Vršnjačko nasilje: Ko je odgovoran?

Problem vršnjačkog nasilja u poslednjih nekoliko godina predstavlja temu o kojoj se sve češće govori i u srpskoj i u kosovskoj javnosti. Razni stručnjaci u ovoj oblasti godinama javno izlaze sa rešenjima i predlozima o sprečavanju vršnjačkog nasilja, međutim, u praksi –  tek sa nekim pozitivnim ishodom, do sada se nije pokazalo efikasnim. Da li rešenje problema vršnjačkog nasilja leži u školskom sistemu, socijalnim ustanovama ili u roditeljskom vaspitanju? Ko snosi odgovornost? 

Pozivajući se na istraživanje „Nasilje prema deci u Srbiji“, koje je UNICEF sproveo, 2013. godine, 44% učenika navelo je da je bilo izloženo vršnjačkom nasilju u periodu od tri meseca koja su prethodila ovom istraživanju, ističu.

Među njima, kako navode, 45,8% doživelo je verbalno nasilje, 33% fizičko nasilje i isto toliko socijalno nasilje (spletkarenje, manipulativni odnosi itd), dok je 21% dece počinilo nasilje“, navodi se u njihovom izveštaju.

Vršnjačko nasilje na Kosovu

Na Kosovu se takođe poslednjih godina beleži sve je veći broj slučaja vršnjačkog nasilja.

Iako nema zvanične statistike koja pokazuje tačan procenat nasilja za 2023., tokom 2021. godine, Kosovskoj policiji prijavljeno je 413 različitih incidenata u školama, izvestio je RTK2 2022. godine.

Prema rečima ministarke prosvete Arberi Nagavci, rešenje je u obrazovanju dečaka i devojčica, jer kako navodi, svest o problemu pomaže da se nasilje spreči kao i to da se na vreme prijavi.

„Neophodno je mnogo ulagati i raditi na obrazovanju, jer obrazovanje ne samo stvara bolju svest devojaka i žena o njihovim pravima, već i svest dečaka i muškaraca o poštovanju njihovih prava što stvara mogućnost da se na vreme prijavi i reaguje na vreme“, preneo je Zeri.

Istovremeno, na osnovu istraživanja organizacije Save the Children iz 2021. godine, navodi se da:

„35 odsto dece je kazalo da se osećaju maltretiranim ili uznemiravanim zbog svog izgleda, invaliditeta, vere, seksualne orijentacije, ekonomskog statusa i drugih razloga“, preneo je RSE na albanskom u maju ove godine.

Besnik Šerifi, klinički psiholog koji je radio sa učenicima žrtvama vršnjačkog nasilja u opštini Gnjilane u svojstvu člana Mreže vršnjačkih edukatora (Peer Educators Network – PEN) koja sprovodi obuke o vršnjačkom zlostavljanju, ističe da vršnjačko nasilje ostavlja psihičke posledice.

Prema njegovim rečima, učenici koji su žrtve zlostavljanja “imaju slabo samopouzdanje, dobijaju neznatnu emocionalnu podršku od drugih, izolovaniji su, imaju slabe rezultate u školi, pa kod njih postoji i veća verovatnoća da će doživeti depresiju ili anksioznost”, preneo je portal Kosovo 2.0 2019. godine.

Nasilje vrše podjednako i dečaci i devojčice?

Vršnjačko nasilje ili bullying, ističu stručnjaci, može se definisati kao svako svesno, namerno, agresivno i ničim opravdano ponašanje deteta ili grupe dece, a koje je usmereno ka drugom detetu sa ciljem da se ono psihički – fizički povredi, i možemo ga razvrstati na:

Fizičko nasilje – koje se obično smatra jedinim oblikom vršnjačkog nasilja, verbalno nasilje – drugi oblik nasilja u svim uzrastima i podrazumeva vređanje, ismevanje ili ponižavanje,  društveno isključivanje – isključivanje određenog deteta iz svakodnevnih aktivnosti,  digitalno – sajber nasilje – deljenje ličnih fotografija ili videa određenog deteta bez njenog/njegovog pristanka na društvenim mrežama.

Socijalni psiholog Dragan Popadić negira ustaljenu teoriju da uglavnom dečaci vrše nasilje.

Prema njegovim rečima, vršnjačko nasilje se može posmatrati kao način da se uspostavi dominantniji položaj u društvu.

„Najčešći su fizički sukobi, pre svega tuče dečaka. Devojčice su češće žrtve nasilja nego što ga one izazivaju. Dok se nasilje izjednačavalo samo sa fizičkim nasiljem smatralo se da su dečaci mnogo nasilniji, ali je to promenjeno“, objašnjava Popadić.

„Devojčice češće ogovaraju, isključuju iz društva i koriste slične metode umesto fizičkog obračuna, ali su svi tipovi nasilja zastupljeni i kod dečaka i devojčica“, navodi Popadić.

Nasilje rađa nasilje?

Specijalni pedagog EDU centra Ljiljana Marković vidi deo problema u porodičnom okruženju i vaspitanju.

Kako navodi, deca koja su tokom odrastanja prisustvovala nasilju, ili su sami bili žrtva istog, postoji mogućnost da nasilje vide kao jedini obrazac ponašanja.

„Deca koja vrše nasilje, u najvećem broju slučajeva, imaju pozitivan stav prema nasilju i rešavanju konflikata na taj način. Takav stav može biti posledica učenja po modelu – u okviru porodice ili socijalnog okruženja u kojem dete odrasta ili posledica iskustva pretrpljenog nasilja u porodici i/ili u vršnjačkoj grupi. Često se u praksi može čuti od počinilaca nasilja da su i oni bili žrtve nasilja (porodičnog ili vršnjačkog)“.

S druge strane, ustaljeno mišljenje da su deca koja trpe nasilje najčešće opisivana kao stidljiva, anksiozna i oprezna, a koja se povlače kada su napadnuta, navodi da:

„Ni jedno ni drugo nije nužno tačno“.

„Deca sa nasilničkim ponašanjem nisu nužno ni žrtve porodičnog nasilja, roditelji nisu nužno modeli koji kod dece izazivaju ovakvo ponašanje – to mogu biti i neki drugi odrasli iz njihovog okruženja ili čak drugi vršnjaci koji imaju nasilničko ponašanje. U svakom slučaju, treba im neka samozaštita. Da bi preživeli opasnu situaciju, preduzimaju ono što im se pokazalo kao najbolji zaštitni mehanizam, a to je napad, jer će tako zastrašiti vršnjaka i time pokazati drugima da se nikoga ne plaše“, navela je Marković.

Nastavnici izloženi nasilju?

Slučaj koji je preplavio medije novembra 2022. godine, kada su trojica đaka u Tehničkoj školi u Trsteniku – izmakla stolicu nastavnici engleskog jezika, i sam čin prenosili na lajvu preko društvenih mreža, izazvao je lavinu komentara, nakon čega je direktor škole podneo ostavku.

„Trojica učenika Tehničke škole u Trsteniku, koja su izbačena iz škole jer su maltretirali nastavnicu engleskog jezika, vraćena su u školu zbog proceduralnih grešaka načinjenih tokom isključenja, izjavila je predsednica Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije Jasna Janković“, preneo je N1.

Istovremeno, zbog ovog slučaja održan je protest prosvetnih radnika u 47 gradova i opština u Srbiji sa zahtevima da se u školama zaustavi svaki vid nasilja i da nastavnici dobiju status službenog lica.

O nasilju koje od strane učenika doživljavaju nastavnici, objašnjava psihološkinja Branka Mitrović Josipović:

„Sami prosvetni radnici retko govore pod punim imenom i prezimenom o nasilju koje trpe na svom radnom mestu. Razlozi za to su mnogobrojni – od straha da bi time bila narušena reputacija škole ili bi imali problema sa direktorom, do neke vrste stida i nemoći što su se našli u takvoj situaciji“.

Istovremeno dodaje:

„Profesija nastavnika sa sobom nosi određena očekivanja i društveno je prihvaćeno da osobe koje obavljaju posao nastavnika treba da budu autoritet u odnosu na učenika. Zato, kada se desi neki od navedenih tipova nasilja, nastavnici obično osećaju nemoć i krivicu, posebno ako su mladi i na početku karijere u kojoj tek treba da se dokažu“.

„Često javlja i ljutnja pa i nastavnici umeju neprimereno da uzvrate učenicima“, ističe.

Psihološkinja Marina Bunčić ne vidi kaznu kao rešenje – već razgovor sa decom. Kako ističe, „roditelji bi trebalo da budu saveznici, i da ne očekuju od školskih ustanova sve preko noći“.

“Mnogi stavljaju akcenat na kaznu, ali naše je da naučimo decu kako da rešavaju neke konfliktne situacije. Moramo da im objasnimo zbog čega vršnjačko nasilje nije dobro. Veoma je važno da dete koje trpi nasilje nauči kako da se odbrani, ali nikako ne sme biti nasilno prema drugom detetu. Odbraniti se znači pronaći druge načine da se zaštitiš. Često deca ne prijavljuju nasilje, ali onog trenutka kad se odvaže da potraže pomoć, već su dosta uradila za sebe”,  rekla je Bunčić.

U istraživanju Instituta za psihologiju na Filozofskom fakultetu iz 2020. godine, većina roditelja je izjavila da su koristili neki oblik fizičke agresije kao način disciplinovanja deteta.

Njih 63 odsto je, barem jednom tokom detetovog života, koristilo fizičku agresiju, dok je 45 odsto nasilno disciplinovalo decu tokom prethodne godine, prenelo je Vreme ranije ove godine.

Predlog Aleksinog zakona

Predlog Aleksinog zakona, nazvanog po dečaku A. J. (14) iz Niša koji je 2011. izvršio samoubistvo zbog, kako se ispostavilo, vršnjačkog nasilja koje je trpeo u školi, napisan je na inicijativu roditelja dečaka a koji ima za cilj da spreči slične događaje, predviđajući strože kazne za nasilnike – nikada nije usvojen.

U nacrtu Aleksinog zakona podrazumevaju se sledeće mere:

1. Uspostavljanje nezavisnog organa sa ekskluzivnom kompetencijom prevencije/borbe protiv vršnjačkog nasilja

2. Formiranje posebnog tela u svakoj ustanovi koji će se baviti sprovođenjem aktivnosti u prevenciji nasilja

3. Uvođenje školskog Parlamenta koji će imati za zadatak prevenciju nasilja

4. Nove vaspitno-kaznene mere za povredu zakona u ustanovama, poput ukora i isključenja sa nastave, te iz škole

5. Novčane kazne za roditelje

6. Trajno oduzimanje licence nastavniku, vaspitaču i stručnom saradniku zbog nepoštovanja procedura i pravila reagovanja u slučaju nasilja

„Sam naziv vršnjačko nasilje, koji na neki način ublažava realnost, zapravo označava sve ozbiljnija krivična dela, teže telesne povrede i psihološke probleme koje žrtve leče godinama nakon toga“, objasnila je u razgovoru za CINS, majka A.J, Dragana Janković 2020. godine.

Na pitanje Koje je bilo obrazloženje za to što nakon godina očekivanja Aleksin zakon nije usvojen? – navodi da:

„Konkretnog obrazloženja nije bilo. Od toga da predlog izmene zakona „nije u skladu sa koncepcijom zakona“ do „učenicima se ne sme uskraćivati pravo na školovanje“, gde ovo drugo nema veze sa Aleksinim zakonom. Verovatno se mislilo na meru koja predviđa suspenziju učenika, iako u obrazloženju stoji da bi se mera primenjivala u školi. Paradoks je veći ako ovih dana imamo izjavu iz Ministarstva prosvete i najavu kazne suspenzije za učenike koji ne nose ili budu skidali maske u školi“.

Ribnikar i posledice

Srbiju, region a i svet obišla je vest da je 3. maja u OŠ „Vladislav Ribnikar“ učenik sedmog razreda ove škole, ubio 9. školskih drugara i čuvara škole.

Mediji su tada mahom izveštavali da je maloletni dečak koji je izvršio zločin – žrtva vršnjačkog nasilja, što je kasnije i demantovano.

Izveštavanje o „senzacionalnim saznanjima“ o porodici dečaka a i samom dečaku koji je izvršio zločin, je u tolikoj meri zatrpao javnost, da su i ožalošćene porodice uputile apel medijima „da se promeni način izveštavanja“.

Od deljenja fotografija dečaka koji je počinio zločin, i „veličanja njegovog dela“ na društvenim mrežama, do mreža koji taj sadržaj ne sankcionišu – ko je odgovoran za decu koja veličaju zločin nazivajući dečaka „herojem“, i da li mediji imaju deo odgovornosti u tome zbog načina izveštavanja?

Profesor Filozofskog fakultet u Beogradu Dragan Popadić izjavio je „društvo ogrezlo u nasilju, zločinci se nude kao primer za ugled, a vršnjačko nasilje je svakodnevica velikog broja dece“.

„Možda bi i drugde u svetu učenici izmicali stolice svojim nastavnicima kad bi znali da za to neće snositi ozbiljne sankcije, možda bi se i oni divili kriminalcima i ratnim zločincima kad bi taj soj ljudi bio zaštićen, i promovisan u njihovim medijima?“

Nasilne igrice

O dečaku iz Ribnikara koji je počinio zločin, ujedno se navodilo da je igrao „nasilne igrice“.

Da nasilne igrice u kojima je prisutno ubijanje i pucanje ne mora da bude ključno u tome da neko dete postane nasilno, objašnjava psihološkinja Marija Milenković.

Ujedno navodi da najveći uticaj na dete ipak imaju roditelji.

„Ukoliko nisu dovoljno prisutni ili je komunikacija među članovima porodice loša, dete može da usvoji neke negativne oblike ponašanja na internetu“.

„Uticaj video igrica može da bude jedna od tačaka, za koju ne možemo da kažemo da ne postoji, ali nije ključna tačka koja će deci preokrenuti život i potpuno ih gurnuti u nasilje“, ističe.

Samo 10 odsto učesnika koji igraju igrice procenilo je svoju omiljenu igricu kao veoma nasilnu, dok više od polovine njih (54 odsto) izjavilo da njihova omiljena igrica uopšte nije nasilna. 

Trećina njih, odnosno 33, 9 odsto igra prvu omiljenu igricu svaki dan, dok drugu i treću omiljenu igricu igraju ređe u odnosu na prvu. – drugu 14.7 odsto i treću u 12.2 odsto.

Uopšteno, u njihovim omiljenim igricama prosečno najčešće ima ubijanja, 35.43 odsto, zatim udaranja 29.6 odsto, i prolivanja krvi 24.9 odsto.

Međutim, istraživanje pokazuje da adolescenti mahom u velikom broju, odnosno njih 49.57 odsto, ne prijavljuju prisustvo bilo kog elementa nasilja u skoro polovini ukupnog broja igrica.

Samo 9.6 odsto ispitanika izjasnilo se da često ili uvek razgovara sa roditeljima o igricama koje igra, dok 40.6 odsto njih nikada ne priča o tome sa roditeljima. Polovina ukupnog broja 50.2 odsto ispitanih adolescenata izjavilo je da njihovi roditelji nikad ne proveravaju koje igrice igraju, dok veoma mali procenat uzorka 4.4 odsto, navodi da su im roditelji zabranili neku igricu zbog njenog sadržaja.

Postoji li rešenje?

Rijaliti program i popularna kultura predstavljaju generatore mržnje, kažu Ljiljana Marković iz EDU centra namenjenog prevenciji i edukaciji.

„Dolazi do razvoja tolerancije na nasilje, ako je to nešto što se plasira na televiziji, u medijima, na internetu, u crtaćima ili muzičkim spotovima koje deca najčešće gledaju dolazi do visoke tolerancije na nasilje gde to postaje OK i prihvatljivo“, priča Marković.

Igor Jurić iz Centra za nestalu i zlostavljanu decu, smatra da je atmosfera nasilja „svuda oko nas“.

„Mi jesmo društvo nasilja, nasilje je svuda oko nas i zbog toga što smo mi odrasli ljudi napravili tu atmosferu nasilja svugde oko nas, danas je i vršnjačko nasilje više nego aktuelno“, kazao je Igor Jurić iz Centra za nestalu i zlostavljanu decu, preneo je N1.

Da li smo zakopali samo malo ispod površine? Hoćemo li da razgovaramo o temi vršnjačkog nasilja tek kada neki slučaj preplavi medije? Da li je tema vršnjačkog nasilja razgovor koji bi svaki roditelj nepobitno trebalo da obavi ili je nedovoljno? Koliko utiču nasilne igrice, rijaliti šou programi, nasilno ponašanje koje vidimo oko sebe? Da li smo mi loši, a deca sunđeri koji upijaju samo ono što vide i čuju?

I dok institucije svaljuju problem jedne na druge, dok se poziva na obrazovanje radi boljeg razumevanja problema, drugi na vaspitanje i na to da „sve potiče od kuće“ do „kažnjavanja“ pitanja koje mi kao društvo moramo sebi da postavimo – ko je zakazao? Zašto su nam deca nasilna? Gde je uzrok a gde rešenje? Ako postoji, kako do njega?

Autor: Biljana Vlašković (Tekst je pisan u okviru projekta UNDP-a – „UNV mladi novinari“)

---

Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.