ZSO i srpska autonomija

Fadilj Ljepaj i ja na portalu KoSSev nastavljamo da razgovaramo o Kosovu 

Prijatno me je iznenadio moj uvaženi sagovornik segmentom svoje poslednje kolumne u kome kaže da se zalaže ne samo za autonomiju Srba na Kosovu, već i „za slobodu Srba na Kosovu“. Nešto iza toga, kolega Ljepaja piše da su, svojevremeno, „Albanci svoju slobodu videli samo van Srbije i Jugoslavije. Autonomija '74 je za nas bila samo privremeni kompromis“.

Ako bi uvaženi sagovornik želeo da bude elementarno logički konsistentan, onda bi on morao da u slobodi Srba na Kosovu podrazumeva i prizna pravo da se većinske teritorije na kojima žive Srbi izdvoje iz „Republike Kosovo“ (RK) – baš kao što su Albanci na Kosovu dali sebi za pravo da izdvoje teritorije iz Republike Srbije. Jer, ono što je sloboda za Albance, mora biti i sloboda za Srbe: ne zbog „reciprociteta“, već zbog logički konzistentne upotrebe termina. 

Naravno, ne mogu da govorim u ime Srba s Kosova, ali sam uveren da – ukoliko bi se Srbi sa Severa Kosova istinski pitali, što znači, ako bi imali istinsku slobodu izbora – svoje opštine bi sigurno pre videli kao deo središnje Srbije, nego kao deo „Republike Kosovo“. 

No, jasno je da je promena teritorijalnih suverenosti, u realnom svetu, moguća samo ratom. To pokazuje i sadašnje stanje suverenosti Srbije nad Kosovom, sasvim narušeno ratom 1999. godine. Nova promena suverenosti svakako bi podrazumevala novi rat, a to niko razuman ne želi.
 
Budimo realni i praktični: sadašnje stanje je takvo da se sloboda izbora Srba na Kosovu svodi na dve opozitne mogućnosti – autonomija u okviru „Republike Kosovo“ (RK) ili ne. Ako bi imali tu mogućnost izbora, Srbi s Kosova izvesno bi izabrali autonomiju, makar i kao „privremeni kompromis“. Ne mogu da verujem da iko ozbiljan među Albancima na Kosovu – a u takve računam i kolegu Ljepaju – sumnja u takav ishod slobodnog iskazivanja volje Srba.
 
Vidim da mom uvaženom sagovorniku smeta što Srbe s Kosova u pregovorima s Prištinom zastupa vlada Srbije. On kaže da da bi bilo bolje da oni sami iskazuju svoju volju u direktnom sučeljavanju sa „vladom Kosova“. U tom smislu, on će sigurno biti zadovoljan što će ubrzo Srbi s Kosova dobiti i tu mogućnost. Jer, Zajednica srpskih opština (ZSO) upravo je onaj institucionalni okvir u kome će se moći obrazovati i iskazivati politička volja Srba na Kosovu.
 
U vezi s tim ne mogu da se ne zapitam zašto kolegi Ljepaji smeta da Srbe na Kosovu zastupa vlada Srbije i zašto to smatra nelegitimnim – a u svojoj podslednjoj kolumni u vezi s potencijalnim stvaranjem posebnog srpskog entiteta i identiteta na Kosovu piše: „Znam da moj sagovornik baš ne voli `uplitanje` međunarodne zajednice, te bi možda više voleo da peva onu `Rusi dolaze`, ili da mi to ipak rešimo sami, ali mi smo evropsko i američko posredovanje prihvatili kako sasvim razumljivu i normalnu stvar".

Ukoliko je za mog sagovornika evropsko i američko posredovanje u srpsko-albanskim odnosima „sasvim razumljiva i normalna stvar", nejasno je zašto mu je čudno da Srbe s Kosova zastupa vlada Srbije. Logika nam naime nalaže da zaključimo da su u nešto prirodnijoj vezi Srbi s Kosova i matica Srbija i njena vlada, nego Albanci na Kosovu i Amerika. Napomenu svog sagovornika da bih ja „možda više voleo da pevam onu `Rusi dolaze` ne bih komentarisao: taj, naime, diskurs u kome se pretpostavlja šta sagovornik misli i oseća, a ne šta on u dijalogu govori, smatram neumesnim i necivilizovanim, pogotovu u razgovoru o veoma značajnim, delikatnim stvarima koje se tiču esencije srpsko-albanskih odnosa na Kosovu. I sa dubokom svešću o tome da se problem o kome pišem i delikatnost dijaloga koji vodimo i te kako razlikuje od dečjeg začikivanja. No vratimo se sada suštini započetog dijaloga.

Lično nemam nikakve sumnje u to da će volja Srba sa Kosova – onoliko koliko bude slobodna – uvek biti borba za uspostavljanje istinske autonomije na teritoriji koju kontroliše RK. Kažem „istinske autonomije“, jer ZSO, prema briselskom sporazumu od 25. avgusta 2015. (tzv. Brisel 2), ipak nije autonomija, već samo početni okvir za početak političke borbe za nju.

Ukoliko se, naime, pažljivije pročita štivo sporazuma (Association Community of Serb majority municipalities in Kosovo – general principles/main elements), videće se da ZSO nije dobila ništa što opštine po zakonima RK već nemaju. ZSO ne samo da nema nijednog ovlašćenja u oblasti zakonodavstva, već nema nijednog ovlašćenja ni u sferi izvršne vlasti. ZSO ne donosi bilo kakve propise niti ih samostalno sprovodi – a upravo to je suština autonomije. ZSO može samo da predloži skupštini RK da se neki propis donese, ili da se požali vladi RK na način sprovođenja nekakvog propisa. I to je sve. Ali, to nije autonomija.

Štaviše, i sama ZSO nije ustavna kategorija RK, već se uspostavlja najobičnijim aktom vlade RK.

Svojevremena autonomija Kosova u SFRJ podrazumevala je da Kosovo ne samo samostalno donosi zakone, da ih sprovodi i da sudi njihovim prekršiocima (autonomija zakonodavne, izvršne i sudske vlasti), već je takva autonomija bila zajamčena Ustavom SFRJ. Ali, ZSO ne samo da nema autonomiju, već ni njena puka pravna egzistencija nije zagarantovana ustavom ili zakonima RK.

ZSO ima predsednika, zastavu i grb, ali to ima i svaka druga opština. Pri tome, ZSO nema čak ni izbore za skupštinu ZSO (nju po položaju čine opštinski odbornici ZSO). Dakle ZSO ima slabije demokratske institucije čak i u odnosu na običnu opštinu. 

Besmisleno je pitanje kakva će biti zastava ZSO, jer se i na to primenjuje isključivo zakon RK. Ako taj zakon kaže da se ne mogu koristiti simboli „susednih država“, zastava ZSO neće moći da ima ništa što bi podsećalo na srpski nacionalni identitet. Nedavno sam, vraćajući se iz Ohrida, prolazio kroz zapadnu Makedoniju i bio začuđen brojem albanskih zastava, istaknutih na kućama pored puta. Ukoliko bi RK imala zakone i praksu Makedonije, jasno je koju bi zastavu istakli Srbi sa Kosova i u ZSO. Ali, nemam nikakvu dilemu da Republika Kosovo neće dozvoliti ono što dozvoljava Republika Makedonija.

Faktički, Brisel 2 je veliki uspeh Prištine i njihovih inostranih patrona. Njime je vlada Srbije ne samo priznala da se na teritoriji Kosova mogu primenjivati samo Ustav i zakoni RK, već i da Srbi na Kosovu moraju da se drže isključivo ustava i zakona RK. Time je vlada Srbije izvršila faktičko priznanje suverenosti Prištine nad Kosovom, odnosno time se vlada Srbije odrekla svakog suvereniteta nad Kosovom, prepuštajući Srbe na Kosovu da se dalje sami snalaze, kako znaju i umeju.

Ipak, ZSO daje šansu Srbima da u tom „snalaženju“ ne počnu od ledine. ZSO nije nikakva autonomija, ali jeste okvir u kome se može voditi borba za nju. Ako bi više albanskih intelektualaca i bar neki političar iskreno podržali pravo Srba na autonomiju, ta borba bi, možda, i imala neke izglede na uspeh. Ali, sumnjam da će se danas u, nacionalizmom potpuno natopljenom, javnom mnenju Prištine naći neko ko bi smeo da podrži legitimne političke zahteve kosovskih Srba.

No, dijalog koji vodimo na portalu Kossev i služi da se pokuša indukovati demokratsko rešenje kosovskog pitanja. „Demokratsko rešenje“, to znači, najpre, rešenje koje je u skladu sa slobodnom voljom Albanaca i Srba na Kosovu, ali i koje je u skladu sa osnovnim načelima demokratije. Autonomija je najbolji način rešavanja dubokih i bolnih etničkih sukoba u demokratskom sistemu. A to znači, da se onaj koji u Prištini želi sebe da smatra demokratom, mora zalagati i za autonomiju Srba u RK. 

To je jednostavno stvar logičke konsistentnosti, i lično bi mi bilo drago da moj uvaženi sagovornik bude prvi albanski intelektualac koji je, u odnosu na pojam i koncepciju demokratije, logički konsistentan i istinski demokrata.

U tom kontekstu bih upitao ovoga puta da li on misli da je ZSO demokratska ustanova i, ukoliko nije, šta bi se moglo uraditi da ona to uistinu postane?



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.