75. godišnjica oslobođenja Kosovske Mitrovice u Drugom svetskom ratu

Kosovska Mitrovica spomenik rudarima - zima

Kosovska Mitrovica obeležava Dan opštine, a ujedno i 75. godišnjicu oslobođenja u Drugom svetskom ratu. Grad na Severu Kosova zabeležio je tokom četvorogodišnje borbe preko 1000 žrtava, među kojima i 10 narodnih heroja.

U slobodu grada, koji je i u novijoj istoriji pretrpeo žrtve i stradanja, ugrađeni su životi generacija. Ovaj dan tradicionalno se obeležava polaganjem venca palim partizanima i rudarima na mitrovičkom Partizanskom brdu.

Nemačka vojska okupirala je Kosovsku Mitrovicu 1941. godine. Postrojenja Trepče, pre svega Stari Trg, bila su jedna od najvažnijih strateških tačaka za ovu vojsku. Prema dostupnim arhivama, proizvodilo se dnevno čak i više od 500 tona rude olova i cinka koji su se direktno slali u Nemačku dok je rat buktio širom Evrope.

Samo dvadeset i par dana posle ustanka u Beloj Crkvi, 30. jula 1941, rudari Trepče digli su u vazduh deo žičare kojom se prevozila ruda i slala za Nemačku.

Rudari će izvesti još jednu sabotažu u septembru, a tokom ovih meseci ustanici će se pridružiti Koponičkom partizanskom odredu koji će, posle pogibije rudara Todora Milićevića prilikom prve akcije u julu, kao prve žrtve, poneti njegovo ime.

Poznata kao Rudaraska četa, ona će se kasnije pridružiti Prvoj proleterskoj.

Oslobođenje Mitrovice, 23. novembra 1944. godine, zateklo je grad u ruševinama, što je bilo posledica savezničkog bombardovanja iz vazduha. Zima je zatekla građane bez rezervi hrane, ogreva i osnovnih životnih namirnica, pa je to zahtevalo od njih nove napore i lišavanja. Ali u tim danima se nije mislilo na teškoće, nego na to kako da se sada, u slobodi, što pre obnovi proizvodnja i kako-tako normalizuje život (Citat iz knjige „Rudarska četa“ autora B. Božovića)

Spomenik palim rudarima je inače delo poznatog jugoslovenskog arhitekte, Bogdana Bogdanovića, planiran još 1959, a dovršen je 1973. Spomenik vagon postavljen na dva betonska stuba od 19 metara obeležava i grobnicu pripadnika Rudarske čete.

Foto: Knjiga „Rudarska četa“ autora B. Božovića
Tito o Rudarskoj četi

U knjizi „Rudarska četa“ Branislava Božovića, prenet je i predgovor Josipa Broza Tita koji referiše na događaj iz decembra 1970. kada su Trepča i Kosovska Mitrovica bile domaćini borcima Prve proleterske brigade, u čijem je sastavu tokom rata bila i Rudarska četa.

„Na prostranom trgu grada na Ibru i Sitnici, pred strojem proletera i narodom ovoga kraja, vršena je prozivka Rudarske čete, čiji su se preživeli borci nalazili na čelu brigadnog stroja. Samo se manji broj rudara boraca čete odazvao sa ovde. Za sve ostale su njihovi preživeli drugovi odgovarali kada su i gde poginuli u ratu za oslobođenje zemlje. Prozivka u gradu rudara rečito je pokazala koliko je bila teška borba za slobodu, koliko je žrtava ona tražila. Još jednom su pred očima prisutnih iskrsli likovi Trepčinih rudara palih za slobodu i pobedu
revolucije. Njih više nije bilo u sastavu postrojenih boraca, ali su ipak bili prisutni i, kao što su svi na trgu osećali, ostaće zauvek u redovima svoje Rudarske čete.

Pali borci Rudarske čete, kao i svi ostali junaci koji su pali na poprištima našeg narodnooslobodilačkog rata, dali su ono što je čoveku najdragocenije: svoj život. Trajni njihovi dužnici jesu svi preživeli i generacije koje rastu u slobodi.

Narodnooslobodilačkoj borbi, toj najsvetlijoj stranici naše revolucionarne istorije, Rudarska četa je dala časni svoj doprinos kao simbol borbe rudara Trepče i rudara uopšte, kao simbol borbe naroda i narodnosti kosovskomitrovačkog kraja i Kosova“.

Prema podacima kojima raspolažu boračka lokalna udruženja, Kosovska Mitrovica je sa svojom okolinom od početka rata 1941. do 15. maja 1945. godine imala 1.074 pala borca i žrtve rata, među kojima je 10 narodnih heroja, 141 prvoborac, 55 žrtava fašističkog terora, 15 žrtava posleratnih obračuna sa balistima i drugim neprijateljima.

Tokom okupacije u Drugom svetskom ratu, naglašavaju ova udruženja, živote za ovaj grad dali su mahom Srbi, Crnogorci i Hercegovci.

Sećanje na poginule borce i narodne heroje – braću Milićević, Bubala, Krtinića…

U knjizi „Rudarska četa“, Božo Zarković se seća svojih uglavnom poginulih drugova:

„Žrtve koje je četa Trepčinih rudara tada dala bile su veliki gubitak, ne samo za četu, nego i za Kopaonički odred i kosovskomitrovačko područje. I više od toga. Likovi izgubljenih drugova ostaće zauvek urezani u naša sećanja.

To su bili prekaljeni, iskusni i provereni borci Partije, koji su u predratnom periodu predvodili štrajkove rudara, a od početka oružanog ustanka stali u prve redove partizanskih boraca (…)

Stroj Rudarske čete u Rudom, 21. decembra 1941, bio je sastavljen od već prekaljenih boraca, spremnih da izvrše svaki zadatak koji im se poveri (…) Od 60 boraca u sastavu Rudarske čete u Rudom, 27 su dali svoj život boreći se za slobodu širom Jugoslavije (…)

U bici na Gaočićima pogibija Nikole Krtinića, zamenika komandira Rudarske čete, značila je za nas ogroman gubitak. Na bojnom polju ostao je divan drug i starešina, prijatelj i komunist, prekaljeni borac, poznati rudar u štrajkovima Trepče, hrabri ratnik i revolucionar (…)

Mada među rudarima po junaštvu nije bilo velike razlike, dvojica su ih ipak sve nadvišavala. To su Nikola Bubalo i Rade Milićević, koji su proglašeni narodnim herojima. Nikolu Bubala, koji je, kao siromašni omladinac zemljoradnik, došao na rad u rudnik Trepču, poznajem još iz ilegalnog perioda. Kao skojevac u Starom Trgu bio je politički vrlo aktivan, a uz to je neumorno radio na ličnoj izgradnji i vaspitavanju drugih. Mlad i poletan, skroman, pristupačan i hrabar, osvajao je borce, bio omiljen u Kopaoničkom odredu. Ubrzo je postao zamenik političkog komesara Rudarske čete i ostao na toj dužnosti sve do svoje pogibije. Bio je neustrašiv borac mitraljezac, poznat u čitavoj brigadi. Od svog mitraljeza nije se rastao ni kada je postao starešina. Sam ga je nosio u svim borbama i na marševima u Srbiji, Bosni i drugim krajevima i nije ga nikome predavao sve do pogibije. Hrabrošću i vojnom veštinom naročito se istakao na Prači, Prozoru, Bosanskom Grahovu, Livnu… U četvrtoj neprijateljskoj ofanzivi u Bradini, na pruzi Mostar — Sarajevo, bio je teško ranjen u grudi. I dok je ispod njegove leve sise zjapila rana, on je i tada, iz stojećeg stava, tukao Nemce mitraljeskim rafalima, sve dok se nije srušio.

Mada sam i sam bio ranjen, divio sam se Nikoli, njegovom držanju na putu do bolnice, nakon teških borbi i osmočasovnog marša. Trpeo je jake bolove. Posle tri dana je podlegao ranama. Njegova je pogibija zabolela sve nas do srca, jer smo izgubili junaka, divnog druga i pravog partijskog rukovodioca.

Izgubili smo i dva brata Milićevića: Todora i Rada. Todor je bio prva žrtva Kopaoničkog odreda, prvi trepčanski komunist koji je pao u borbi za slobodu. Poginuo je prilikom septembarskog napada na žičaru Starog Trga. Njegova borba i junačka pogibija postale su simbol borbe i žrtava Trepčinih rudara i Kopaoničkog odreda, jer je odred otada nosio njegovo ime. Todor i Rade su pre rata učestvovali u prvom i drugom štrajku trepčanskih rudara.

Mnogima su ova dva Hercegovca bila uzor kako se bori i izgara u komunističkom pokretu pre rata i u partizanima za vreme rata. Rade je u svim situacijama svojom smirenošću, hladnokrvnošću, pristupačnošću i bogatim znanjem i iskustvom u vođenju borbi ulivao drugovima takvu veru i samopouzdanje da nije bilo zadatka kojeg ne bi izvršili. Bio je među nama u Rudarskoj četi pravi vojnik Partije. O ljudima se brinuo kao otac. U nemogućim situacijama nalazio je rešenja da snabde borce hranom, odećom, da im omogući odmor, porazgovara sa svakim. Takav je ostao sve do pogibije. Nakon dugih borbi i marševa, s Radom, našim političkim komesarom, izbili smo na Zlatni bor, gde smo u pokretu vodili žestoke borbe s Nemcima. On se u tim trenucima nelagodno osećao, kao da ga je grizla savest što su borci tri prethodna dana morali gladni ubrzanim maršem ići od Prijepolja do Zlatnog bora. I baš u takvom raspoloženju, pogodila ga je minobacačka granata.

Bio je to težak udarac za nas. Osećali smo potištenost zbog gubitka voljenog čoveka, partijskog rukovodioca i političkog komesara, ali još veću gorčinu i mržnju prema Nemcima, na koje smo upravo kidisali (…)

Svi se mi sećamo Bože Kalembera, mitraljesca Rudarske čete, danas pukovnika u penziji, nasmejanog, snažnog, veselog i večitog optimiste. Na prelasku Neretve, u bici na Sutjesci i Balinovcu, tvrdio je borcima drugih jedinica da će rudari u nezadrživom jurišu sa svojim drugovima probiti neprijateljev obruč. Takav je bio i ostao i danas. U svakom susretu, s osmehom će vam pričati o ratnim zbivanjima, zgodama i nezgodama, ostajući skroman kao što je i u ratu bio.

Prokica Zigić, mitraljezac, sada pukovnik u penziji, omalenog rasta, bio je živahan, preduzimljiv i snalažljiv. Izuzetno je cenio ljude. Požrtvovano se borio za čoveka i bio svagda spreman da pomogne iznemoglom u borbi i na maršu, prihvati ranjenika, pomogne drugu pri prelasku reke i planinskih vrleti. Prokica je mali rastom, što bi narod rekao: ‘Nema ga šta videti’, ali je bio veliki borac, pravi proleter. Obično se šalio da njega metak ne može pogoditi zato što je mala meta za neprijatelja, pa da otuda i ne mora kao
mi ostali, višeg rasta u zaklon. Zbog toga što je bio uvek spreman za šalu, Prokicu smo rado viđali i voleli.

Sta da se kaže o Boži Miletiću, koji je poginuo kao zamenik komesara Treće sandžačke brigade? Bio je komesar Rudarske čete, a pre rata učestvovao u svim akcijama i štrajkovima rudara Trepče. Politički obrazovan, uz to pravnik, znatno je pomogao, borcima čete u upoznavanju naučnog socijalizma. Skroman, pažljiv prema ljudima, hrabar i umešan u vođenju borbe, ostaće u trajnom sećanju rudara.“

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.