19 godina od posete Hirošimi – Sećanje mitrovičkog gimnazijalca

FOTO: Željko Vukosavljević

Prošle nedelje obeležila se 75-godišnjica atomskog bombardovanja japanskih gradova Hirošime i Nagasakija 6. i 9. avgusta, čime je okončan Drugi svetski rat. Procenjuje se da je u oba nuklearna napada američkih vojnih snaga, od posledica eksplozije, povreda, opekotina i radijacije, stradalo oko 300.000 ljudi. U duhu sećanja na taj događaj, fasciniran Japanom i njihovom drevnom kulturom, Mitrovčanin Željko Vukosavljević, za naš portal prisetio se svog putovanja u „Zemlju izlazećeg sunca“.

FOTO: Željko Vukosavljević/Fejsbuk

Njegovu priču prenosimo u celosti:

Prisetio sam se svog putovanja u Japan, a sećanje je podstakao novinski članak o 75-godišnjici bacanja atomskih bombi na dva japanska grada – Hirošimu i Nagasaki i nadahnulo me je da napišem ovaj tekst.

Pre 19 godina, omanje školsko društvo mitrovičke gimnazije krenuće u Japan – godinu dana nakon završetka rata i NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, zemlje koje danas nema; u moru očaja, tuge i borbe koju su naši roditelji vodili ne bi li mi postali bolji ljudi.

Sa ove tačkice na globusu, ukazala nam se tada prilika da preletimo zemaljsku kuglu. Takva prilika se ne propušta.

Prvo šestočasovna vožnja do Beograda, skup u Interkontinentalu i još jedna šestočasovna vožnja do Budimpešte. Dvanaest sati kaldrmskog lomatanja, ali euforija nije prestajala. Avion poleće iz Budimpešte, let od sat i po vremena, dok se kroz oblake vidi skoro najveća vazdušna raskrsnica. Frankfurt. Presedanje od dva sata iskoristili smo da vidimo ponešto od Nemačke. Zapravo, za nas u to vreme – bila je to filmska scena – reka ljudi raznolikih karaktera, različitih boja kože, šarolikih stilova, zanimljivih odevnih kombinacija, koje smo do tada mogli da vidimo zahvaljući video rekorderima i kasetama i učenju o svetskim kulturama u školi. Turbani, fisovi, šeširi, kape, beretke, plahte, šarena odela, išarana i izbušena lica, različitosti sa svih strana. I svi ti ljudi prolaze pored nas, pričaju, čekaju, gledaju, kao i mi.

Došlo je vreme za ukrcavanje na let od trinaest časova do Osake. Nadlećemo „Vatrena vrata“ koja su uočljiva iz aviona – Moskva, izdaleka tako sićušna i sva crvena, predstavlja most između Evrope i Azije. Sledi sletanje na aerodromu na vodi u Osaki. Savršenstvo inženjerstva, besprekoran sklop arhitekture, građevinarstva i tehnologije.

Imao bih o tom putu još štošta da kažem i napišem, no, drugom prilikom.

Bio je to kulturološki šok – Japan, Azija, Istok. Zemlja izlazećeg Sunca, carskih dinastija, haikua, samuraja, nindži, bušido kodeksa, bejzbola, Tojote, sušija, origamija, ždralova od papira, katane, Hidetoši Nakate i traga Piksijevog fudbalskog umeća rangiranog carskim obožavanjem. I jednog upečatljivog istorijskog događaja koji će promeniti svet.

U 8:15, 6. avgusta 1945. godine, bačena je prva atomska bomba na Hirošimu i nazvana Mališa – „Little boy“. Tri dana kasnije, 9. avgusta, u 11:02, na Nagasaki je bačena druga atomska bomba nazvana Debeljko – „Fat Man“. Tragikomične reči i atomske bombe. Kao da su izvedene iz nekog stripa i da ne odražavaju svoju destruktivnu ulogu.

Pišem ovo sugrađanima, u nameri da im predočim da sam boravio, kao i moji saputnici, u mestu o kojem sam godinama unazad razmišljao. Kada smo posetili Japan, imao sam 18 godina. Prelazak iz tinejdžerske nezrelosti u početnu fazu odgovornosti.

Šta znamo o Hirošimi?! Atomsko razaranje i ostaće simbol patnje ljudi čiji su uzrok takođe ljudi. Knedla u grlu i uzbuđenje od samog jutra, koje nikada do tada nisam osetio, premda dolazim i ja iz tada sveže konfliktnog dela sveta.

Vodi nas Tomojuki Tacumi, (naš dragi domaćin Tom). Tom koji je bio zaposlen tada u OEBS-u na Kosovu nam je ovo putovanje i omogućio. Ulazimo u čuveni brzi voz Osaka – Hirošima (vagon za pušače zbog našeg Toma, a onda smo se pitali kakvi li su vagoni za putnike nepušače? Zapanjujuće!).

I eto nas. Za tili čas – Hirošima. Oči koje same gledaju, kao najmoderniji senzori.

Iznenadila me je lepota grada koju je teško rečima dočarati i danas i ono što sam zatekao – tehnoški napredan grad, sa zelenim parkovima i neboderima. Posle sat vremena šetnje i divljenja životu koji buja, znao sam da ćemo naići na ono po čemu pamtimo Hirošimu.

Posledice radijacije i dalje su primetne. Jasno je da se nešto davno, ali strašno dogodilo ovde.

Pred nama je Memorijalni park mira, „Hiroshima Peace Memorial Park“. Obuzima me tišina iako vidim veliki broj turista sa vodičima.

U grupi smo zajedno, ali se svako saoseća sa ovim ljudima na svoj način. Javlja mi se neka čudna poistovećenost. Oni bombardovani, mi bombardovani, prvo je što mi je prošlo kroz glavu.

Potom polako, sigurno koračam i prepuštam se atmosferi oko sebe i počinjem da registrujem žamor.

Kreću pitanja sa naše strane, znamo suštinu i razmere tragedije, ali ne i detalje. Kompleks gde se nalazimo je podeljen. Zapadna zgrada (West Building) sadrži materijale i artefakte bombe dizajnirane kako bi, koliko je to moguće, predstavili realnu situaciju tragičnog 6. avgusta 1945. godine. U Istočnoj zgradi (East Building 2-3 F) predstavljeni su eksponati, modeli i fotografije trenutne eksplozije u Hirošimi. A u odeljku takođe Istočne zgrade 1F (East Building 1F) koriste se eksponati i video filmovi da opišu Hirošimu pre i posle katastrofe.

Hipocentar eksplozije se dogodio 560 metera iznad centra grada, a dalje nekih 160 metara nalazi se stara zgrada koja je preživela snažnu detonaciju. Urušena zgrada predstavljala je zgradu prefekture ili kako bih bolje rekao, vlade grada. Taj skelet koji je opstao, i do dana današnjeg odoleva zubu vremena, naziva se „A – bomb Dome“. Nešto slično sam video i na putu ka Japanu, a to su takođe ruševine u mojoj zemlji od NATO bombardovanja. Slični skeleti nekadašnjih velelepnih mostova, zgrada, kuća, muzeja, koji će biti svedoci jednog vremena, baš kao i zgrada u Hirošimi.

Ulazeći u zgradu muzeja, video sam nešto što i dan danas prepričavam. Duboko je urezano u moje sećanje. Stepenište, u barijeri stakla kao zaštita, na kom se nalazi trag prosute tečnosti koja iz godine u godinu bledi. U opisu piše da se u trenutku eksplozije koja se dogodila iznad, na stepeništu nalazio čovek, koji se od temperature, radijacije i eksplozije na licu mesta istopio i da je na stepeništu ostao trag u obliku velike mrlje.

Bio je to moj trenutak šoka, i brzi točak misli o čovekovoj težnji za uništenjem. O tome kako se samo jednim pritiskom na dugme briše sve što čovek stvara, bez obzira na posledice, na nasleđe i dobro koje pojedinci i narodi mogu da podare čovečanstvu.

U šetnji kroz muzej pravio sam ždralove od papira, koji predstavljaju simbol duševnog izlečenja svakog ko se tu nađe i pokuša da razume. Učinilo mi se kao da sam ih napravio na hiljade. Sadako Saki je imala dve godine u trenutku eksplozije. Deset godina kasnije nalazila se u bolnici Crvenog krsta gde se lečila od leukemije izazvane radijacijom. U očaju usled teške bolesti, u nadi za izlečenjem, svakog dana osam meseci pravila je papirne ždralove koji su postali simbol borbe za život. Pravio sam ždralove za mrlju na podu, za Sadako, za moju zemlju i njenih 78 dana bombardovanja tada.

Kada smo Japan posetili, napadnuta je 11. septembra Amerika. Otetim avionima srušeni su trgovinski centri. Starija Japanka kod koje smo bili smešteni, vest o napadu na Ameriku dočekala je sa tugom. Nije pokazivala nikakvu mržnju. Pričala je na japanskom, rukama nam pokazivala na televizor i uzdisala. Patila je i saosećala se, pročitao sam i za to nisam morao da govorim japanski, jer empatija je bila naš zajednički jezik.

Hirošima će uvek biti simbol ljudskog stradanja ali i ljudske okrutnosti. Ali je ona za mene postala još nešto, dostojanstvo japanskog naroda i nuklearna toplina za patnju onog drugog.

Neki bumeranzi se vraćaju i dalje, a pitanje ostaje „Zašto“…

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.