17 godina od 17. Marta

17. mart Kosovska Mitrovica

Sedamnaest godina je od 17. Marta 2004. – najvećeg etničkog nasilja koje se dogodilo na Kosovu i Metohiji posle ulaska međunarodnih vojnih i civilnih snaga. 

Ovaj dan obeležiće se u Kosovskoj Mitrovici, Gračanici i Beogradu – kako do sada izgleda – sa organizovanijem planom aktivnosti obeležavanja nego prethodnih godina.

U severnom delu Mitrovice program pod zvaničnim nazivom „Dan kada je sve gorelo – da se ne zaboravi“ počeće u 10 časova, polaganjem venaca na spomeniku „Beli Anđeo“, poginulim Mitrovčanima toga dana – Jani Tučev i Borivoju Spasojeviću.

Nakon toga biće i održana i akademija u sali „Mitrovičkog dvora“.

U manastiru Gračanica u 11 sati počinje parastos, nakon čega se polaže cveće ispred instalacije MISSING, posvećene nestalim licima. Program podrazumeva  i izložbu radova sa Likovne kolonije „Jesen u Prizrenu“ koja će početi u 11:30 sati a potom i Akademiju posvećenu martovskom pogromu. Takođe, obeležavanju će prisustvovati i direktor Кancelarije za Кosovo i Metohiju, Petar Petković.

Ovaj dan biće obeležan i u Beogradu. U Narodnom pozorištu Danu sećanja u 13 časova, prisustvovaće i predsednik Srbije, Aleksandar Vučić.

BILANS: Oko 286 srpskih kuća, preko 35 crkava, manastira i grobalja uništeno je i zapaljeno i više od 4.000 Srba sa juga KiM-a je proterano u trodnevnom nasilju ekstremnih Albanaca (oko 51. učesnika demonstracija u najmanje 33 pojedinačna nemira koja su se dogodila u 48 sati) koji su napali Srbe širom KiM-a. Ubijeno je osmoro Srba i 11 Albanaca – koji su stradali u obračunu sa američkim i francuskim KFOR-om koji je pokušavao da zaustavi nasilje. Prema drugim podacima, 28 je smrtno stradalo, a 870 povređeno. U neredima su iništena 72 vozila UN. Međunarodni tužioci i sudije na Kosovu procesuirali su sedam slučajeva uništavanja crkava i 67 osoba osudili na zatvorske kazne od 21 meseca do 16 godina. Ipak, do danas nisu otkriveni nalogodavci za ovo, kako su međunarodni krugovi u više navrata ocenili – organizovano nasilje. 


Šta je Human Rights Watch pisao o ovim nemirima

Povod – davljenje albanskih dečaka

Povod za najveće etničko čisćenje od 1999. godine bilo je davljenje trojice albanskih dečaka, 16. marta 2004, iz sela Čabra koje se graniči sa srpskim selom Zupče kod Zubinog Potoka. U kosovskim medijima optuženi su Srbi da su nesrećnu decu navodno pojurili sa psima u reku.

Portparol UNMIK policije, Derek Čepel (Dareck Chappel) je kasnije demantovao da su albanski dečaci nastradali bežeći od Srba, međutim, to nije zaustavilo napad ekstremnih Albanaca u Mitrovici.

Kao posebno pitanje otvorila se uloga kosovskih medija, o čemu je OEBS u Beču izdao poseban izveštaj u kojem je kritikovao „očigledan spin“, „neodgovorno i senzacionalno“ izveštavanje elektronskih medija na albanskom.

„Takođe, treba napomenuti da su mediji, posebno elektronski, pokazali neprihvatljiv nivo emocija, pristrasnosti, nebrige i pogrešno primenili ‘patriotski’ žar. Posebno izveštavanje u veče 16. marta od strane tri glavna kosovska televizijska kanala zaslužuje najjaču moguću kritiku,“ navodi se u OEBS-ovom izveštaju.

Manastiri na udaru

Prema podacima Eparhije raško-prizrenske iz aprila 2004. godine, ukupan broj uništenih crkvenih zgrada je bio blizu 100.

U nasilju su uništena i remek dela hrišćanske srednjevekovne umetnosti, kao što je Bogorodica Ljeviška iz XIV veka, koja je danas pod UNESCO zaštitom, manastir Devič, Saborna crkva Svetog Đorđa, sedište Raško-prizrenske eparhije, bogoslovija Sveti Kirilo i Metodije sa kojom je izgoreo i prizrenac Dragan Todorović, starosedelačka prizrenska četvrt Kaljaja, Manastir Svetog Arhangela sa tadašnjim tek obnovljenim konakom, crkva Svetog Spasa i crkva Svetog Save u Južnoj Mitrovici.

U procesu obnove od 2005. obnovlјeno je ili donekle popravlјeno oko 70% objekata oštećenih ili uništenih 2004, i po međunarodnim zahtevima, u obnovi su učestvovale i kosovske institucije pod nadzorom i organizacijom Saveta Evrope.


Svetinje i kulturna dobra uništeni u martovskom pogromu – publikacija se nalazi na sajtu Eparhije Raško-prizrenske.

Nemiri na mostu

Više hiljada ekstremnih Albanaca narednog dana – 17. marta, krenulo je iz Južne Mitrovice ka glavnom mostu i tadašnjoj zoni poverenja, najpre paleći vozila međunarodne zajednice i rušeći pokretnu ogradu UNMIK-a, da bi potom prešli u severni deo grada i sukobili se sa Srbima koji su se brzo okupili sa severne strane mosta i potisnuli ih ka jugu.

U tadašnjim međunarodnim internim izveštajima, navedeno je da su se u delu oko zgrade opštine, mosta i parka, u Južnoj Mitrovici mogli videti građani sa automatskim oružjem, uperenim ka severnom delu grada, na koji se pucalo u više navrata, a fotografisana su i ambulantna kola koja su prevozila kamenice i oružje, doturajući ih demonstrantima oko glavnog mosta.

Mitrovica: Najmanje sedam osoba poginulo, preko 200 ranjeno

U ovim sukobima u Kosovskoj Mitrovici, ubijeno je dvoje Srba – stariji Borivoje Spasojević i majka dvoje maloletne dece – Jana Tučev. Spasojević je ubijen kao prolaznik na ulici, a Tučev dok je otvarala terasu svog stana.

Bolnički izvori u Južnoj Mitrovici potvrdili su da je u sukobima povređeno 84 Albanaca, dok je bolničko osoblje na srpskoj strani navelo da je povređeno 22-oje Srba, od kojih pet teško, te da su dve srpske žrtve ubijene snajperskim hicima.

U tadašnjem sukobu na mostu, povređeno je i 11 francuskih pripadnika KFOR-a koji su pokušavali da zaustave nasilje.

Kasnije je potvrđeno da je u ovom nasilju najmanje sedam osoba poginulo, dok je preko 200 ranjeno. AP je tada javio da je poginulo četvoro Albanca i troje Srba.

Eskalacija nasilja
 
Nasilje je posebno eskaliralo u Svinjaru, Čaglavici, Lipljanu, Kosovom Polju, Obiliću, Prizrenu, Gnjilanu, i Peći. Obilić i Svinjare su tada potpuno očišćeni od srpskog stanovništva. Spaljene su kuće u Kosovom Polju, kao i kuće u jednom od tadašnjih najznačajnijih povratničkih sela – u Belom Polju. U Gnjilanu su srpske kuće spaljene takođe. Zapaljene su škole i pošte. U Obiliću je napadnuta i zapaljena škola u trenutku kada je oko tridesetak đaka imalo časove. 

Narativ 1: „Nasilje organizovano“

Neposredno nakon martovskog pogroma – za srpsku stranu, odnosno martovskih nemira – za kosovsku i međunarodnu, otvorilo se upravo pitanje da li je nasilje bilo unapred pripremljeno i organizovano.

Portparol UNMIK policije, Derek Čepel, ocenio je da je nasilje imalo „stepen organizovanosti“.

I tadašnji šef UNMIK-a, Hari Holkeri, rekao je prilikom posete Obiliću, koje je stradalo u ovom nasilju – da su albanski ekstremisti imali „spreman plan za nasilje“.

Tadašnji Generalni sekretar NATO-a, Jap de Hop Shefer, opisao je 17. Mart kao „neprihvatljivo nasilje“, „orkestrirano i organizovano od strane ekstremne frakcije u albanskoj zajednici“.

U svom izveštaju Savetu bezbednosti UN, tadašnji generalni sekretar Kofi Anan izvestio je: „Napad koji su predvodili albanski ekstremisti protiv kosovskih Srba, Roma i Aškalija je organizovana, široko rasprostranjena i ciljana kampanja.“

I više drugih evropskih zvaničnika je imalo slične izjave da je akcija bila unapred pripremljena.

Martovsko nasilje okvalifikovano kao etničko čišćenje 

Admiral NATO snaga, Gregori Džons, pažljivo biranim rečima opisao je tada eskalaciju trodnevnog nasilja – „Ova vrsta aktivnosti zapravo je skoro jednaka etničkom čišćenju i ne može da se nastavi.“


Nemački mediji: Nasilje planirano

U nemačkim medijima su se neposredno nakon nasilja pojavili i izveštaji o tome da je nemačka obaveštajna služba, BND, nekoliko meseci ranije, presrela telefonske razgovore Samedina Džezairija, poznatog i pod ratnim nadimkom „Komandant Hodža“, jednog od najkontroverznijih bivših boraca OVK, saznavši da se nasilje planiralo.


Kosovski mediji: Iza nasilja grupa proistekla iz OVK-a; kriminalna grupa formirana 2001. za nju znala „velika imena“

U kosovskim medijima su se tpre dve godine u više navrata pojavili natpisi da iza 17. Marta stoji organizovana grupa „proistekla iz OVK-a“, odnosno da je navodno krajem 2001. godine na Kosovu formirana kriminalna grupa za čije su formiranje i aktivnosti znala „velika imena“, a čija je misija bila i da navodno organizuje martovsko nasilje, dok je podršku za to imala od „svih ratnih stranaka“, tajne službe i „velikih porodica“. Za uspešnu „misiju“ obećana im je amnestija, ali je ista grupa navodno i „uništena“ krajem 2004. Ipak, ovi navodi nisu zvanično potvrđeni.

Narativ 2 „frustracija Albanaca“

Ubrzo nakon 17. marta, međutim, otvorilo se i pitanje „frustracije Albanaca“ usled „nerešenog statusa Kosova“.

Human Rights Watch je u svom izveštaju iz tog perioda naveo da su se mladi Albanci „osećali duboko marginalizovani i frustrirani usled nedostatka mogućnosti i stagnacije ekonomije Kosova“.

„Spontani i organizovani elementi koji stoje iza nasilja delovali su sa zajedničkim ciljem: da se oslobode preostalih etničkih Srba i drugih manjinskih zajednica na Kosovu. Nakon što je nasilje buknulo, raširilo se Kosovom sa skoro kliničkom preciznošću: posle dva dana nemira, svaka srpska, romska, ili aškalijska kuća bila je spaljena u većini onih zajednica pogođenih nasiljem, ali su susedne kuće etničkih Albanaca ostale netaknute,“ zaključuju se u ovom izveštaju.

Promena: „Standardi pre statusa“ u „Standardi i status

Iako su zapadni mejnstrim mediji izvestili da su Srbi bili žrtve, ubrzo se ubrzao proces jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova koje će uslediti četiri godine kasnije. Upravo je opisana „frustracija Albanaca“ poslužila da se dotadašnja politika za Kosovo „standardi pre statusa“ zameni novom – „standardi i status“.

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.