Pravni savetnik ERP osudio tekst Kučija: Crkva Hrista Spasa spomenik represiji nad 40.000 ljudi

Srbe koji su u Prištini živeli stotinama godina, proglasio je kolektivno za okupatore, a njihov verski objekat, koji je godinama skranvljen i koji je simbol nepoštovanja verskih prava pravoslavnih hrišćana na Kosovu, za simbol okupacije, iz čega proizilazi da treba da nestane na bilo koji dostupan način, oglasio se pravni savetnk Eparhije raško prizrenske.

On je osudio i odbacio autorski tekst Gurakuča Kučija (Gurakuç Kuçi), o Crkvi Hrista Spasa u Prištini koji je ovaj nedovršeni hram SPC, između ostalog označio kao „spornu građevinu“, a ne zaštićeno versko nasleđe, kao i objekat izgrađen kako bi se „projektovala srpska moć nad javnim prostorom“, „normalizovala represija i nametnuo novi istorijski narativ“.

U svom tekstu „Šovinizam iza religije – slučaj crkve u dvorištu prištinskog Univerziteta„, Gurakuč Kuči (Gurakuç Kuçi), viši saradnik na Institutu Octopus, navodi da je „u klimi nasilja i poricanja“ srpski režim 1992. godine započeo izgradnju crkve u dvorištu Prištinskog univerziteta, ali navodno ne na inicijativu lokalne zajednice.

Tvrdi da je reč o „unapred smišljenom ideološkom projektu koji je nameravao da usađuje srpsko prisustvo i dominaciju u prostor koji je simbolizovao znanje, identitet i otpornost Albanaca na Kosovu“.

„U vreme kada su Albanci bili nasilno isključeni iz obrazovanja, medija i javnih institucija, izgradnja ovakvog verskog objekta u srcu univerziteta bila je jasan simbolički čin etno-političke kontrole“, ocenjuje Kuči.

Tvrdi i da je ova crkva navodno „spomenik okupacije“, pokušaj da se „upotrebi hibridno oružje“, da predstavlja „upotrebu vere kao propagandnog instrumenta“, da je izgrađena kako bi „projektovala srpsku moć nad javnim prostorom, da normalizuje represiju i nametne novi istorijski narativ“.

Uz pozivanje na Ženevsku konvenciju i Hašku konvenciju o zaštiti kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba, Kuči takođe navodi da je crkva izgrađena suprotno međunarodnom pravu.

„Sve ove akcije, preduzete kao deo šire strategije institucionalnog aparthejda i kulturne dominacije, predstavljaju kršenje i duha i slova međunarodnog prava. Izgradnja Crkve u dvorištu Prištinskog univerziteta ne može se tretirati kao neutralan ili samo verski čin, već kao sastavni deo mašinerije simbolične okupacije i strukturalnog nasilja“, navodi se.

Ujedno navodi da izgradnja crkve „kao simbol okupacije nije bila izolovan čin, već deo šireg agresivnog delovanja kojim je narušeno pravo na samoopredeljenje“.

Kuči čak piše da je tokom rata na Kosovu 1998. godine OVK „preduzela namerne napore da zaštiti srpske verske objekte od oštećenja i vandalizma u skladu sa međunarodnim humanitarnim pravom“, odnosno da su borci OVK navodno postavili stražare u više srpskih manastira.

Za njega je posebno problematičan pokušaj da se „tema kulturnog nasleđa“ uključi u dijalog Beograda i Prištine.

„Ovo nastojanje je neosnovano, jer predmetni objekat ne predstavlja zaštićeno versko nasleđe, već spornu građevinu, izgrađenu bez saglasnosti većine u periodu duboke institucionalne represije“.

U tekstu se osvrće i na navode srpskih stručnjaka u pojedinim medijima, navodeći da se „prikriva prava priroda“ SPC kao, kako ponavlja „instrumenta kulturne okupacije“. Autor teksta dalje pominje moguću mobilizaciju Srbije, s ciljem „marširanja ka Prištini“.

„Obnovljeni propagandni napori, posebno u ovom osetljivom političkom trenutku i pojačana pažnja koju Kosovo online pridaje ovoj crkvi, ukazuju na to da Srbija priprema agendu usmerenu na masovnu mobilizaciju, uključujući i potencijalni poziv na mobilizaciju za rat, sa krajnjim ciljem marširanja ka Prištini u ‘odbrani’ crkve“, navodi autor.

Na kraju konstatuje da „niko nije pozvao na rušenje crkve“, a da stav Kosova „nije suprotstavljen pravoslavnoj veri“. Međutim:

„Pokušaji da se Srpska pravoslavna crkva na Kosovu tretira sa posebnim statusom ili da se ova struktura politizuje narušava princip verske ravnopravnosti i ima za cilj pretvaranje pravno diskutabilnog objekta u oruđe političkog cenkanja“, zaključuje svoj tekst viši istraživač na Institutu Octopus.

„Srbe proterane iz Prištine označio kao okupatore i agresore“

Sedam dana nakon objavljivanja ovog teksta reagovala je Eparhija raško-prizrenska, odnosno glavni pravni savetnik Eparhije, advokat Aleksandar Radovanović.

On ocenjuje da je u tekstu Gurakuča Kučija iznet niz zapaljivih i flagrantno netačnih tvrdnji u vezi sa Sabornom crkvom Hrista Spasitelja.

„Kuči je u pomenutom tekstu provokativno i neistinito prikazao ovu crkvu kao ideološko sredstvo etničke dominacije, a ne kao legitimni verski objekat. Na taj način, g. Kuči je metodama koje se koriste u hibridnom ratovanju Srbe proterane iz Prištine označio kao okupatore i agresore, a kršioce verskih i ljudskih prava koji bi da unište verski objekat, i preko njega svaki trag postojanja Srba u Prištini, kao navodne žrtve“, ocenio je advokat.

Radovanović ujedno ukazuje na to da je Kuči i prethodno targetirao Srpsku pravoslavnu crkvu, optužujući je za skrivanje oružja, ali i dodaju da je ove navode demantovao KFOR.

Gurakuči je zapravo nakon diverzije na kanalu Ibar-Lepenac, odnosno akcije zaplene oružja na Severu Kosova, poručio da „očekuje“ nastavak „pronalaženja naoružanja“, ali i da se „ne zna da li se ono nalazi i u crkvama“, te „kakvi su ljudi tamo“.

Iz Eparhije raško-prizrenske su odmah osudili „neodgovorne, opasne i lažne izjave“, a potom su iz KFOR-a na upit KoSSev-a za komentar povodom navoda Kučija, poručili da je „ključno izbegavati zapaljivu retoriku i postupke koji bi mogli da podignu tenzije“.

„Usled hibridnog pristupa problematici i skrivanjem otvoreno šovinističkih stavova pod plaštom pravnog i naučnog pristupa, potrebno je na kratko se osvrnuti na tekst, kako bi i poslednja sumnja u pravu nameru teksta, i otvoreni animozitet autora prema SPC, nestala“, poručuje advokat Radovanović.

Konstatuje da je tekst „još jedan u nizu tekstova uperenih protiv SPC i njene verske i kulturne baštine, kojima se dodatno raspiruje mržnja i delegitimizuje i samo postojanje SPC na ovim prostorima, a učinjeni i nekažnjeni zločini se pokušavaju sakriti“.

Spomenik represiji nad 40.000 ljudi

Naglašava da je Saborna crkva Hrista Spasitelja izgrađena početkom devedesetih godina prošlog veka, nakon peticije velikog broja pravoslavnih vernika koji nisu imali sabornu crkvu.

„Gradnja sadašnje crkve je započeta, ne od strane Miloševićevog režima, već od strane tadašnjeg episkopa raško-prizrenskog, potonjeg patrijarha Pavla, u vreme kada je u Prištini živelo oko 40.000 Srba“, naveo je.

Precizira da su građevinske dozvole i lokacija obezbeđeni u skladu sa zakonskim normama tog vremena.

„Opravdano verujemo da je ova crkva jedan od retkih objekata na Kosovu koji je prošao sve zakonske procedure, i čije su dozvole i vlasništvo nad zemljom neupitni, i pre i posle rata (što ju je, uostalom, i sačuvalo od brojnih napada)“, naveo je.

Sa druge strane, Radovanović poručuje da označavanje ovog osvećenog verskog mesta kao „šovinističkog” ili „instrumenta okupacije” predstavlja grubo iskrivljavanje njegove stvarne verske namene i podriva temeljne slobode veroispovesti garantovane kako međunarodnim konvencijama tako i kosovskim zakonima koji regulišu slobodu veroispovesti.

Crkva Hrista Spasa, međutim, ostala je nedovršena usled ratnih sukoba i posleratnih zbivanja.

Sa druge strane, navodi da, iako ceo tekst počiva na premisi da je u gradu bez Srba takav objekat nepotreban i po njemu obeležje „srpske okupacije i dominacije“:

„Kuči bi, u ime intelektualnog poštenja, trebalo i da naglasi da Srba u Prištini gotovo da nema zbog posleratnog progona i otvorenog i nekažnjenog nasilja nad njima, kao i zbog sprečavanja njihovog povratka“.

„U takvim okolnostima, ova crkva stoji i kao spomenik represiji nad 40.000 ljudi, čiju je sudbinu pratila i sama crkva. Njeno nestajanje bi bilo i brisanje sećanja užasan zločin nad 40.000 proteranih Prištevaca, što je možda i bila namera ovakvih brojnih pokušaja nakon rata“, poručuje.

Crkva Hrista Spasitelja nije pravljena da služi vojnim ciljevima

Advokat konstatuje da je do sada više puta potvrđeno da je crkva u potpunosti legalno građena, na zemljištu čiji je vlasnik.

„Kosovske vlasti su nakon rata više puta pokušale da to ospore, ali bez uspeha. Poslednji takav pokušaj se završio 2017. godine, kada je zahtev Univerziteta odbačen. Nakon takvog neuspeha, pokrenut je još jedan sudski proces, u kom se već nekoliko godina ne donose određene proceduralne odluke. Međutim, pokrenuti sudski postupci i dalje ne znače da postoji bilo šta sporno sa našom crkvom. Postupke može da pokrene bilo ko, ali stanje na terenu može da se promeni tek nakon pravosnažne sudske presude“, navodi.

Ovaj advokat je ujedno odbacio tvrdnje o kršenju međunarodnog prava.

„U ime crkve nije oduzeto bilo šta od bilo koga, niti je crkva Hrista Spasitelja pravljena da služi vojnim ciljevima, i tu se svaka priča sa navodnim vezivanjem za međunarodno pravo u tekstu završava“, naveo je.

Konstatuje i da Kuči „značajno“ ignoriše brojna i dokumentovana kršenja verskih sloboda i imovinskih prava srpske pravoslavne zajednice od strane kosovskih institucija.

Podsetio je na to što je Kosovska policija u više navrata sprečavala održavanje verskih službi u ovom hramu, što je definisao kao grubo kršenje međunarodnih normi o verskim slobodama, obaveza preuzetih u okviru Aneksa V Ahtisarijevog plana.

„Svaka od ovih zabrana sprovedena je bez bilo kakve pisane odluke i uz pozivanje na nejasne bezbednosne razloge. Ove sistemske zabrane predstavljaju ozbiljno kršenje fundamentalnih verskih prava, kao što su pravo na slobodu okupljanja i bogosluženja, koji su kamen temeljac međunarodnih normi o verskim slobodama u demokratskom svetu“, navodi advokat Radovanović.

Eparhija: Priština drugu godinu zaredom zabranila verski obred u hramu Hrista Spasa u Prištini

Srnavljanje grafitima i snimanjem spota

Sa druge strane, Radovanović poručuje da su lica koja su se ranije bavila ovom temom, na sličan način, imala ideje da se crkva „prosto oduzme od Srpske Pravoslavne crkve i pretvori u muzej“.

„Situaciju dodatno otežavaju brojni napadi i zloupotrebe kojima je crkva bila izložena tokom godina. Nakon rata 1999. godine, suprotno navodima iz teksta, zabeleženo je nekoliko oružanih napada na crkvu, a sprečen je i pokušaj miniranja. Kada se nije uspelo sa fizičkim uništenjem verskog objekta, naša crkva je potom pretvorena u javnu deponiju i toalet. Nakon nastojanja SPC da se crkva očisti i zaštiti, usledile su političke demonstracije i dodatno skrnavljenje objekta grafitima i snimanje skarednog spota, što je direktan pokazatelj nepoštovanja i neprijateljstva prema srpskoj zajednici ali i hrišćanskoj tradiciji“.

Konstatuje da odsustvo adekvatne reakcije kosovskih vlasti na ovakve incidente doprinosi atmosferi netolerancije i stalnih pritisaka, i „stoga je pitanje ove crkve i te kako legitimna tema za status verskih sloboda na Kosovu“.

Zapaljiva retorika

Sa druge strane, Radovanović dodaje da je u martu 2025. godine, televizija Koha prenela dijalog dvojice profesora, kosovskih Albanaca, gde je otvoreno iznet stav da je crkva Hrista Spasa trebalo da bude uništena posle rata.

„Ovakva zapaljiva retorika ne samo da raspiruje međunacionalnu netrpeljivost, već i ugrožava zajednički život svih građana“, kazao je Radovanović, konstatujući da po običaju, nijedan od nivoa vlasti, ili bilo ko iz intelektualne javnosti, nisu reagovali na ovakve provokacije.

„Ovo jača zabrinutost srpske zajednice zbog dodatnog marginalizovanja, brisanja kulturnog nasleđa, istorijskog revizionizma i konačnog pretvaranja Kosova u etničku albansku državu“.

„Cinično proglašavanje napadača za zaštitnike“

Osvrnuo su se i na institut Octopus u kojem je Kuči viši istraživač.

„Institut gospodina Kučija pokušava da se nametne kao organizacija koja se bori protiv metoda hibridnog ratovanja, dok iste metode protiv kojih se navodno bori primenjuje protiv verske ustanove koja je i inače pod stalnim pritiscima albanskih nacionalista i ekstremista. Da budemo i potpuno precizni: proglašavanje Srpske Pravoslavne crkve, u situaciji u kojoj je stalno izložena napadima, pretnjama i uskraćivanju prava, za navodnog agresora, upravo predstavlja metode hibridnog ratovanja, koje gledamo po celom svetu“.

Sa druge strane, advokat konstatuje da je posebno problematično isticanje OVK kao tobožnjeg zaštitnika srpske pravoslavne duhovne baštine.

„Istorijske činjenice, brojne fotografije i međunarodni izveštaji jasno pokazuju da je ovakav stav daleko od svake stvarnosti. Srpske pravoslavne crkve su uništavane od strane pojedinih pripadnika OVK i u toku i nakon rata, a na brojnim oskrnavljenim hrišćanskim crkvama i grobljima na Kosovu i danas se mogu videti grafiti OVK i tragovi vandalizma“, naveo je, podsećajući ujedno i na 17. Mart.

 Cinično proglašavanje napadača za zaštitnike predstavlja još jednu u nizu upotrebu hibridnih metoda u samo jednom tekstu

„Gde društvo stvarno stremi i kakve vrednosti želi da podstiče“

Advokat na kraju poziva međunarodnu zajednicu da insistira na punoj zaštiti verskih sloboda i prava srpske zajednice:

„Jer samo tako Kosovo može da izgradi trajni mir i stabilnost koji su zasnovani na poštovanju nasleđa svih zajednica i svih građana Kosova bez obzira na njihovo etničko i versko poreklo“.

Još jednom podseća da je zaštita SPC na Kosovu bila tema Ahtisarijevog sveobuhvatnog plana – obaveza koju je preuzela Priština. Takođe ukazuje na to da je ovo pitanje obaveza za Prištinu kroz Briselski i Ohridski sporazum iz 2023. godine.

A ukoliko se bilo ko nada da će Kosovo moći da postigne bilo kakav napredak bez realnog ispunjavanja fundamentalnih evropskih i civilizacijskih vrednosti:

„Onda svi u tom društvu treba da se zapitaju gde to društvo stvarno stremi i kakve vrednosti želi da podstiče. Ukoliko se radi o vrednostima iz citiranog teksta gospodina Kučija, to nisu vrednosti koje će bilo koje društvo da dovedu na bilo koji cilj za koji se vredi boriti“, zaključuje advokat Radovanović.