐakovicaGnjilane

– Belo Polje IBelo Polje II 

– Kos. Mitrovica IKos. Mitrovica IIKos. Mitrovica IIIKos. Mitrovica IV

– Svinjare ISvinjare II

– DevičPrištinaČaglavica

 Podujevo IPodujevo II

– Vučitrn


Svetinje i kulturna dobra uništeni u martovskom pogromu – publikacija se nalazi na sajtu Eparhije Raško-prizrenske 

U ovom sukobu, ubijena su dva građana Severne Mitrovice – Srbi – stariji Borivoje Spasojević i majka dvoje maloletne dece – Jana Tučev. Borivoje je ubijen kao prolaznik na ulici, a Jana dok je otvarala terasu svog stana u Kolašinskoj ulici sa pogledom prema reci. Oboje su ubijeni snajperskim mecima. Kasnije je potvrđeno da je u ovom nasilju najmanje sedam osoba poginulo, dok je preko 200 ranjeno. AP je tada javio da su poginuli četiri Albanca i troje Srba. Bolnički izvori u Južnoj Mitrovici potvrdili su da je u sukobima povređeno 84 Albanaca, dok je bolničko osoblje na srpskoj strani reklo da je 22-oje Srba povređeno, od kojih pet teško, te da su dve srpske žrtve ubijene snajperskim hicima iz južnog dela. U tadašnjem sukobu na mostu, povređeno je i 11 francuskih pripadnika KFOR-a koji su pokušavali da zaustave nasilje. "Pet francuskih vojnika KFOR-a je ranjeno u eksploziji bombe dok su ostali povređeni kamenicama", rekao je tada portparol KFOR-a. Portparol UNMIK policije, Derek Čepel (Dareck Chappel), koji je kasnije, u toku dana, demantovao da su albanski dečaci nastradala bežeći od Srba. Ipak, to nije pomoglo da se napad ekstremnih Albanaca i zaustavi. Nasilje na glavnom mostu u Kosovskoj Mitrovici trajalo je tri dana.

Nasilje sa mosta prenelo se i na ostala srpska mesta na KiM-u: Zapaljene kuće, crkve, manastiri, škole, pošte; Obilić i Svinjare potpuno očišćeni od srpskog stanovništva

Međutim, još od prvog dana nasilje ekstremnih Albanaca se prenelo na ostala mesta sa srpskim stanovništvom i to u blizini glavnih saobraćajnica – na putu Kosovska Mitrovica-Priština, ali takođe i u Metohiji.

Nasilje je posebno eskaliralo u Svinjaru, Čaglavici, Lipljanu, Kosovom Polju, Obiliću, Prizrenu, Gnjilanu i Peći. Obilić i Svinjare su tada potpuno očišćeni od srpskog stanovništva koje se ni do dan danas tamo nije suštinski vratilo. Svet su, pored slika zapaljenih kuća iz ovih mesta, obišle i slike sa ubijenim i obešenim životinjama, posebno svinjama i psima. U Čaglavici je takođe zapaljena većina srpskih kuća, a američki KFOR je srpsko stanovništvo evakuisao odatle, pritekavši u pomoć švedskom, indijskom i finskom KFOR-u, među kojima je bilo povređenih vojnika. Spaljene su sve kuće u Kosovom Polju, kao i kuće u jednom od tadašnjih najznačajnijih povratničkih sela u Belom Polju. U jedinoj zgradi, u kojoj su ostali da žive Srbi u Prištini, a koji su mahom ostali da rade u međunarodnim organizacijama, opljačkani i spaljeni su njihovi stanovi, vozila i ostala imovina. U Gnjilanu su sve srpske kuće spaljene takođe. Zapaljene su škole i pošte. U Obiliću je napadnuta i zapaljena škola u trenutku kada je oko tridesetak đaka imalo časove. Monasi i monahinje, manastiri i crkve u Metohiji su posebno bili na udaru, kao i relikvije, od kojih su neki bile remek dela hrišćanske srednjevekovne umetnosti, kao što je Bogorodica Ljeviška iz XIV veka, koja je danas pod zaštitom UNESCO-a, manastir Devič, Saborna crkva Sv. Đorđa, sedište Raško-prizrenske episkopije, bogoslovija sv. Kirilo i Metodije sa kojom je izgoreo i prizrenac Dragan Todorović, starosedelačka prizrenska četvrt Kaljaja, Manastir Sv. Arhangela sa tadašnjim tek obnovljenim konakom, crkva Sv. Spasa i crkva Sv. Save u Južnoj Mitrovici.

KFOR nespreman za eskalaciju nasilja – pasivni posmatrači 

KFOR je i sam kasnije priznao da je bio nespreman za ovakvu eskalaciju nasilja, a za najgore njegove propuste zabeleženo je uništavanje sela Svinjare i Belog Polja, jer su vojnici NATO-a, iz svojih, svega nekoliko desetina metara udaljenih baza, u najvećoj meri pasivno posmatrali nasilje. Uskoro su se pojavili snimci na Internetu. "Osim što smo se našli iznenađeni žestinom nasilja, deo snaga poslali smo prema granici Srbije. Valjda se očekivalo da će vlada u Beogradu vojno intervenisati", objasnio je, tada, jedan oficir KFOR-a. 

Martovsko nasilje okvalifikovano kao etničko čišćenje

Potpuno očekivano za jednog vojnog visokog zvaničnika kakav je bio Admiral NATO snaga, Gregori Džons, pažljivo biranim rečima opisao je eskalaciju tada već trodnevnog nasilja – "Ova vrsta aktivnosti zapravo je skoro jednaka etničkom čišćenju i ne može da se nastavi." To je ipak bila jasna poruka za sve strane da je u pitanju etničko nasilje protiv Srba koje mora odmah da prestane. Na samom terenu se Džonsova poruka poklopila i sa delovanjem američkih vojnika u Čaglavici koji su snažnim odgovorom zaustavili albanske ekstremiste. 

 Nasilje unapred planirano

Portparol UNMIK policije, Derek Čepel, javno je ocenio da je nasilje bilo unapred planirano, nakon čega je ubrzo i smenjen, pod zvaničnim objašnjenjem da mu se mandat završio. I drugi izvori su vremenom saopštavali i dolazili do podataka da je to bilo unapred planirano nasilje, usmereno prema strateški važnim mestima pored glavnih saobraćajnica, te da je ovim nasiljem procenat srpskog stanovništva doveden na ispod, ili oko 5%. U nemačkim medijima su se ubrzo pojavili i izveštaji o tome da je nemačka obaveštajna služba, BND, nekoliko meseci ranije, presrela telefonske razgovore Samedina Džezairija, poznatog i pod ratnim nadimkom "Komandant Hodža", jednog od najkontroverznijih bivših boraca OVK, saznavši da se nasilje planiralo. U široj međunarodnoj javnosti ovakvi medijski natpisi su ubrzo utihnuli.

"Bilans": 51.000 ekstremista, 33 pojedinačna nemira, poginulo oko 28 lica, 870 povređeno, spaljeno i uništeno 35 crkava, oštećeno 11 crkava i manastira i uništeno 286 kuća

Osim desetkovanog srpskog stanovništva, i međunarodni predstavnici na Kosovu, na čelu sa KFOR-om i UNMIK-om, takođe su nekoliko dana bili u svojevrsnom šoku. Birokratskom disciplinom saopštavao se bilans posledica, ne i uzrok: policija je uhapsila 163 lica osumnjičenih za podmetanje požara, pljačku, ubistvo i ostala krivična dela tokom "međuetničkih" sukoba, kako su ubrzo nazvali Džonsonovo "etničko čišćenje" i Čepelove "unapred planirane akcije"; oko 51.000 ekstremista je učestvovalo u 33 pojedinačna nemira. Oko 28 lica iz obe zajednice je poginulo, a 870 povređeno. Napadači su spalili ili digli u vazduh 35 crkava, oštetili 11 crkava i manastira i unistili 286 kuća. U neredima su uništena 72 vozila UN-a. Iz ovog događaja je posebno otvoreno pitanje uloge kosovskih medija, o čemu je OEBS u Beču izdao poseban IZVEŠTAJ u kojem je kritikovao zapaljivu i neprofesionalnu ulogu kosovskih elektronskih medija, ali je sama misija OEBS-a na Kosovu, koliko je mogla, pokušavala da ovaj izveštaj marginalizuje. 

Zapadni mediji Srbe prikazali kao žrtve

Bio je to jedini događaj o kojem su zapadni mejnstrim mediji tada izveštavali kao o događaju u kojem su Srbi bili žrtve; ipak uz određen stepen relativizacije odgovornosti kosovskih Albanaca, pre svega kroz prikazivanje nasilja kao "etničkih sukoba" ili samo kao "nasilje".

"Standardi i status"; "Kosovski Albanci isfrustrirani nerešenim konačnim statusom Kosova"

Već sledećeg meseca međunarodne misije na Kosovu su dotadašnju politiku "standardi pre statusa" zamenile novom – "standardi i status", a to su obrazložile time da su kosovski Albanci isfrustrirani nerešenim konačnim statusom Kosova, što je upućivalo na nezavisnost, usled čega su izašli na ulice i pokrenili nasilje. Tako se ispostavilo da je upravo martovski pogrom ubrzao proces jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova koje će uslediti četiri godine kasnije.

Nova relativizacija etničkog čišćenja

U novoj relativizaciji martovskog pogroma, 17. mart 2004, 'smenio' je 17. mart 2008. U jednodnevnim sukobima, ovoga puta – između Srba i međunarodne policije oko zgrade suda u Severnoj Kosovskoj Mitrovici, poginuo je ukrajinski policajac, a više Srba i međunarodnih policajaca je povređeno, uključujući i teške povrede. Tako su kosovski Albanci i njihovi međunarodni partneri dobili priliku da naprave ravnotežu u podeli odgovornosti etničkih zajednica u pokretanju nasilja, izjednačivši ova dva događaja i po intenzitetu. 

Danas: Beograd i Priština partneri u procesu normalizacije

Sedamnaestom martu 2008. godine, prethodio je 17. februar – kada je Kosovo unilateralno proglasilo nezavisnost, a što je bio povod za jednomesečne masovne, uglavnom mirne proteste u severnoj Kosovskoj Mitrovici. Iako je Kosovo kao samostalnu državu do sada priznalo 110 zemalja, Srbija to još uvek nije učinila, ali su i Beograd i Priština danas partneri u procesu tzv. normalizacije odnosa kroz briselski proces dijaloga, čija će četvorogodišnjica takođe uskoro biti obeležena.  

Oba datuma koja simbolišu različite događaje u stvarnosti linije su razdora dve strane koje su i dalje daleko od pomirenja dva naroda. 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.