Šaša: Od Banjske započelo odbrojavanje za priznanje Kosova

Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog, izdanje od 26. oktobra)

Piše: Demuš Šaša (Demuhs Shasha)

Sa epizodom Banjska, Vučić je potrošio svaki politički kredit koji mu je Zapad pozajmio. Preduzimajući tajne korake na terenu, srušio je ideju da je pouzdan i kredibilan akter za stolom, dok je nasilnom operacijom na Kosovu srušio ideju da je on stub stabilnosti i mira u regionu. Sada je započelo odbrojavanje.

Diplomatija u svojoj prirodi zahteva poverenje i poverljivost. Ovo je posebno tačno u slučajevima međunarodnih pregovora koji za cilj imaju pomirenje neprijateljskih strana. Dakle, istorija diplomatije je istorija tajnih, tačnije – pregovora koji nisu javni. Od vremena „starog režima” i pregovora Vestfalije, do današnjih vremena i tajnih pregovora na Bliskom istoku ili u Ukrajini – svi osetljivi diplomatski procesi zahtevaju zdravu dozu tajnosti. Tajnost u diplomatiji je razumljiva, jer strane prepoznaju osetljivost javnosti na pregovaračke teme i shvataju da samo čuvanjem tajnosti pregovaračkog procesa, mogu da obezbe unapređenje svojih nacionalnih interesa.

Međutim, sa druge strane, tajnost pregovaračkih procesa dolazi uz nedostatak transparentnosti za javnost. Javnost retko može da zna o čemu se razgovaralo na diplomatskim sastancima i kako su ti susreti protekli. Izjave učesnika i saopštenja za štampu su obično veoma formalne i uređene, tako da ne saopštavaju ništa o suštini sastanka. Međutim, uprkos tajnosti pregovaračkih procesa, postoji nekoliko načina da se razume napredak diplomatskih pregovora. Na primer, u diplomatiji jedan od kriterijuma za procenu da li je sastanak uspeo ili propao, jeste da se vidi kako se strane ponašaju odmah nakon sastanka. Ako strane mnogo razgovaraju nakon sastanka, to znači da su strane malo razgovarale unutar sastanka i sastanak je neuspešan, a sa druge strane, ako nakon sastanka strane malo razgovaraju, to znači da su strane na sastanku razgovarale o mnogo toga i sastanak je uspešan. Naravno, unutar ove grube podele ima beskonačnih nijansi, ali ovo jednostavno pravilo je od velike pomoći u proceni napretka diplomatskih pregovora.

Sa ove tačke gledišta, poslednji sastanak petorke u Prištini i Beogradu bio je uspešan. Strane su napustile sastanak, a petorica su jedini koji su se kratko izjasnili. Kurti i Vučić uopšte nisu razgovarali. Ovo je bilo u oštroj suprotnosti sa njihovim nedavnim izjavama u Briselu gde su njih dvojica dugo govorili i jedan drugog optuživali, ali i međunarodne posrednike. No ovoga puta nisu progovorili, jer verujem da im je predstavljena ponuda „koju ne mogu da odbiju“, da pozajmim iz čuvenog citata Marlona Branda. Nisu govorili jer je sada došlo vreme da govore delima, a ne rečima. Kako je potvrdio premijer Kurti na mreži X, petorka je stranama predala novi plan za napredak i podvukla posledice u slučaju eventualnog neuspeha.

Nova dinamika koju danas vidimo u dijalogu je direktna posledica Banjske. Na kineskom, reči „kriza” i „prilika” su ista reč. Tako je i Banjska doživljena za petoricu. To je kriza i prilika koju ne treba propustiti. Od Banjske je petorica udvostručila napore da unaprede dijalog. Tog 25. septembra, manje od dvadeset četiri sata od Banjske, okupili su se da se dogovore o daljem putu. U Lajčakovoj objavi na platformi X tog dana se kaže: „Razgovarali smo o narednim koracima u primeni Sporazuma o normalizaciji odnosa“. Dakle, pre nego što se dim banjskih bombi i pušaka razišao, petorka je dogovorila plan za unapređenje dijaloga.

Ovaj ponovni dinamizam dijaloga je i priznanje petorice da sada imaju jaču pregovaračku poziciju nego ikada ranije. Ona je preko svojih obaveštajnih službi poništila Vučićev plan da napadne Kosovo i destabilizuje Balkan, dok je, s druge strane, spasila Kurtija od političke tragedije. Danas su i Vučić i Kurti dužni Zapadu.

Posebno, Vučić je danas u slabijoj pregovaračkoj poziciji nego ikada ranije u istoriji dijaloga. Sa epizodom Banjska potrošio je svaki politički kredit koji mu je Zapad pozajmio. Tajnim koracima na terenu srušio je ideju da je pouzdan i kredibilan akter za stolom, dok je nasilnom operacijom na Kosovu srušio ideju da je on stub stabilnosti i mira u regionu. A ovo drugo je najvažnije, o čemu vredi reći nekoliko reči.

Zapad je dugo ulagao u „pozapadnjačenje“ Srbije. Od 1999. godine Zapad ima za cilj da transformiše Srbiju – od bivšeg bombardovanog neprijatelja, u modernog saveznika koji je stub stabilnosti u našem regionu. Da bi ostvario ovaj cilj, Zapad je uložio u Vučića kao srpskog lidera koji je sposoban da odigra ovu ulogu. Shodno tome, njegova moć je podržana politički i finansijski, ali je dozvoljena i doza benigne hegemonije na našim prostorima. Drugim rečima, plan Zapada je da od Srbije na Balkanu napravi ono što je Nemačka u Evropi ili Japan u Aziji.

I uprkos onome što mi mislimo gledajući iz Prištine, gledajući iz centrale zapadnih kancelarija, ova politika je bila uspešna. Naš region već dvadeset godina poznaje mir, stabilnost i prosperitet. Neke od zemalja regiona ušle su u NATO, a sve su na putu da postanu članice EU. Stabilnost Balkana dala je saveznicima vreme i energiju da se bave drugim geopolitičkim prioritetima. Tako se čak i desetogodišnji dijalog smatra uspešnim. On je sprečio nasilje između Kosova i Srbije i očuvao stabilnost regiona. I upravo ovu crvenu liniju je Vučić prešao po prvi put. Dakle, danas je izgubio sve zapadne kredite i našao se u najslabijoj pregovaračkoj poziciji ikada. Zapad neće dozvoliti da ova prilika izmakne.

Drugim rečima, vreme je pokazalo da je najveći neprijatelj srpskoj državi sama srpska država. Kao nekada Milošević sa Srebrenicom i Račkom, danas se Vučić akcijom Banjske precenio. Time je spalio sve međunarodne političke kredite i stavio se na put koji ima samo jedan epilog: priznanje Kosova. Od Banjske je počelo odbrojavanje.