Fadilj Ljepaja i ja na portalu KoSSev nastavljamo da razgovaramo o Kosovu.
Urednička ideja rubrike "Sa one strane barikade", u kojoj se odvija naš dijalog jeste da svaki prilog završimo pitanjem našem sagovorniku, s tim da prethodno odgovorimo na njegovo pitanje.
Svoj prošli tekst završio sam jednostavnim pitanjem – da li bi Albanci, u nekoj akciji poput "Blesk" ili "Oluje", proterali Srbe sa Severa Kosova, samo da Kosovo nije pod direktnom vojnim kontrolom Vašingtona? Ili drugačije rečeno, ako bi kosovski Albanci ostali sa nama Srbima "nasamo“, da li bi naš problem rešavali oružjem ili pregovorima?
U svom odgovoru uvaženi kolega Ljepaja je govorio o svom robijanju u SFRJ zbog zalaganja da Kosovo postane republika, o tome kako su "manje-više, svi srpski lideri bili ratnici, ili ratoborni“, o tome kako se OVK borio protiv srpske "nacional-socijalističke vlasti“, o srpskim policajcima koji su po pravilu ubijali civile, dok su borci OVK uzvraćali samo po patrolama…
O svemu je u tekstu mog uvaženog sagovornika bilo reči, ali nekako nisam našao odgovora na pitanje – da li Albanci, samo da ih u tome ne sprečavaju NATO vojnici, proterali Srbe sa Severa Kosova?
Iako bi neki čitalac možda mogao da oseti razočaranje zbog izostanka direktnog odgovora, čitaoci sa iskustvom znaju da je i izbegavanje odgovora neki odgovor. Jer, ako albanski intelektualci na Kosovu nisu u stanju čak ni deklarativno da se založe za pravo srpske manjinske zajednice na puku egzistenciju na kosovskim prostorima – šta onda da pričamo o pravu srpske manjinske zajednice na autonomiju u okviru Kosova?
Bojim se da ne samo ova, već i ranije "besede" mog uvaženog sagovornika kao da pokazuju snažnu potrebu da se na konkretna pitanja o pravu na autonomiju kosovskih Srba odgovara širokom istorijskom naracijom o (stvarnim ili izmišljenim) zločinima srpske policije i vojske na Kosovu, o SFRJ kao tamnici kosovskih Albanaca, čak i o navodnom proterivanju Albanaca iz Srbije nakon njenog oslobođenja od Turaka u 19. veku…
"Ali kakve veze ima današnje pitanje autonomije jedne manjinske zajednice sa onim što se dešavalo još početkom 19. veka, dakle pre dvesta godina?" – zapitao bi se na to neki čitalac iz demokratske ili multikulturne Evrope, kojoj toliko deklarativno teži zvanično Kosovo, ali i moj uvaženi sagovornik.
Za neupućenog Zapadnjaka, koji prvenstveno razmišlja o rešavanju problema u sadašnjosti i o uređivanju budućnosti, ova neprestana istorijska naracija kojom se odgovara na svako pitanje vezano za aktuelni tretman Srba na albanskom Kosovu, izgleda čudno i irelevantno. Ali, ne i za nas sa Balkana. Jer, mi smo nekako naučili da čitamo otvorene ili skrivene znake svojih komšija.
To, recimo, znači da kad neko na konkretna pitanja sadašnjih odnosa – "zašto Srbima na Severu ne dati autonomiju?", ili "da li biste proterali Srbe da vas u tome ne sprečavaju Amerikanci?" – odgovara istorijom stvarnih ili izmišljenih srpskih zločina nad Albancima, onda to teško da može biti išta drugo do opasan znak da se vašem sagovorniku u glavi verovatno nalazi jedna neizgovorena, ali vodeća misao – osveta.
To je, bez obzira na uskraćenost za direktan odgovor, već neka informacija. Zapravo, to je vrlo važna informacija. To je veoma rečiti odgovor na pitanje možemo li mirno i dogovorom da uredimo naše odnose. Voleo bih da me uvaženi kolega Ljepaja ispravi. Ali, sve dotle dok ne pročitamo nekoliko njegovih jasnih rečenica o neupitnim i apsolutno zajamčenim pravima srpske manjinske zajednice na Kosovu (dakle, ne "reciprocitet“, ne "svako da bude slobodan“, već "srpska manjina na Kosovu treba da ima sledeća apsolutna i ničim uslovljavana prava“ – pa sledi spisak), taj odgovor je u najmanju ruku "neevropski“. Jer, posle takvog dogovora smešno je ma šta još pričati o "evrointegracijama“ i drugim obaveznim mestima briselskog novogovora – od toga, jednostavno i realno, nema ništa.
Ali, da ne bi slučajno ispalo kako i ja izbegavam da direktno odgovorim na pitanje uvaženog sagovornika, evo šta mislim o tome da li Albanci i Srbi mogu, "kao na izolovanom ostrvu“, sami da se dogovore, i je li antiglobalizam rešenje našeg problema.
Ne, nismo na pustom ostrvu, i da, antiglobalizam nije rešenje.
Ali, Albanci i Srbi su prve komšije, i ako se oni sami ne potrude da se pomire, sutra će se prvi jedan protiv drugog tući. U tom smislu veoma čudi da Albanci ne samo da nastavljaju da neguju agresivne ideje prema Srbima, već to isto rade i prema Makedoncima, Grcima i Crnogorcima. Nedavno prelivanje terorizma sa Kosova u Makedoniju direktna je posledica agresivne ideologije nabujalog albanskog velikodržavnog nacionalizma. Taj nacionalizam se, izgleda, ponovo stavio u službu tuđinske imperijalne politike, koja hoće da kontroliše balkanske narode. A svakako je bolje da balkanski narodi sami razreše svoje nesporazume, nego da budu žrtva "zavadi pa vladaj" politike bilo koje svetske imperije.
I, ako sam ovim odgovrio na izazov koji mi je postavio moj uvaženi sagovornik, evo na kraju i mog pitanja za koje bih bio slobodan da zamolim da se na njega se odgovori direktno i, po mogućnosti taksativno. Koja su, dakle, to ona prava srpske manjinske zajednice na Kosovu koja su apsolutna i ničim uslovljena? Postoji li, po mišljenju kolege Ljepaja, ijedno kolektivno pravo Srba na Kosovu?
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
